
Милева Лела Алексић
После тешког и мучног повлачења, остаци српске војске стигоше у Драч. Са војском стиже и стари краљ Петар. Одредише му смештај у прљавом, неусловном хотелу „Албанија“. Италијански заповедник града Драча је негостољубив, чак непријатељски расположен према српској војсци. Чини све да старом краљу онемогући контакте са савезницима и српском Врховном командом.
Рајко посрће прљавим улицама лучкога града. Дакле, то ли је сиње море. Јужни ветар доноси кишу. Нема организованог прихвата српских војника. „Ех, да ми је да удахнем ваздуха са мојих гора“, размишљаше сетно. У унутрашњем џепу шињела нешто новца понетог од куће. Заплиће ногом за ногу, у нади да ће наићи на какву пекару. Ветар однекуд доноси мирис свеже печеног хлеба. „Мора да сам скренуо са здраве памети, па ми се причињава“, помисли.
Пажњу му привуче неколико војника који се тискају око голобрадог момчића који носи повећу корпу од прућа. Очи му бљеснуше давно угашеном светлошћу.
– Хлебаа! – вичу живи костури. Рајко убрза своје посрћуће кораке. Гледа руке испружене за руменим сомунима. Из џепова ваде српске паре, све до последњег марјаша. Нека узме све, све за један залогај хлеба.
– Злато, нећу ваше паре! Само злато! – узвикује надмоћно млади продавац, док поправља прљаво кече на својој разбарушеној коси. Измиче своје хлебове испред испружених руку, ишчикава, мучи мученике.
– Само злато, чисто злато. Шта ће мени ваше паре. То не важи. Ви више немате државу. Ништа немате ̶ наставља да посипа со по љутим српским ранама.
Испружене руке остадоше у ваздуху, као вапајни крик према небу, молитва Богу и свим светима. Италијански војници гледају тај призор равнодушно.
Кад крену у рат, Киро спусти у Рајкову шаку неколико талира, да му се нађу у каквој тешкој невољи. Беху то златници који су се наслеђивали са колена на колено, проносили се као непрекинута веза са постојбином из које давно пребеже њихов предак Матија Деспотовић. Лека их заши у унутрашњем џепу Раковог шињела да их не изгуби у ратним окршајима. Ако сад није тренутак да му спашавају живу главу, неће бити ни кад сконча од глади на овом блатњавом комаду туђе земље. Брзо распара ножем зашивени џеп. Златник бљесну у његовој руци. Испружи талир пркосном дечаку који се кочопери пред њиховим гладним очима. На трен гледаше Рајка испитивачки, помало презриво, а потом хитро зграби талир из његове руке. Један омањи сомун издвоји из препуне корпе и спусти га у Рајкову руку.
– Само један хљеб, за златни талир? ̶ прозбори сломљеним гласом Рајко. Гладне очи гризу хрскаву кору са сомуна. Преломи се нешто у Рајковој души. Из џепа извади преостале златнике, све до последњег. Као кад се дели Света нафора, стоји испред својих ратних другова и дели им по комад хлеба насушног. Пре него загризе своје парче хлеба, спази вапајни поглед ратника који се ослањаше на штаку.
– Узми, брате. Бог те благословио ̶ Рајковим гласом проговори један од светитеља из небеског Отачества.
Две-три мрве сомуна остадоше на његовом длану. Једну по једну приноси их својим гладним устима, гледајући своје другове како једу у молитвеној тихости, побожно, као за славском трпезом.
Дани пролазе у све даљој нади да ће измучена српска војска бити спашена. По блатњавим улицама, уз море, на песку, сваким даном све је више беспомоћних, изнурених војника. Последњи поглед загледан у море са кога не стижу савезнички бродови. Нада се гаси у усахлим очима. Италијански војници гледају равнодушно на патњу српских мученика. Њихови официри не дозвољавају краљу Петру комуникацију са савезницима, ни са врховном командом српске војске. Чак се и према остарелом краљу понашају као према заробљенику.
– У се и и своје кљусе ̶ говори краљ Петар, док обилази остатке своје војске. Зар се и ових живих костура плаши италијанска влада која претендује на северни део Албаније, па им ограничава кретање и држи их стално на оку? Под разљућеним небом, наткриљеним над туђом земљом, душа загрцнута болним сећањем на дом, кућно огњиште, мобе, посела, комишања, балске дворане, грациозни плес, прве љубавне тајне… Зар овде да почивају у вечности? Да им по костима гази туђа чизма, да им се трага не зна? Као да нису ни постојали.
Рајко се склупчао на камену, наслоњен на старо стабло маслине. Спустио главу на кошчате шаке. Глад завија утробом као разљућена звер. Да ли спава, бунца или нестаје из ове неподношљиве страдије, не зна ни сам. Размишља о Влајковом аманету. У души му кљуца сумња, опипљива, скоро да јој осећа злуради подсмех: „Нећеш се вратити, нећеш се вратитииии…“ Пред очима му бљесну мајчин лик. Држи у рукама црепуљу са врелом погачом. Стреса угарке са поклопца, узима је својим уморним рукама. Мирише на њихова поља, на Кирове траве, на босиљак закачен испод стрехе вајата. А мајка се све ближе примиче њему, са хлебом који постаје већи од неба. Осмехнута… Гледа свога сина са никад веселијим лицем и радоснијим очима… „Добро дошао кући, сине“, говори му умилно мајка Лека. Али, како је сада млађа него кад је пошао од куће? И неке јој украшене аљине на њој, што их ни у Призрену није на господским женама видио? А хлеб у њеним рукама приноси му са неком посебном љубављу, као славски колач. Око врата јој они исти талири којима купи сомуне од арбанашког ђетета. Исти. И сви су на броју. Једна рука га снажно протресе по рамену. Пред њим је стајао мали Мића, гледајући га очима пуним суза.
– Нећу да ме и ти оставиш овдје, самог ко каквог сиротана. Нећу. Сад ћу ја да бринем о теби. Тргни се. Ајде, усправи се, згрчио си се ко какво изнемогло живинче. Имам нешто да ти дам.
– Мића, откуд смо овђе, у овом блату, у овој студени? Видио сам мајку. Носила ми је погачу. Само да испружим руке и да је узмем. Погачу, велику као сунце. Била је испред мене, Мића… А онда нестаде. Откуд умјесто мајке Леке, стојиш ти преда мном?
– Слушај, вамо. Нису те сломиле љуте битке, неће ни глад. Не дам. Макар Мића… Но, од сада се ја не одвајам од тебе. Тргни се, расани. Прибери се. Виђиии! – осмех бљесну на Мићином мршавом лицу. Испод шињела вади врућ сомун. Откида комад и утиска га у Рајкове студене руке.
– Ето, Рајко. Послала ти мајка Лека. Једи. А не знају ови овђе за правду Божију. Онај мали што продаје сомуне, био овђе јопет малоприје. Нема више дуката код наше војске. Све је покупио проклетник, све за хљеб. Дође му данас један од нашијех, памтим га са Цера. Увијек први у бици, јуначина. А овђе га сломила глад. Даје пушку са један сомун. Оно дериште узе пушку, накачи је на раме и пође. Скоро да је већа пушка од њега. А оно на своме прагу. Може му се да се рчини и сили. Млати оном котарицом у којој доноси хљебове. Ја пођо за њим. Иде журно, ја брже за њим. Кад зађе иза оне старе куће на ћошку, нешто се трже у мени. Е, нећеш, Мића. Онолике си Швабе заробио на Церу, а сад да ти ово дериште разоружава браћу. Па се прикрадем иза њега, шчепам му ону пушку иза леђа. Узјогунило се, вуче цијев напред, не да. Испаде му она котарица из руку. Ја га ударим с леђа, стргнем му пушку са рамена. Гледа ме ко какво штене, дрхти, мрнџа нешто на њи’овом језику. Ја се окренух тамо-вамо. Нема онијех проклетих латинских војника. Ја му уперио пушку право у груди. Срце ми игра, оће да искочи из груди. Само се молим Богу да не прљам душу о ону несрећу. Друкчије је у рату, кад се у бици гине. А и ти си ме томе учио, сјећам се ја свега. Он вади из џепа талире, пружа ми, цвокоће од стра’а. Гледам га са гађењем, тек се замомчило, а већ се нешто зарчинило. Ја му покретом главе показах на хљеб у котарици. Осто један једини. Не узех му злато, проклето му било. Но, не дадох му пушку што је са Цера онај мученик довле донесе. А хљеб нам је дужан. Теби је дужан. Ајде, једи. И од сад си ти моја брига – јуначи се Мића из Пуљака.
(Одломак из романа „На темељу вере и непокора“ који је надавно изашао из штампе.)