ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: КЊИГЕ ОД УТРОБЕ ИЛИ ОПЕТ О ДАНОЈЛИЋУ

Novostii/P. Mitić

(Милован Данојлић: Прича о приповедачу / Оглед из аутофикције; Црно испод ноктију/ 1624 епиграма)

На први поглед, две различите, сасвим различите, књиге – прва, о односу приповедача према оцу, сељаку из Рудне Главе, тешком и себи и другима, против кога се син бори, узрастајући и ослобађајући се ауторитета (књига прозе); друга, збирка епиграма о судбини колективној и личној, о Србима и песнику на крају XX века и почетку XXI (књига поезије). Али, разлике су велике само на први поглед. Обе књиге су, у ствари, повезане Аријаднином нити која се пружа од оца до отаџбине, и која синовску оданост писца истражује и пред родитељем и пред родом.

Главни јунак „Приче о приповедачу“ је син једног незадовољног и несрећног оца. Отац, јединац у мајке, који је младост провео живећи безбрижно, нашао се на удару двоструке невоље: осиромашио је, а око њега настаје нови систем, социјалистички, који, вршећи колективизацију и индустријализацију, српског сељака препушта лаганом изумирању.

Таквом оцу сви су криви; власт пре свега. Али, пошто власти ништа не сме (и не може), свој гнев искаљује на породици, на жени и деци; пре свега на непослушном приповедачу, који је, читајући књиге „пофантазирао“, и сад жели да побегне „у бели свет“ (најбељи је њему, дечарцу, јер најближи је, Београд), али не да би постао лекар, адвокат, инжењер, него нешто „будибогснама“ (рецимо, песник). Дечак се диже против оца, и прерастајући батине, постаје жива рана његове немоћи. И један и други немушто настоје да превазиђу неразумевање; али, тону још дубље у самоћу. „Прича о приповедачу“ изграђена је као повест о оцу и сину који, из Рудне Главе, путују у Београд да би продали пољопривредне производе. Дању су на пијаци, а ноћевају код неког земљака, Спасоја Васића, који се у Београду „снашао“ – ради као ноћни чувар заборављене предратне фабрике, крај које је измозгао (нелегално, наравно), свратиште за сељаке из свога краја. Покушавајући да одобровољи сина, отац га пушта да мало прошета Београдом. Опијен велеградским сликама, звуцима и мирисима, дечак лута сатима, залази у ноћ, да би га пронашла „народна милиција“ и, после ноћења у станици одвела га до Васићевог свратишта. И онда, опет са пораженим и пониженим оцем, повратак Рудној Глави.

Ако је родитељство биолошка, а очинство духовна категорија (Достојевски је написао „Браћу Карамазове“, сећајући се свог трауматичног искуства са оцем, управо као сагу о обнови очинства), онда је јасно зашто је „Прича о приповедачу“ откидана од утробе. Писана је тешко, с прекидима, с три тачкице у тексту, који се претворио у живо ткиво под скалпелом свести. Говорећи о оцу, Данојлић говори о отаџбини, о свим очевима и очевинама завичаја (а отаџбина је проширен завичај). А ти јадни ратари и рабаџије, који леже у Спасићевом свратишту, права су слика непревазиђене, а можда и несавладиве, немоћи: „Кротка сељачка тупост, безвољно споразумевање утучених створења“. То су они што се хвале како су у војсци имали капетана који их је „волео“, а они му заузврат гланцали ципеле. Препродавац стоке из Лепопоља „лежи са шаком на грудима, као да полаже заклетву: чува нов чајник“. По приповедачу, таква наша природност је „рошава и ћошкаста“, „заудара на тек помужено козје млеко, на овчју вуну и зној обојака“. Отац, као и његови, „држи се као да је раван најмудријим и најбогатијим људима на планети, а у кући, једва саставља крај с крајем. /…/ И опет му је све до колена: пуца нависоко, хици одлећу у празно“.

Па ипак, и такав какав је, приповедачев отац и сељаци из Рудне Главе, имају извесну црту достојанства и људскости која „веје неком непропадљивошћу“ (М. Настасијевић). Кад Спасоје Васић пред милиционером који малог бегунца враћа из дуге и непредвиђене шетње Београдом, прети сину губитника из његовог бившег краја, и каже да би му он показао да му је отац, мали „гутач слика и блескова“ велеграда, песник и фантазер, себи каже да Васић никад не може бити његов отац. Зашто? Јер је Васић ситна душа, приглупи користољубац, док је његов рођени отац, са свим својим слабостима, способан да одмахне руком, „урођеним покретом господског сиромаштва својственог гологузим племићима са Балкана“, који се теше мишљу „о општој пролазности и пропадљивости“, спремни да се одрекну добити и задовољства да би освојили и нешто мало „губитничког спокоја и убоге среће“. Отац приповедачев, „љут као осица којој су растурили гнездо“, „далековид по цену ослепелости за оно што му је пред очима“, „увек за главу виши од оних с којима се дружи“, за разлику од Васића, „душе – приземљуше“, јесте „велик без разлога и важан без доказа, што је највећи облик величине“. На ивици свих ивица, с које се живот види као Шумадија с Рудне Главе, приповедач, који је, трагајући за оцем, лутао лавиринтима аутофикције, дошао је до улаза ни у шта, где се мире „узлети и клонућа“. Ту, на том улазу, он стаје на страну свог пораженог оца, и воли га љубављу, пуном утробног грча, утолико јачом уколико се не може разум објаснити. Као што наши очеви често тако мало личе на Оца Небеског, а наше Отаџбине на Небески Јерусалим, тако се и наше отачаствољубље креће између узнесеног виђења архетипске вредности родног и рођеног и бола, љутње, каткад и гађења, што своју датост нисмо преобразили у задатост. Али, наше је наше: сиротињско и убого („То је моја земља: петком у Милановцу, / мука гони сељака, а сељак гони овцу“, рекао би Данојлић), али наше.

И одатле израњају епиграми из збирке „Црно испод ноктију“. Јер, „црно испод ноктију“ хоће да нам отму само највећи злочинци, највеће дерикоже, најпоноћнији вампири. То „црно испод ноктију“ не вреди, можда, ништа, али је ИСПОД НАШИХ НОКТИЈУ, које хоће да нам чупају из меса.

И у својим епиграмима Данојлић описује наше слабости, слабости племена чија елита бунца о изградњи Града Сунца на Месецу (а живи у Ваљеву – као у епиграму „Утописта“), које се до јуче клањало идолу комунизма, а сад идолу Европе. Каква је то земља? Као у песми „Тајна“, која иронично „чита“ Десанку Максимовић: „Србија је тајна / Велика и трајна; / Једино што не крије / Ленчуге и бекрије: / Насред села засели, / Пију по дан васцели.“ То јест: „Где свекрва снахи сише крв на памук, / Зет пакости тасту, јетрва заови, / Пристајем да будем миш, коњ, врана и баук, / Било шта, тек да нисам као ви“. („Дивота патријархалних односа“). На питање „Зашто су Срби уображени“, у истоименом епиграму Данојлић вели: „Да не би гледали где су и ко су, / Срби су високо дигле носеве“. И наше памћење је селективно: сећамо се отпора црном Арапину, али заборављамо да је дужа „традиција сарадње са окупатором“ („Избирљиво памћење“). Наш данашњи живот, после толико ултиматума и санкција, личи на „приколицу која у пољу / Рђа без рока и ван датума“ („Исход санкција“). Вишевековна историја улази у таму бесповратног; у епиграму „На Газиместану“ Данојлић ламентира: „Где сте сад, да видите наше јаде: / Силни оклопници без мане и страха, / Сад кад одбрана Косова спаде / На старог, немоћног Патријарха?“ И негдашња „српска Спарта“ се расрбила („Бежање од окуженог“), па нам облак, „у виду црног орла, / Са југа цело небо заклања“…

Све у свему:

Лица мрка и строга,

Намрштен је и поп;

Небо празно, и стога

Налик на низак страп,

као у „Старој фотографији са сељачке сахране“.

Довде би „другосрбијанци“ могли бити задовољни Данојлићем, оштрим у осуди српских мана.

Али, одатле… Одатле не смеју ступити својом ногом (из Ђурине „Отаџбине“ знамо каквом), јер ће чути Данојлићеве муње и громове. Зато што Данојлић воли Србију:

Србијо, туго мојих дана,

Делимо судбину безизгледну;

Ако ти имаш хиљаду мана,

Ја их имам хиљаду једну,

Ал кад ме капља шљивке накваси

Заволим те такву каква си

(„Избор по сродности“).

Јер „Октобар у завичају“ значи: „Све је као увек и одвајкада, / Безнадежно, нежно, Богом просто: / Цео дан ситна киша пада / и живи се тридесет одсто“.

Данојлић је стари реакционар, који реагује на надражаје и не верује у напредак (јер у њему, као у епиграму „Зашто се опирем напретку“ „живи прапредак / који не љуби светски напредак“). Иако Сорош препоручује да се том „прапретку“ заврне шија, па да се крене напред с другим олошем, Данојлић не верује у срећу коју за човечанство смишљају милијардери крај својих базена. НАТО уранијумски усрећитељи неће нас натерати да им поверујемо. Срби знају да су глобалисти „оне сподобе / Које би сав глобус да ОГЛОБЕ.“ Ми знамо да „сваки народ има своја начела, / Свака епоха има свој стил: / Срби цркву Светих Арханђела, / А Јенкији базу Boondsteel“. И знају да кажу својим новим потурицама (које су сад ПОАМЕРИЧЕ): „Свако у прошлости има своју основу јаку, / Свако је веран својој вили, / Ја и сад јатакујем Старини Новаку, / а ви бисте га Турцима пријавили“; и да Европи, претвореној у фекалије, (као у епиграму „Нешто за уз гусле“) поруче: „Ти ухвати лажног Радована, / Онај прави крије се у мени“. И да Џозефу Бајдену, великом везиру Хусеина Барака Обаме, Бајдену који је говорио да све Србе треба сместити у логор, одбруси:

Пристајем да будем логораш:

Мој положај је мање сраман

Од твога пријатељу, који мораш

Постати нови Адолф Ајхман.

Какви смо да смо, нисмо синови оног Спасоја Васића, јајаре која се клања милиционеру и гледа „како да се снађе“. Свађамо се са својим очевима, свађамо се са са отаџбином, али волимо и оца и отаџбину, болном љубављу, љубављу од које се грчи утроба, али и љубављу која наш дроб чисти од свињских нагона и уздиже нас изнад философије „у се, на се и пода се“.

Како каже Данојлић („Низбрдо и узбрдо“) та љубав може бити резигнирана, али увек значи повратак:

Низбрдо јурнух, с нестрпљењем

Напустих детињство и родни дом,

А сад се истом стазом пењем

Узбрдо, отежао, стар и тром.

Дукат нам може остати у устима чак и ако загриземо „ледени ветар“ („Алхемичарска“); јер, „крв није вода“ а народ је заједница покојних, живих и нерођених! Ледени ветрови Балкана, сублимирани у песму и причу, у које смо се одевали као у топле кожухе, нису нас одували одавде. И неће, тврди Данојлић, који је срео Тајну Очинства.