О распињању Ероса: Хришћанство у делу Момчила Настасијевића

О распињању Ероса
(Хришћанство у делу
Момчила Настасијевића)

Удрите,
Нисам крив.
„Награда”

Песникова кончина

Док је лежао на самртној постељи на клиници доктора Радосављевића у Београду, Настасијевић Момчило, раб Божији родом из Горњег Милановца, србски песник, рекао је сестри: „Не заборави чичу!” А тај чича је био просјак кога је самртник свакога дана виђао на путу ка Четвртој мушкој гимназији; и свакога дана би Момчило застао, дао свом познанику понеки динар, а затим са њим попричао. Није давао и пролазио, као што ми углавном радимо, превиђајући онога ко проси, а гледајући само испружену руку. Момчило је давао с пажњом, као да прима. И у просјаку је он, који се и дрвећу обраћао са „мили друзи” и осећао болни трепет природе, видео човека и брата, једног од оних малених Божјих људи у којима обитава Христос. „Блажени милостиви јер ће бити помиловани”, вели Спаситељ у својој Беседи на гори…

„Када је умирао, Момчило Настасијевић је имао визију коју је присутнима, сестри и брату, казивао својом незаборавном вештином: ‘Видим бескрајна зелена поља и несагледиве цветне ливаде.’ Момчило Настасијевић је ушао у смрт као у очекивано царство радости. И нико од умрлих наших дана није могао ту промену једног облика живота у други да прими са таквом праведничком спремношћу”, записао је Милутин Деврња, уредник Хришћанске мисли, 1938. године.

Као што се по јутру познаје дан, тако се и по нечијој смрти познаје живот самртника. „Хришћански крај живота нашег, без бола, непостидан, миран, и да добар одговор дамо на Страшном судишту Христовом”, моли се на свим својим богослужењима Православна Црква. А смрт онога кога је Винавер назвао „свецем српског језика” била је смерна, чедна и тиха.

Слуга Речи

О Настасијевићу се у наше време све више пише и говори. У његово време га нису разумели. Био је чудан; не само својим као мед густим језиком и изразом, не само „матерњом мелодијом” коју ухо многих, на Западу васпитаних Срба, није могло да препозна, него и својом, слободно да кажемо, песничком побожношћу. Он је речима приступао као светињи, и настојао је да сваку одмери, докучи, очисти од нагомилане прашине свакодневног брбљања, па је тек онда, као ризничар у царску ризницу, унесе. Није ту у питању било само писање, него и говорење: говорио је одмерено, отмено, лагано; и то само кад је имао шта да каже. Према учењу Православне Цркве, Бог Отац је, Духом Светим, читав свет створио Својим Словом, Логосом – то јест, Својим Сином, Својом Речју. Зато је овај наш свет, сав бескрај простора у који улазимо са чуђењем и задивљеношћу, сав логосан. Нема тварце која у себи не носи логосно семе, која није некаква златна реч из које се може прочитати љубав и премудрост Божја. За православне, Истина и Смисао, то јест Логос свега што постоји, није појам, него личност; и то божанска личност, друго лице Свете Тројице, Син Божји који је, ваплоћењем од Духа Светога и Марије Дјеве постао и Син Човечији, Богочовек Исус Христос, да би спојио творевину с Творцем и род људски искупио од греха, смрти и ђавола. У свом знаменитом огледу „У одбрану човека” Настасијевић каже: „Док се није појавио (Христос, нап. В. Д.), потајан у свима, тек назиру га најбољи у најбољему што у њима засветлуца”, то јест – виде у том светлуцању одсјај Логоса, и у речима које говоре Божју Реч. Свети оци су говорили да је свака реч коју изговарамо, по назначењу – икона Речи Божје. Зато је брбљање или празнословље – грех, за који Христос каже да ће свако дати одговор на суду љубави Божје. Речи су нам дате да бисмо њима дозивали Бога и ближње, а не да бисмо се њима гађали као камењем или их пак употребљавали као тантузе. Настасијевић своју песничку побожност, свештени страх пред светињом речи, исповеда овако: „За стварну реч. За духовно стварну. Јер она се отвара ка духовности… И реч је тада, не да се њоме завара ћутање, не да се јефтино у себи што скупље прода, већ да се кроз њу отвори оно што је најмуклије у бићу, већ да само ћутање проговори.” „Судња ова у мени реч”, каже песник. Судња, коначна, реч–лек и реч–лепота. Неизрецива реч. Јер крајње стварности су неизрециве. Бога у Тројици никад не можемо сазнати до краја, у потпуности изрећи шта Он по Својој суштини јесте: лакше нам је рећи шта Бог није и са чим га не можемо поистоветити. А човек је створен по лику и подобију Божјем. То значи да је и човек – неизрецива појава. Човек – највећа тајна самом себи, како би рекао владика Његош. „У тишину се облачим, тајном проговара твар”, каже Настасијевић у „Речима из осаме”. У „Белешкама о неопходности израза” он тврди да сме и може говорити само онај који се жртвује да би исказао неисказиво, да би досегао оно што језик превазилази: „Истина је, дакле, само од оних који би, да се може, најрадије ћутали…” Изрицати истину значи трпети порођајне муке. Борити се са тајном. Волети тајну. Зато Винавер вели да Настасијевић „има стрпљиву ведрину математичара, који се смеши на љуску и љуштуру када ова бунца, да је заробила живу формулу што у њој пева…” Његов циљ је, опет по Винаверу, „један виши језик који обухвата васиону”.

Када су апостоли, ученошћу сиромашни, а вером и чистотом душе богати, рибарили на језеру, десило се да ништа не улове. И тада им је Христос препоручио да иду на дубину и тамо баце мреже. И доиста: улова је било толико да су се мреже умало поцепале.

И Настасијевић је ловио на дубинама језика и бића свог народа. Хајде да, макар кратко и непотпуно, погледамо ту ловину када је хришћанство у питању.

Христос

„Од Христа наовамо процес човека убрзан је до крајњих граница могућности”, вели Настасијевић у огледу „У одбрану човека”. Када је сишао међу људе, Христос им је Бога открио као Љубав; а то значи као Истину, као Светлост, као Жртву. Он је Својим речима и делима позвао човека да постане усвојено чедо Божје; како говори свети Иринеј Лионски, Син Божији је постао Син Човечији да би синови људски постали синови Божји. Зато је Господ рођен у стаји, међу овцама; зато је до тридесете године радио као дрводеља у дому свог заштитника Јосифа; зато је изашао на проповед; зато је чинио чуда, лечио болесне, хранио гладне, опраштао грешнима, васкрсавао мртве; зато се радовао људским радостима и плакао гледајући човечанство како страда од сопственог лажног начина живота; зато је, на крају, Својом вољом узишао на крст и у крсни загрљај позвао све људе, од праоца Адама до последњег који ће се на земљи родити. Као Жртва, као Јагње Божје, Христос је заклан од оних које је дошао да спасе. Према Настасијевићу, од доласка Христовог у свет свако се мора определити, неопозиво: за Светлост или за таму, за Живот или за смрт, за Бога или за ђавола. „Кад се појавио, остварен, у пуној видљивости и опипљивости јаве, до у сва срца сазнало се, или је прићи му, доживети га свом крвљу, свом душом, или убити га.” Иако има оних који га убијају стварно и мишљу, иако има оних који га мрзе зато што је таква огњена Лепота и радост, зато што је, како вели цар и песник Давид, „најлепши од синова људских”, зато што Његов лик пече непокајану и немирну савест – иако је све тако, ипак, „у сваком без разлике људском бићу, макар колико се изопачило и залутало”, Христос „веје неком непропадљивошћу”. Људи беже од Њега, хоће да га заобиђу. Измишљају „убеђења”, маније, страсти, „мртве формуле разума”, беже у само расточење. Многи га убијају, али им је Он близак; многи га имитирају, али скривају иза те имитације своју подлост и лаж. Христос је парадокс: Љубав коју многи мрзе и Истина којом многи скривају своју лаж. Све ће се то једног дана обелоданити, изаћи пред Богочовека. Настасијевић вели: „Та веровали ми или не веровали у Страшни суд, смрћу ће га несумњиво сваки од нас доживети.” Зашто? Шта је Страшни суд? Страшни суд је излазак свих ангела и људи који су постојали у овом свету пред Христа у дан Његовог Другог доласка. Страшни суд се састоји у сусрету са Богочовеком. Ко буде могао да себе препозна у Њему, ко му буде сличан по унутрашњем стању своје личности, за њега ће Страшни суд бити двер раја; ко му не буде сличан, ко своје биће буде прокоцкао на лаж и аветна задовољства, на Страшном суду ће схватити да је његова судбина – пакао. Бог је Љубав; Љубав је Истина. Богочовек Христос ће љубављу Својом загрлити и свеце и грешнике: та Његова љубав ће за једне бити рај, а за друге пакао. За светле душе – светлост, за тамне – тама. А пут у рај? Једини могући – кроз жртву, кроз Христа, као највећу Жртву у историји космоса и човека. Воли ближњега као самога себе не значи „воли га као што волиш себе” него воли га јер је ближњи твоје истинско ја. Наш Бог је љубав зато што је Тројица, а не себични самац; Отац тако воли Сина и Духа да је сав у Сину и Духу; Син тако воли Оца и Духа да је сав у Оцу и Духу; Дух Свети је, љубављу Својом, сав у Оцу и Сину. Пошто нас је Бог саздао по свом лику, то и ми не можемо сами. Адаму, човеку, од ребра је начињена Ева, човечица, да му буде друг. Без другог нема ни нас. Бити себичан, користити људе као објекте свог задовољстава и похоте, значи осудити себе на смрт. Јер је живот – давање, жртва. Да би природа живела, Сунце се нештедимице даје; да би река текла, извор непрестано кључа; да би клас рода донео, зрно у земљи умире; да би љубави било, нужна је жртва. Да би се истина исказала – такође се тражи жртва. То Настасијевић вели овако: „У односу човека према човеку, признати борбу за опстанак, не значи ли освештање најсамоубиственијег од свих људских односа… Истинско добро себи само је оно које се доживи не себе већ другог ради… И колико је мрачна сласт цицијашити собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другог ради.” Само се кроз жртву васкрсава за вечност; себичност је смрт. Створен ни из чега, човек је без љубави према Богу и ближњем ништа, каже свети Павле. Ако те љубави има, он има све. У „Речима у камену” Настасијевић је јасан: „Крст на раскршћу | ту наука.” Човек се, уласком у свет, обрете на раскршћу вечности. Он није само микрокосмос, мали свемир, он је и микротеос, „мали бог у блату”, како вели отац Јустин. У човека гледа све: и биљке, и животиње, и ветрови и мора. И ангели. Све од нас очекује одговор. Звезде не одређују судбину људи, него људи одређују судбину звезда и васионе. Колико нас више прими Христа и Његов крст, то лакше изабирамо пут на раскршћу. А Христово страдање било је добровољно: „Сина не распесте ви. | Распео се сам”, тврди Настасијевић. Он је тако хтео јер нас воли. У нама, Он воли сву творевину Своју. Божји човек, „божјак распевани”, Настасијевић је осећао и патњу немих створова. Човек може да заплаче читајући његово „Мировање дрвећа”. У име дрвећа, пуног ожиљака које му наноси човек, песник „шапатом висинама | казује благу реч”.

Настасијевић је много волео Достојевског који описује „драму у Богу, једини пут у суштину, неизбежан људском створу” („Неколике белешке о Достојевском”). Фјодор Михајлович (а то Момчилу није било непознато) на једном месту каже (да парафразирамо): „Ја не знам никог дубљег, лепшег и симпатичнијег од Христа. Кад би се могло доказати да је Христос ван истине, ја бих остао са Христом, а не са истином”; јер појмовна, апстрактна истина, истина која није Јагње Божје, Љубав и Жртва, може бити само мртвачка и убилачка. Сви људски идеали, све утопије на крају су се показивале као маске зверског тоталитаризма. Ко се не уклапа у апстрактну истину, биће уклопљен на силу; или убијен. У име раја на земљи, раја без Христа и против Христа, само у овом веку комунистичка аждаја однела је око сто милиона Руса. Такве истинољупце који не љубе живу Истину него мртве формуле Настасијевић прозире: „Јадна јаснота, | умље, јадна реч | мрачни пут греха. | Замукни муком скота; | достојан споља лик и ум, | унутра звер | и беспомоћно дете.” „У рођеној тежњи да се слободно изгради (благослов који се неосетно изокрене у проклетство) човек је место стварним завојницама логоса кренуо апстрактним пречицама логике. Те у обмани да је потпуно свој и ослобођен неба чврсто стао на земљу, нити је више на земљи ни на небу, нити је Божји ни свој. Губећи Бога, у ствари све је дубље губио самог себе”, запажа Настасијевић у огледу „Религиозно осмишљење уметности”. А излазак? „Крст на раскршћу.” Христос као „остварени лик човека”.

Ерос и плотско

Песма „Извору”, једна од раних песама Настасијевићевих, спада у најлепше песме србског језика. То је песма о чедној љубави младића према девојци, љубави која је, како би рекао деспот Стефан Високи, „права и незазорна”. Младић који воли трепери пред својом драганом као пред тајном: он се не усуђује да јој се обрати речима, него поручује преко воде на извору, молећи је да га помене пред њом. Он не гледа девојчине очи, него тражи себе у њеним сновима; он своју сету шаље фрулом, уздајући се да ће звук у срцу лепојкином изазвати отклик. У овој песми Настасијевић је исказао и себе и свој народ, онај исти народ коме је идеал била Милица девојка, „нити луда, нит одвише мудра, | нити вила да збија облаке, | већ ђевојка да гледа преда се”, а чији су младићи „стас момачки, поглед девојачки”. Погледајмо само ликове момака и девојака на нашим крајпуташима: мила чедност, смерна љупкост, румена једрина. Као да су сишли са фресака и као да их је саздала првобитна невиност света, непомраченог људским грехом. Али Настасијевић није дуго остао при оваквом поимању љубави. За њега је она касније добила и тамнију боју. Године 1935. песник бележи кратко и трпко: „Патња – путеност.” Јер је тешко љубити „право и незазорно”; тешко је „младићство не повредити и девство”. Детаљ из песникове биографије, неостварена веза са Милановчанком Даринком, вишеструко је значајан за човека који је покушавао да нађе одговор на питање: како остати чедан у борби са стихијом пале путености, чулности која се разуздала и разбеснела?

„Чедну ми пролет, | паклени пламен навестиш, | ти, о једина ти”, каже песник у песми „Јединој”. Љубав је и чедна као пролеће, као твар која није ослепела од блуда, али и пламена као паклена страст. Чулност је стихија која разара: „Усна кад усну | испијајући прокази…” Страшно је осећање да пољубац преноси губу, да је он заразна болест. У том пољупцу у коме је „презреле брескве сласт” је у исти мах и смрт. Земља тела је пијана од страсти, али се у њој у исти мах копа и гроб. Телесна љубав је рођена сестра смрти: „Кад нељубљено мре, | тмоло је ваздухом на страст”… Путеност је трулежна, „сабласно мами у таму”. Па и само рађање може бити слепа покорност нагону. Онај који робује природи, утроби својој сестрими раку. У песми „Родитељу” ономе који рађа чак се и замера: „И не као ти | стрмоглав оплођењу | слепо на пир.” Замера му се што је плодио, што је учествовао у сексуалном животу. Настасијевић често пева о мртвој драгој; пева о неостваривости везе мушко – женско која је болна јер представља скрнављење чедности. У песми „Позној” он вели: „За гутљај (страсти и телесног уживања, нап. В. Д.) по локва блуда.” И моли драгу: „Прости за блуд.” То је један од најчешћих проблема људске греховности: како преобразити своју сексуалност, како је ускладити с љубављу? Бити полно разуздан значи блудничити. Блуд, изворно, значи лутање. Онај који блудничи промашује циљ свог пута: онога кога воли. Јер бити похотан према вољеном значи користити га као објекат, као могућност за сопствено иживљавање. А љубав хоће вољеног као апсолутну вредност. Зато се Настасијевић колеба између ватрене чулности у песми „Грозд” и горког кајања због блудног скрнављења вољене која је светиња у песми „Позној”. Зато му се каткад и само рађање чини као грех (пошто је повезано са смрћу). Телесности се може супротставити сублимисани нагон, који постаје песничко стваралаштво, онај „румени траг” из песме „Чесми крај пута”. Па и то није решење: како год сублимисан, нагон остаје нагон. Он мучи. „Бол, грех и блуд” („Позној”) нераскидиво су повезани. И зато: „Љубећи шта ли то убијам, | шта ли будим?” („Траг”) Код Настасијевића душа и тело су супротстављени као код платоничара. Утроби као родном начелу супротставља се душа као родно начело; љубав према твари и жени у супротности је са одрицањем од твари и жене; чулности која је стихија и ропство тварноме песник противставља песничко стварање, као сублимацију. Рођење је слепо покоравање нагону – треба га се одрећи у име нерођених и у име поезије. Гроб је исходиште телесности, па ипак, ни поезија није решење. То јест, „худи свој, госпо, на песму проћердавам век” („Госпи”). Шта је плод? Самоћа. „Све самљи”, каже Настасијевић у свом болном обраћању госпи.

По учењу Цркве, излаз није у супротстављању душе и тела. Напротив, таква је борба ћорсокак. Не треба уништити, него преобразити и душу и тело. Треба их подвластити Богочовеку Христу у коме је откривена светлост преображене телесности. То је Настасијевић осетио, и зато је пуни израз његовог доживљаја преображености „Слово љубве” светог Стефана Лазаревића које је Момчило лепше од свију препевао на савремени србски. У овој посланици љубав је схваћена библијски, светопавловски, као врлина свију врлина, кључ за сваку двер тајне која је присутна у нама и око нас. Дело љубави је „бистроречено и оштро”; она је „миро и роса”. Она је, како рече Јован Громов, најмилији Христов ученик, сами Бог. Њоме наше биће приања уз Божанство, и зато треба да буде „права и незазорна”, чиста и светла. На крају, љубав је сила која превазилази све препреке: ради ње се исушује море и река Јордан. Право пак сједињење могуће је тек у Христу Исусу, коме слава са Оцем и Духом Светим… „Најбезбожнија је она радост која другоме причињава бол”, приметио је једном Настасијевић (парафразирам). Да би таква радост, радост себичлука, у љубави била избегнута, нужно је надићи сопствену палост и Богом волети људе, уздићи се до белине која није уништење, него преображење твари. Растрзан сопственим сумњама и недоумицама, Настасијевић то решење није могао да испева сам. Зато је из прошлости свог народа призвао светог песника Стефана, сина Лазаревог, који је проговорио и у Момчилово име.

Пут ка очишћењу

Да би се човек сјединио с Богом потребно је да се очисти од затеченог, грешног ја, надувеног од лажи, непотребних жеља, сулудих похлепа. Гвожђе се чисти у огњу, а душа кроз патњу и страдање. Огањ патње сагорева све непотребно и сувишно што се у души рађа од лењости, заборава истине, од немара према сопственом спасењу. То је била кључна идеја Достојевског; то је кључна идеја и Настасијевићеве етике. Што је човек дубљи, светији, савршенији, то више страда: не само за себе, него и за друге. За млађу, слабију браћу. Јер ко није Иван Карамазов да оца убије мишљу, или Димитрије, да га убије жељом, или Раскољников, који у име идеје натчовека диже секиру на старицу, ко је чист и чедан као Аљоша Карамазов, тај је „и лично одговоран, уместо њих, јер ближи Богу баш зато иду другим путем страдања. Страдати колико сви они заједно. Бити Христ”, вели Настасијевић у својим „Белешкама” над делима Достојевског. У песми „Молитва” песник вели: „Тихо по муци бродим смерни раб.” Цела „Молитва” је потресна управо због тога што се у њој не тражи олакшање страдања, него напротив још веће, још теже страдање. Тражи се и пакао, и бољезан, и драча; тражи се црв. Зашто? Зашто ово молити од небеског Оца? Зато што је „дубље дно души но страдању” и реч страдалникова нема дна. Зато што је и пакао муке Божји, и зато што и такав пакао пропоје. Да би се човек ослободио опорине свог тела, он мора да расточи себе, мора да се преобрази у светлост. На путу ка Богу, ка Истини, човек је сам; врло често сам. Други га не схватају и неће да га схвате. Јер они „врве у вреви”, али не виде своју коб, „коб лобање” („Осама на тргу”): смрт. Након страдања и муке, човек постаје чвршћи, јачи, стуб истинитог постојања, по чијој се сенци мере „смираји и свитања | на тргу”. У песми „Јединој” каже се: „И дубље ли нас нема, | дубље се отвори спасење.” То значи: што се дубље страда, што се више пориче лажни склад свог бића са светом, то се открива суштинскија слобода, слобода личности. Док год се давимо у вртлогу својих свакодневица, нисмо у стању да сагледамо суштину појава. Праведни Јов је правдом заблистао на ђубришту, остављен од свију.

Сва историја србског народа коме је Настасијевић припадао суштински, духом и дахом, јесте историја страдања које води у вечност. То је, у ствари, косовско опредељење: „Земаљско је за малена царство, | а небеско увек и довека.” Сетимо се: сваки витез косовски одлази са свешћу да ће у боју погинути, али да би живео вечно, да би ушао у Царство правде и радости, Царство Божије. „Ево т’ идем погинути, душо, у табору честитога Кнеза”, вели сваки од јунака који се поздрављају с Косовком девојком. А Бошко Југовић, одбијајући молбу сестре своје, царице Милице, да не иде у бој, вели: „Иди, сестро, на бијелу кулу! | А ја ти се не бих повратио, | ни из руке крсташ барјак дао, | да ми царе поклони Крушевац. | Да ми каже дружина остала: | „Гле, страшљивца, Бошка Југовића | гдје не смједе на Косово поћи, | за крст часни крвцу прољевати, | и за вјеру с браћом умријети.” „Срб је Христов, радује се смрти”, кличе свети ђакон Авакум, деветнаестогодишњи младић који одбија да се потурчи иако му прети смрт на коцу. Радује се смрти не зато што је смрт престанак живота, но управо обратно: зато што је она одлазак ка Животу, ка Богу. Радује се смрти јер је Христов. Из овакве перспективе јасна нам је и Његошева мисао, коју је усхићени и ужаснути Андрић с правом назвао „косовском мишљу”: „Нека буде што бити не може.” Такву једну мисао има и Настасијевић у својој трагедији Ђурађ Бранковић. Као што знамо, то је трагедија о последњим данима србске слободе. У њеном првом чину умире дични Стефан Лазаревић, а у последњем његов несрећни наследник Ђурађ Бранковић. Све време над Србијом лебди коб скоре турске најезде која ће на мачевима разнети србску државу. Тама куља са свију страна; наде као да нема. Па ипак, ипак, народ који иде за Христом ту наду види. Она је у огњу страдалништва које ће очистити. Хор грађана пева: „И молимо те, и молимо, | пропашћу спаси, | кад није другог спаса, | казном награди за грех.” Велике су ово речи, и тешко нам их је данас схватити, кад смо изгубили и појам о греху и појам о патњи која спасава и очишћује. Али Настасијевић је јасан: грешили смо, падали смо, одрицали смо се Бога. Грех значи промашај. Ко греши, промашио је Бога и самог себе; одлутао је у пустињу, међу привиде и утваре. Зато је потребна пропаст. „Дубље дно души но страдању”: кад се сруше дела наших руку, кад изнемогну наше мишице, кад престанемо да се уздамо у идоле свог самољубља, кад схватимо да је ова наша земаљска логика крхка и немоћна – тада ћемо се обратити Богу живоме и истинитоме, и Он ће нам помоћи. Ми ћемо пропасти; изгубићемо спољашњу, државну слободу. Али, ако сачувамо веру, наду и љубав, васкрснуће наше душе. А једног дана васкрснуће и слобода србска. Тај осећај сјајно је изражен у последњим сценама трагедије кад Ђурађ Бранковић са самртне постеље гледа будућност свог народа који васкрсава напојен Христом, предвођен јунацима попут Старине Новака. Залог да ће тако бити је млади Бог, Христос, који се рађа док Ђурађ напушта овај свет. Рађа се да страда на крсту. Рађа се да крстом победи. Казна је, бар кад је косовска мисао у питању, награда: њоме се народ уподобио Христу. А онај који са Христом страда, по речи апостола, са Христом ће и васкрснути.

Тако је мислио Настасијевић целог живота свога. У другој „Молитви” он патњу доживљава као нешто што неминовно води у радост и светлост, молећи се Богу да га „бистра проведе” кроз понор Његових урвина. И да се кроз патњу удостоји блаженства. Неизрецивог блаженства. „Блажен у теби да занемим”, говори Богу песник. Кад се с Њим буде сјединио, сјединиће се и са светом око себе. Стена ће од њега да прозбори гори, а гора цвећу. И заједничка радост човека и читаве творевине „руменилом ће окадити просторе”. У овој молитви Момчило има диван назив за Бога: Дародавац. И заиста: Бог јесте највећи дародавац човеков. Призвао нас је из непостојања у постојање; сав свет, све безбројне галаксије и сунца, ради нас створио; умио наше тле рекама и океанима; дао нам ваздух за дисање и светлост за гледање; обдарио нас душом и телом; имамо разум и осећања, љубав и вољу; речима се споразумевамо, а осмехом сједињујемо. Кад грешимо и кајемо се, сузе нас чисте од унутрашње таме; кад падамо, он је ту да нас подигне. Послао нам је Свог јединородног Сина који је за нас умро и васкрсао и који нас у светом Причешћу храни Својим Телом и Крвљу. Позвао нас је у Своје наручје, и дао нам право да га зовемо Оцем. „Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће које има времена и пажње за сваког, којем свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји неко ко увек слуша, и већ само за то Њему припада благослов човечанства.” (Јуриј Ајхенвалд) Српска реч „Господ” потиче од речи „Гост-подар”: онај који сазива гозбу и на њој дарује госте. И заиста је тако: Дародавац је наш Бог, Бог светог Саве и светог Лазара, и Бог Момчилов. Даровао нам је радост, радост занавек. Даровао нам је Себе. Угостио нас је за трпезом вечности…

„Удрите, | нисам крив”, записао је Настасијевић, кротки, тихи светилник србске поезије. У доба суровости и ужаса од којих се срце цепа његова блага вест о самопожртвовању и одрицању од себе у име ближњих једна је од најлепших светлости на путу страдања којим ходимо до дана данашњег. Због своје доброте, он, савременик распомамљеног, масовног зла, зла које је урлало на трговима и убијало све пред собом, морао је да буде „пустињак у граду” (тако је насловио свој, никад ненаписани роман). Али његове речи, топле као сузе и уздаси састрадања, нежне као пролетњи ветар, у пустињи су никле у најлепше кринове поезије. Момчило се телесно угасио, али његов дух, дух хришћанина који је одстрадавао и своју и туђу патњу, присутан је међу нама и до данас.

Бог да му душу прости.

На Светог Игњатија Богоносца,
дан преноса моштију, 1994.