ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: СРЦЕ И СУДИЈА: НАД ЂОГОВИМ ПЕСНИЧКИМ ЦИКЛУСОМ „ПИСМА ИЗ АЗИЛА“

Гојко Ђого

СВЕТ КАО ТАМНИЦА

Случај песника Гојка Ђога саставни је до мог одрастања. А одрастао сам читајући, у провинцијском граду, све што ми је до руку долазило. И кроз то читање почињао сам да живим у паралелним световима,који су се,све више, претварали у мој свагдашњи свет. Схватио сам, као и песник у „Леку од заборава“, „/…/кад је цела земља тамница, свака је казна праведна“. Тако сам престајао да будем дете,и на леђа сам пртио туђе судбине,које и данас, бар делимично, вучем као своје, и стварне и имагинарне, од Вукашина из Клепаца, преко Винстона Смита, до Ивана Денисовича. Књижевни ликови и стварни мученици у мени станују скупа.

На лађи такве историјске и књижевне лектире лакше је упловити у песму „Лек од заборава“,у којој Ђого вели оно што вреди запамтити:“Ако ишта прослави овај век,/ прославиће га логори и тамнице./То су наше свете задужбине./Само у једној кланици/ петнаест хиљада овчица клано је за дан./А гозба је трајала годинама“.Прошло столеће нећемо памтити ни по бомби, ни по пеницилину,ни по аероплану,ни по гиљотини, послатој у музеј,него по претварању целог света у логор, данас суптилан као Бантамов паноптикон ( „нико не види руку која га за грло стеже/ нити зна колико га корака/ дели од бездана“, вели Ђого ), а који већ сутра може постати и телесна, а не само душевна, касапница“.

Овим стиховима  се Ђого, песник који није глуматао отпор режиму, и није био „дисиденди“, као многи из „Мадере“ и „Шуматовца“,у нашој стварности јавио као песник – саветодавац,поручујући нам да се припремимо. Јер,“црни су им коњи,црне потковице“, каже Лорка,а Ћопић, у предговору за „Башту сљезове боје“,загрцнуто понавља. И долазе по вас и мене, као што ће, не дао Бог, поново и по Ђога.

БИТИЈЕ ИЗА РЕШЕТАКА

У песми „На Црвеном крсту“, после уводног премеравања ћелије узалудном шетњом,појављују се Кајафа,“књижевници и жбири“, који „пљују у лице“,“циркуска шатра“ римског суда…

И,наравно, јавља се свест о томе да просечни син човечији, песник, није Син Божији,и да се, под притиском ексера за распињање,може „трипут одрећи свог оца“,“гутати  своје секутиће“, „љубити палицу и ланац“. 

Смрт у присуству власти,“омашћивање конопца“,можда неће имати ко да гледа. То и јесте највеће искушење – песникова патња је ( у свету у коме су, како рече Алексис де Токвил, сви забављени једним сићушним предметом, самим собом ),ствар надасве приватна. Песник нема коме да даје часове слободољубља,јер његов случај никог не занима, јер се заједница распала на самодовољне особе, особењаке,у доба, светогорским речником речено, особовштине. 

У „Балади о папагају који лаје као пас“ примењен је „мајаковскијевски“ метод оживљавања овештале фразе. Ту је „тичица“ ( као објекат затворског надзора, али и као птица –певачица, сам песник ) која је „долетела“ у „кавез“. Подвргнута свагдашњим добацивањима онога који тај кавез чува („стражара с муњом око појаса“ ),“тичица“ је умукла јер јој се, како каже стражар, не свиђа ни кавез, ни просо у кавезу,ни ноћни суд, ни ћебад,ни петнаестоминутно „протезање крила“, ни свежањ хартије. Стражар поручују птичици да је чека „канта тичијег млека из Сибира“, да би онда, сасвим јасно, указао на разлог због којег птица кавезом шета: одбила је да мења перје као „нормалан свет“, па ће је,“чупаву као манастирску овцу“,тамнички берберин „ошишати и уљудити“. ( У одлично написаном роману аутора због чије борбе за Србе у Босни и Херцеговини су Ђогу, као његовом пријатељу, забрањивали одлазак у родни крај, „Чудесна хроника ноћи“,један Титов удбаш, у Титовом Сарајеву,стално зове телефоном главног јунака и прети да ће га „ошишати“,што се аутору романа, песнику и психијатру, и дешава – први пут у Титовом Сарајеву, а други пут у титоистичком Хагу ).

На крају, после дугог ћутања због „обрезаног језика“ који може да пева само „школске песмице“,птичица у кавезу „залаја као пас“. То „лајање“ је једини одговор свету који се претворио у тамницу, у коме оне који „не верују у рај“ „уместо у болницу на лечење шаљу у затвор“, како вели Ђого у „Леку од заборава“. Ту „грешници узалуд траже браниоца/ и пред свиње бисер просипају“ ( „Лек од заборава“). А свиње се, сасвим као у Еванђељу, враћају да их растргну.

ПЕСНИК И ПРИРОДА

Утамниченици су нарочито осетљиви на природу. Дучићеви „Јабланови“,који су песма о страху од смрти и пролазности,устук од космичке усамљености,постају Ђогови „Јабланови у затвору Падинска Скела“ који пресвлаче, у пролеће, своје робијашке кошуље(„мењају мрку за зелену“) и стоје „као сужњи на смотри/ – у потиљак“. Њихов шумор у тамничком мраку није шумор усамљених и уплашених Дучићевих трепетника – то је субверзивни шапат робијаша,који узнемирава стражара ( јер га стражар не разуме ) и који обнавља праповерење ( „лист се листу поверава“) у свету издаје и лажи,

Њихове „узвитлане зелене крошње“ биле су „богомоље“ утамниченог песника,а с њиховог звоника љуљала се песникова глава – слободна у недохватној висини природе.

У песми „Грлица“ птица која не зна зашто „лирско ја“ чами у болници и прима инфузију,ипак јесте залога слободе јер из „зелене бусије“ гледа песника како лежи у „гвозденом гнезду“. Ова песма је Ђогова „Јасика“. Као што Ракић, у самртним мукама,молбено и са много нежности поручује:“Трепери само, о јасико“, тако и Ђого каже:“Не зна птица/ зашто је тело жедно,/ нити у кљуну држи икакво зрно,/ али ја целу ноћ Бога молим/ да не одлети,/ да ми у зору пева у прозору“ ( леонинска рима у последњем стиху,као у некој наивној староградској песми,иста је она молбена нежност Ракићевог императива „Трепери!“ )

Природа је, у овим песмама,равнодушна према патњи човека.Али, она постоји,док човек у тамници ишчезава, нестаје у небитију. И зато је природа утеха, пелуд на прстима згњеченим чизмом.

УЗНИКОВА ЉУБА

Када се обрео у тамници Совјетије,Александар Исаијевич Солжењницин је патио и због растанка са вољеном супругом, Наталијом Решетовском.Знајући и за њен бол због растанка,прозни писац је  пропевео у име супруге,и настао је циклус „Кад се изгуби рачун година“. Она, стиховима које је написао њен робијаш,доказује да су њих двоје једно,иако исечено решеткама. Тако је у Солжењициновој песми „Март“( у препеву потписника ових редова):

Слободу, непотребну мени,

по ко зна који пут сад нудиш.

Опет ми кажеш:“Другом крени!“

Сувим разумом изнова судиш.

Куда ме гураш, о вољени?

Знам. Дрхтурећи сам прочитала

кад си ми ти, тек осуђен,

писао:“Не чекај мене, мала.

Друкчији живот теби је суђен –

за другог да си се удала!“

Тад си ме силно потресао.

Сад видим колико трпет се може.

Нека ти мене не буде жао.

Не дам да жеље залуд се множе.

Таква сам рођена, ваљда си знао.

Реци ми да душу ти меље

нада у то што не смеш да питаш.

Жена ти прашта! Све биће беље!

Олакшаћу ти да похиташ

и опет ћу измислити…жеље.

У потресном одломку из романа „У кругу првом“, Солжењеницин описује ко зна колико таквих, мушко – женских,судбина у двадесетом веку:“Премда је плакала док је чекала, Нађу је обузело празнично расположење,кад је најзад ушла у собу за посете. Кад се појавила на вратима, њен муж Глеб Њержин је већ био да је дочека и смешио се. Његов осмејак је потрајао само тренутак, али је осетила изненадну срећу: остао јој је исто онако близак као и пре/…/Чувар је пришао сточићу и преградио уску собицу,бранећи им да се додирну.“Ох, ма хајде, дајте ми бар да је ухватим за руку“,рече Њержин. „Није допуштено“, одговори стражар, отварајући вилице тек толико да речи могу изићи“.

И Ђого се, попут Солжењицина, у тамници сретао са својом љубом,и мишљу и стихом се са њом сједињавао.У потресној песми „Посета“ искуство сусрета човека и човечице дато је упечатљивошћу усијаног гвожђа.

Између мужа и жене су „два плота од гвожђа саливена“ и стражар који њихове речи, „слане од суза“,“у ваздуху зауставља / и пропире  у својим дебелим ушима“.Њен покушај да трњем усамљеничког бола,сабраним у супружанским грудима,запали ватрицу општења и да му је преда на длану узалудна је, јер сусрет – једночинка у тамничком позоришту апсурда прекратко траје. Петнаест минута им је дато пре него што „промрзли штиглић“ њеног језика одлети, на дуго.

И онда се женска љубав, кадра да, како рече Солжењиницин, увек поново „измисли жеље“,досети: узник и његова љуба пљују једно друго, и пљувачку размазују по уснама, „љубећи се тако“. Цена је превелика, али се мора платити – цео месец забране посете ( „због недоличног понашања“ ). Жеђ оних који се воле застрашила је „страшило од стражара“. Такво љубљење се у тамници није видело. Оно је субверзивно обасјало таму тамнице, и зато је уследила казна – месец дана забране пламену да пламса.

У песми „Одговор на писмо или Два плава голуба“ описано је једош једно искуство заљубљених из логорског века: свакодневно писање писама на која нема одговора. Песнику су,посредно, одговорили само на једно писмо,оно у коме је поменута љубав два плава голуба. Мужјак („с прстеном на нози“,обележен као и песник – узник ),“слеп од љубави“ да би „опчинио своју голубицу“,стрмоглаво лети у понор и, наравно, диже се,макар нам  то и не било непосредно посведочено.Тражећи од жене да му пошаље тог голуба у посету,утамниченик га жели као поштоношу,јер му држава, у чијој тамници робија,не дозвољава да прима женина писма ( или не даје његова писма адресату).

А она је, за то време, опет измишљала жеље.

КО СУДИ ПЕСНИКУ?

Када је Нушић, на суду због песме „Два раба“,покушао да се одбрани позивањем на „песнички нагон“,судија му је рекао да држава управо тај нагон кажњава.  Године 1963, у Совјетском Савезу, суђено је Јосифу Бродском – “због готованства и паразитизма“ ( није радио ни у једном совјетском предузећу, а на питање судије има ли факултет за бављење поезијом, рекао је да је песништво дар од Бога, и да за то не постоји факултет). На крају, пресуда је гласила:“Бродски систематски не извршава обавезе совјетског грађанина у погледу производње материјалних вредности,што се види из честог мењања посла.Био је опоменут од стране органа министарства државне безбедности 1961. године, а 1962. и од стране милиције. Обећао је да ће ступити на стални посао, али из опомена није извукао одговарајуће закључке, наставио је са нерадом, писао је и на вечерима читао своје декадентске песме. Из информације комисије за рад са младим писцима види се да Бродски није песник. Осудили су га читаоци листа „Вечерњи Лењинград“. Стога суд примењује указ од 4. маја 1961. године: протерати  Бродског у удаљене крајеве на пет година уз обавезан присилни рад“(1,263).

И Ђого је човек који је, вођен песничким нагоном, прво допао тамнице, затим, годинама касније,био протеран из Завичаја. Империја, која је ,због добитака у „хладном рату“, деценијама на власти у Југославији држала идола због чијег рушења је песник робијао,ставила га је на списак и забранила му улазак у родну Херцеговину.

Једноставно, Ђого се родио да живи у посувраћеном свету.

То је свет остварене утопије која је, као и свака утопија, по Георгију Флоровском, опасна због „патоса насилног даривања среће“. Ђого се на суду нашао не само због субверзивних стихова, него и због песничке егзистенције, која није била уклопива у координатни систем идеолошког света с оне стране огледала. И он је, као и Бродски, платио своје право на „блажену бесмислену реч“ ( „за блажену бесмислену реч помолићу се у совјетској ноћи“, рекао би Мандељштам ). Цена није била онолика колику су је плаћали Гумиљов,већ поменути Мандељштам или, код нас, Григорије Божовић,које су због речи убили; али није била ни мала – птичица се обрела у кавезу.  Одатле  и певање (  пардон:лајање ) из кавеза. Тек да се зна да је и наше време тамничка невоља обдарила богомољом песништва.

Искуство тамнице, у којој се неко нашао због изговорене речи,песника не може а да не упути на Онога Који јесте Реч, Логос човека и свемира, а Који се, оклеветан,обрео пред неправедним судијама, Аном и Кајафом, па пред Пилатом, па на Голготи.Невино осуђен, Он ће једног дана бити и Страшни Судија, Који ће, као Распета и Васкрсла Љубав, судити васкрслима.А до тада, Он обитава у срцу. О томе пева Настасијевић у песми „Струна““…срце кад куца,/ од злата или тучи/ немо у њему распиње се Бог.//Плакало ил певало/ трнова за уздарје/плете му се у потаји круна“. Зато нам је, сваког дана, срце судија.

Зато у Ђоговој песми „Мој судија“, судија који кривотвори правду у име државе није ништа друго до „слепи слуга судбине“,која, као и свака тоталитрана власт, има „вечерње и јутарње новине“. И тај судија је ништа. Прави судија је у грудима сваког од нас.

Песниково срце је храм чија веронаука једино и важи,и свети сасуд за умивање лица.Лице је или одраз личности, лика и подобија Божјег у човеку, „образа“ по коме смо саздани, или је израз лицемерја – личина, образина. Лице се, по Ђогу, умива само у срцу.

А срце је судија јер је неподмитљиво.Оно је свог власника и у тамицу довело: не због пркоса, него зарад сведочења истине. Разум је маскирна униформа живота.Он је песника наводио на камелеонско скривање у идеолошком пејзажу,али га је срце изводило на чистац. „Колико сам пута хтео / у заветрину да склоним главу,/ а срце ми је заповедало/ да с главом играм ћушкапе“, жали се песник, сигуран у неумитност (а „неумитан“ значи „неподмитљив“) свог пута. Срце је „мали намћор“ против чије се воље не сме – јер оно „вади ноже из потаје“, спремно да убије лажљивца. Срце, сасвим старовремски, дебержераковски ( „Са надом у успех никад се не бије:/ не, узалуд кад је, много је дивније!“), господари душом и греје је. 

Пред земаљским судом,“2.јула осамдесетпрве“, песников судија је задовољан песниковом песничком слободом, и даје јој ветар у једра све до пристаништа тамнице на коју ће песник бити осуђен од стране „слепог слуге судбине“.

И Бродски и Ђого су се, слушајући свог правог судију, обрели пред „слепим слугама судбине“. И нису ослепели. Доказ за то су, у Ђоговом случају, „Писма из азила“.

• Јефим Еткинд: Случај Јосифа Бродског,Култура,Завод за прочување културног развитка, Београд, 1988.

Објављено у зборнику : Гојко Ђого, песник,  

Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Крљево, 2013, уредник Драган Хамовић