Игор Ивановић: Шибицари и шибицарење

Вероватно је свако од нас бар једном у животу видео шибицаре на делу, макар са пристојне дистанце и из чисте радозналости. Скоро нико не зна прецизно о чему је реч код шибицарења, али сигурно свако зна да су у питању „мутне радње“. Прва асоцијација код просечног човека на помисао о шибицарењу јесте да се ради о превари коју изводи полусвет са улице.

Нико нема лепо мишљење о шибицарима и нико их не воли, али они опстају без већих потешкоћа упркос свим овим оправданим предрасудама. У чему је тајна овога заната, такозване „шибице“? Зашто она и даље успешно егзистира, иако се чини да је свима унапред познат њен бизарни исход?

„Шибица“ је вештина преваре која постоји бар један век у нашим великим градовима, посебно на београдским улицама. Суштина ове игре се састоји у следећем редоследу збивања. Једна особа која има звање шибицара, чучи изнад тротоара и врти по асфалту три кутије шибице. Прецизније речено: три доња дела шибице, односно картонске кутијице у којима су се налазила палидрвца приликом куповине.

Шибицар показује радозналим пролазницима да се испод неке од наопако окренутих кутија шибица налази мала папирната лоптица (најчешће направљена од тврдо згужване фолије чоколаде). Шибицар врти кутије изнад лоптице и узвикује да нуди опкладу свакоме ко је у стању да погоди где ће се наћи лоптица у моменту када он подигне обе руке увис. Радознали пролазник тада види три кутије шибице окренуте према асфалту, где би се од њега тражило да за опкладу погоди испод које кутије шибице је остала лоптица.

Мамљење „жртве“

Около шибицара се налази група људи која страсно посматра игру, неки учествују погађајући где је лоптица, а неки само заинтересовано гледају и добацују. Шибицар позива радозналог пролазника и нуди му опкладу. Најважнији корак из угла шибицара у овом игроказу представља привлачење радозналог пролазника да се прикључи игри, односно његов први покушај да за опкладу погоди где се крије лоптица.

Радознали пролазник прво прилази и посматра како шибицар врти шибице, а онда се охрабрује да погађа. У почетку нема новца у игри, само аматерско надметање. У њему пролазник углавном са лакоћом погађа где се куглица нашла. Онда шибицар понуди пролазнику опкладу у неки ситан износ да у наредном покушају неће успети да погоди где се крије куглица. Ако се пролазник „упеца“ и прихвати опкладу онда он полако добија статус „овце“ за шибицара.

Група људи око њих здушно навија, већина за „овцу“, а обично бар један за шибицара да би се стекао утисак како се ради о неутралној публици. Код једног случајно одабраног из публике кога насумице бира шибицар, депонују износ опкладе обе стране, и шибицар и „овца“. У првом монетарном надметању „овца“ добија опкладу и тако олако зарађује неки мањи износ (уобичајен уличарски сленг за овцу гласи „цава“, и користе га шибицари).

Особа из публике код које је депонован новац, одмах предаје новац „цави“ уз речи похвале, рецимо у стилу да се ради о легенди коју није лако превеслати или да се одавно није појавио овакав даса као он. Износ опклада се полако повећава, а „цава“ почиње да губи у сваком следећем покушају да ногом поклопи шибицу испод које се налази куглица. Увек бива празан простор испод шибице коју је „цава“ означио.

Публика све више храбри „цаву“ да настави са игром, уз речи да ће већ у следећем кругу, у коме се износ опкладе циклично повећао, сигурно погодити где је куглица. И тако ова игра траје све док „цава“ не схвати да је остала без пребијеног динара у џепу. Ако нешто посумња током игре, посебно када схвати да стално губи, публика около постаје агресивна и „цава“ полако схвата да је усамљена жртва окружена предаторима.

Ако „цава“ и поред свега постане нападна и ратоборна, онда неко из публике викне „мурија!“, и сви се као по команди разбеже. Ако се „цава“ брзо прибере и крене трком баш према шибицару, убрзо одустаје када схвати да је шибицар окружен читавом пређашњом публиком. Након свега „цава“ грчевито трага за патролом полиције, а када је пронађе онда му полиција одузме додатно време док му узима изјаву.

Шибицар и публика се окупљају на унапред договореном безбедном месту и деле плен. Један од њих узима обавезни део за полицијску патролу који ће јој дискретно доставити на крају смене. Неко би рекао да је уносно бити део „шибице“, јер узимају лепе паре за кратко време и без много труда (наравно ако се занемари морална компонента). Међутим, ко је иоле нешто знао о судбинама учесника „шибице“, запамтио је да су сваку ноћ након пљачке одлазили у казина и тамо остављали целокупни дневни плен. Сутрадан поново исто, и све тако у круг.

Погрешан утисак

„Шибица“ садржи неколико компоненти које су прецизно уткане у антрополошко ткиво човека. Она чини савршену равнотежу између нечега што је просто и јасно са једне стране, као и нечега што се чини спонтано и поштено, а у бити је веома добро организовано и одглумљено са друге стране. На овим психолошким теразијама опстаје магија „шибице“: играч има једноставан избор и илузију да су ствари јасне и транспарентне, он није у стању да сагледа компликовану и прецизну организацију која је сакривена иза „бојног поља“ на градском тротоару.

Када би сама суштина надметања у „шибици“ постала компликованија број играча би се осетно смањио, јер маса људи чија интелигенција може у журби да успешно прати неку игру опада упоредо са усложњавањем правила игре. Када би се сакривена и сложена организација „шибице“ упростила и када би због тога шибицари играли усамљену улогу на тротоару, постали би неупоредиво мање ефикасни, све до ивице бесмисла.

„Шибица“ садржи неколико компоненти које су прецизно уткане у антрополошко ткиво човека

Само на овој равнотежи опстаје „шибица“: између утиска да се ради о поштеном, простом и лаком задатку, као и невидљивог сценарија који иза завесе руководи судбинама анти-јунака ове уличне фарсе. Поред  поменуте суптилне равнотеже између спонтаног и индукованог, постоји још неколико битних карактеристика ове преварантске игре којима се може тумачити њена егзистенција.

То није игра присиле, већ је увек чин одлуке. Радознали посматрач самостално одлучује да ли ће се прикључити овом надметању које се одвија на прашњавом асфалту. Зато је за шибицара најважнији први корак којим се посматрач укључује у игру, односно када загризе мамац. Искусни играчи „шибице“ (било да су сами шибицари, било да су њена „потемкинова“ публика) препознају будућу „цаву“ већ код првог застајања и првог погледа упреног према гомили где се врте шибице.

Надаље радознали посматрач полако и за њега неприметно тоне у живо блато шибице, након што је самостално и слободно донео одлуку да скочи у њега. Од тада је он под хипнозом у којој је поседнут шибицама и лоптицом, и где је добровољно одстрањен из реалног живота. За кратко време ће хипнотичко дејство престати и он ће се вратити у свакодневницу, али ће бити касно. Никаква утеха неће бити да је базично у питању био његов лични избор.

„Шибица“ је превара заснована на лаковерности жртве код које је прорадио људски инстинкт похлепе, односно жеља за лаком и брзом зарадом. Пратећи синдром овог феномена је уверење о сопственој изузетности, било да се ради о вери у индивидуалну срећу или о мишљењу о индивидуалној вештини.

Радознали посматрач ће током своје метаморфозе у „цаву“ бити снабдевен уверењем у специфичност сопствене судбине, неком врстом потребе да прати звезду судбине која му се изненада указала. Само њему је дата ова прилика и био би будала да је не искористи, иако је негде у дубини свестан да се не ради о поштеном послу. Зашто би пропустио шансу која му је срећа великодушно подарила?! Није се лопта случајно баш њему наместила да је гурне у празан гол.

Вешта превара

Ова игра садржи бар минимални капацитет поштења у односу на друге преваре. Шибицар улаже прве паре у опкладу коју увек губи, а понекад продужи циклус губитака на још руку-две. Иако се не ради о великим износима, шибицар би био губитник ако би „цава“ тога тренутка прекинула игру. Без обзира што би публика постала агресивна у претњама како је неопходно да пружи реванш шибицару, „цава“ би могла да прекине игру без страха да ће бити насилно опљачкана.

Шибицари само блефирају, њима није у интересу никаква бука, насилничко понашање или пљачка присилом. Они нису оружани пљачкаши већ су вешти негативци у комаду уличарског театра. У сваком тренутку „цава“ може да одлучи да је игра завршена, и да се повуче. Колики год да је губитак у том моменту, може га замрзнути прекидањем надметања. Међутим, њу вуче грозничави коцкарски инстинкт „вађења“, који се увек завршава са начисто испражњеним џеповима. Не каже бадава наша народна пословица: „Није мајка сина клела што се коцкао, него што се вадио“!

„Шибица“ је вешто организована превара коју би, уз грубо поједностављење, могли назвати уличарским театром. Она не би могла да постоји без публике која окружује шибицара и његову „цаву“. Публика се током игре волшебно укључује у представу, сви појединачно силазе на импровизовану сцену и постају глумци у овој асфалтној фарси. Тачно се зна ко игра коју улогу, свако има различит текст и глуми посебан карактер, а сви скупа имају само један циљ: како преварити жртву.

Глума је у сарадњи са околностима толико успешна да овца ни једног јединог тренутка не слути да је усамљена у чопору вукова. Свако ко има здрав разум, а не познаје саму суштину „шибице“, логично би упутио питања: „Зашто ‘цава’ (овца) мора нужно да изгуби? Зашто не би могла да објективно уочи испод које се шибице налази куглица и да је ногом маркира? Зашто би у сваком новом покушају била неуспешна? Зар није логично да бар једном како се повећавају улози погоди где се налази куглица, ако ни због чега другог онда због чистог закона вероватноће?“

Ако је тако – а сва постављена питања су логична и виспрена – онда не би постојала „шибица“. Постојало би само поштено надметање између вештине обмане шибицара и вештине опажаја радозналог посматрача. А „шибица“ није поштено надметање, већ је превара која се базира на чињеници да се куглица не налази ни испод једне од три шибице на асфалту!

Дакле, „цавине“ шансе су нула, а не једна трећина! Куглица се налази сакривена у длану руке  шибицара којом врти шибице. На почетку игре се куглица налази на асфалту, а шибицар преко ње пребацује шибице у круг. Пре самог момента када „цава“ треба да изабере шибицу, шибицар сакрива лоптицу једном шибицом и вештим покретом је подиже на врх унутрашње стране сопственог длана (супротно од врхова прстију). Тамо је учвршћује на месту прегиба на длану које настаје када се померају палац и мали прст један према другом, негде у тачки пресека линије живота и линије судбине.

Куглица стоји на овом месту све до тренутка када „цава“ ногом маркира једну од шибица. Шибицар подиже изабрану шибицу и показује да је празна, односно да нема шибице испод ње. Онда подиже и преостале две шибице, а у истом тренутку куглицу истом путањом спушта у унутрашњи простор једне од њих. У питању је велика вештина и велика брзина, скоро на нивоу мађионичарских обмана.

На овај начин доказује „цави“ да је погрешио, односно да се куглица нашла испод неизабране шибице. Тако „цава“ верује да је игра била поштена и наставља да игра у нади да ће следећи пут сигурно бити боље среће. Шта би се догодило ако би „цава“ маркирала све три шибице, не дозвољавајући шибицару да спусти лоптицу у једну од њих?

Ово је само теоријски могућ догађај, пошто „цава“ не поседује три ноге којима би могла да маркира све три шибице. Уколико би у игру ушла са једним или двојицом пријатеља, оба блокада би теоријски постала могућа. Али шибицар и његова „публика“ никада не би прихватили игру у којој „цава“ има пријатеља, они пецају само усамљене жртве. Зато се оваква заштита у пракси не догађа.

Културолошка димензија

Поред театарске компоненте „шибица“ садржи и снажну културолошку димензију. Уз грубо поједностављење може се рећи да она представља сукоб градско-престоничне културе против сеоско-провинцијалне културе. У овом сукобу се са једне стране налазе урбано-уличарски антихероји, а са друге стране рурално-паланачке жртве. Зато се „шибица“ врти на местима директног споја ове две културе, на првим подручјима на којима се провинцијална култура сусреће са велеградским улицама.

Најчешћа подручја у којима царује „шибица“ су тротоари и паркови око централних железничких и аутобуских станица, такозваних „штајги“. У овим центрифугалним клоакама набијеним масом ужурбаних и збуњених људи, где су свачији нагони напети, инстинкти предатора посебно долазе до изражаја када у маси света непогрешиво препознају жртву. Зато су помагачи шибицара као део њихове публике често таксисти „дивљаци“, који ионако пецају наивне клијенте да их одеру ценом вожње без укључивања таксиметра.

Када препознају „цаву“ на „шибици“ узимају улогу у шибицаркој публици, као извор додатног прихода у буџету сазданом од разних пљачки. Дакле, постоји велика психолошка предност учесника „шибице“ у односу на њихове жртве, произашла из осећаја доминације у градско-уличарском простору. Они се осећају сигурнима и својима на асфалту, препуни самопоуздања лове жртве за које сматрају да су „папци“, „кулови“, „сељобери“ или „индијанци“.

Очигледно је да се код извођача „шибице“ ради о полусвету на посебно лошем гласу, можда су од њих омраженији само џепароши. Међутим, сам израз „шибицарење“ је веома присутан у свакодневном говору, иако ретко која особа која га употребљава познаје тајну ове преваре. Очигледно је да је постао општа метафора за одређени облик понашања, као и за прецизно означен карактер.

Под шибицарењем се подразумева намера преварне радње која има читаву димну завесу око себе, као и подразумевање ниског света који је изводи или бар ниских поступака у оквиру било које друштвене групације. Можда би најсличнији термин у сленгу био „јајарење“, мада оно не подразумева нужно превару, већ само ситничарски карактер. У сваком случају, када се у свакодневном говору употребљава термин „шибицарење“ подразумева се да постоје четири базична феномена у структури ове радње:

1. Намера преварне радње са јасним планом извођења и познавањем вештине преваре;
2. Постојање жртве која ће вољно донети одлуку и касније бити оштећена, најчешће али не и нужно материјално закинута, јер су могући и психолошки губици;
3. Присуство публике као помагача у стварању „димне завесе“ која прикрива преварну радњу;
4. Уочавање ниског укуса и ситног карактера код извођача преваре, након што се открије његово дело.

Када сам у једној од прошлих колумни описивао понашање актуелне напредњачке власти у вези очувања „Куће цвећа“ у Београду, као и око одбијања да се подигне споменик „Равногорском покрету“, назвао сам њихов поступак шибицарењем на коме би могли да им позавиде и чувени дорћолски мајстори шибице и папирнате куглице. Са јасном намером да варају, обећали су у кампањи уклањање Брозових посмртних остастака из његовог дедињског маузолеја, као и подизање споменика ђенералу Дражи Михаиловићу у Београду.

Под шибицарењем се подразумева намера преварне радње која има читаву димну завесу око себе

Од почетка су имали јасан план како да ово обећање опструишу и које вештине да користе у јавности да не буду проваљени у превари. Овиме је испуњен први услов да се њихова делатност назове шибицарењем. Жртве су били сви поклоници и поштоваоци ђенерала Михаиловића који су емотивно преварени након гласања. Овиме је испуњен други услов. За ову преварну радњу су коришћени масовни медији, који су стварали „димну завесу“ са циљем да прикрију праве намере власти, као и да касније што више скрајну ову тему из јавности када је постало јасно да ће напредњаци погазити обе тачке изборног програма. Ово би био трећи услов.

Начин на који је актуелна градска власт извела поступке изврдавања својих обаћања би били услов број четири, пошто је потребна већина за изгласавање предлога била далеко од прописане. Неко из комисије је био уздржан, неко је био против, неко је био „оправдано“ одсутан („носим тетки лек“ и слични изговори), а неко је био сагласан – све у свему, јајарски карактери и низак стил.

Европско шибицарење

Међутим, овај издвојени случај није наративни темељ на коме се базира честа употреба термина „шибицарење“ у опису наше свакодневнице, већ само једна од шипки у арматури убраног језика. Проблем је настао оног тренутка када су наши људи – свесно или инстинктивно – препознали структуру шибицарења у много сложенијим и вишим политичким и друштвеним формама, а посебно у нашем односу према Европској унији (односно Колективном западу).

За изненађујуће кратко време је наш народ у некадашњим угледним европејцима препознао шибицаре. Пре само петнаестак година је „велики жути мајстор шибице“ Божидар Ђелић у трансу узвикивао: „Људи видећете Олија Рена!“, док је пробрана и дисциплинована група људи на београдском аеродрому чекала лет за Брисел како би се пред камерама демонстрирало укидање визног режима.

Већ данас би такви скојевски покличи код обичног српског света изазвали гађење према бриселском комесару који их чека у ваздушној луци „Завентем“, уместо некадашњег поштовања или бар куртоазије. Замислите како би данас требао да изгледа ортодоксни кретен који са усхићењем чека сусрет са Кајом Калас. Има ли таквог?

Премного је примера шибицарења од стране евро-бриселске бирократије према нашој земљи, а сва потичу са истог извора: захтева Србије за пријем у Европску унију (ЕУ). Све у вези ове процедуре подсећа на велику „шибицу“. Европска унија свесно вара државе-кандидате од првог документа за пријем, а бриселска бирократија их вара за рачун трансатлантиста и када постану чланице. Док их не стави у потпуни режим контроле, ЕУ је спремна да изгуби неки ситан новац у виду једнократне помоћи.

Иако је свака партија „шибице“ истоветна, ипак постоје нијансе које их разликују, као нека врста специфичности. У нашој партији „шибице“ спецификум је мазохистичка намера српске државе да буде „цава“ које ће свесно изгубити слободу и вољно губити сопствене ресурсе уласком у „велику уређену породицу европских народа“.

Као „димна завеса“ користи се масивна мрежа медија у којима новинари, аналитичари и јавне личности свакодневно производе илузију да не постоји алтернатива европском путу Србије. Иако се ради о континенталној организацији и државном пројекту, када се све разгрне видљиво је учешће ниског света и мизерних карактера. Дакле, голим оком су уочљиви сви неопходни феномени за означавање овог процеса српског придруживања ЕУ као класична партија „шибице“.

А ви поштовани читаоци када следећи пут негде видите шибицаре како на градском асфалту врте „шибицу“, сигурно ћете исправно помислити да се ради о полусвету и о преварантима. Али знајте једну ствар: постоји бар трунка неког магловитог лоповског поштења у овом уличарском театру, док већ код бриселских шибицара нећете пронаћи чак ни ту трунку. Чућете само ратне трубе.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард

Насловна фотографија: iStock/chris mueller