ДУЕЛАНТ НА ЧЕЛУ „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“: Прича о Таси Младеновићу
КО ЈЕ БИО?
Танасије Младеновић, значајан српски песник, уредник и интелектуалац, један од најзаслужнијих за повратак Милоша Црњанског у отаџбину, обележио је битну епоху српске књижевне сцене као главни уредник „Књижевних новина“. Његова улога у јавној сфери, посебно у периоду од 1954. до краја шездесетих година, одигравала се на сцени на којој се водила стална борба између слободне културе и ригидне идеологије. Храбар и личан, бранио је слободу мишљења и уметничког изражавања, макар и у оквиру једнопартијског система.
УРЕДНИК, ПРВИ ПУТ
Први пут на месту уредника појављује се 1954. године, у моменту када се „Књижевне новине“ поново покрећу након паузе изазване полемикама са часописом „Сведочанства“. Уредништво је делио са Ђузом Радовићем, а међу сарадницима су били и Ото Бихаљи-Мерин, Радомир Константиновић и Душан Матић. У то време Младеновић објављује оштру критику на поему „Човеков човек“ Оскара Давича, оптужујући је за анархизам и идејно приближавање капиталистичком нихилизму. Тај текст доживљава осуде ( пре свега, Михизове ) као ждановистички памфлет. Иако се позивао на директиве Партије, Младеновић је касније и сам признао да му је то било време илузија, заблуда и пристајања на компромисе којима је платио високу личну цену: Давичо је критикован као „ђиласовац“, а Младеновић је, кајући се, признаао да су га злоупотребили у идеолошком обрачуну у који није требало да се укључује. Од тада, говорио је, његово перо више није служило идеолошкој борби у име чистоте партијског наратива. Упркос томе, остаје у систему ( и даље верује да је праведно друштвво могуће ), изражавајући умерени критички став.
СА ДОБРИЦОМ ЋОСИЋЕМ
Поред тога што је био уредник, Младеновић је био и представник југословенске културне политике у иностранству, као на конгресу пољских писаца 1956. године, када, због политичке ситуације, свој говор не чита на конгресу, него у Клубу иностране штампе у Варшави, а затим га објављује у „Књижевним новинама“. У текстовима тог периода залаже се за слободу мишљења, уметничку аутономију и одступање од бирократско – административног управљања културом.
Са Добрицом Ћосићем дели уверење да је културни простор Југославије потребно уредити кроз дебату и слободан избор праваца у уметности. Трезвен је јер зна где и када живи: када италијански писац Игњацио Силоне оптужује совјетске ауторе за кукавичлук пред Стаљином ( нису говорили на време, него тек после Хрушчовљевог реферата ), Младеновић их брани подсећајући на то какав је био степен тоталитарне контроле уметничког стварања.
ПОЛЕМИКА СА МАРКОМ РИСТИЋЕМ
Са групом својих једномишљеника, крајем педесетих полемише са Марком Ристићем, који покушава да докаже како савремена омладина није револуционарна, као они, надреалисти, богаташка деца побуњена против својих родитеља. Он и његови саборци (Душан Костић, Чедомир Миндеровић, Марјан Јурковић, Михаило Лалић ) истичу да Ристић напада Велибора Глигорића и Ериха Коша, праве учеснике револуције, док сам Ристић „није имао активног, позитивног удела у револуционарним догађајима који су довели до 29. новембра, нити је икад имао позитивног контакта, ни политичког ни књижевног, са револуционарном омладином када се она борила против диктаторских режима и окупатора“. После овог текста, Ели Финци се, љут због напада на Ристића, повлачи из редакције „Књижевних новина“.
СЛУЧАЈ БРАНКА МИЉКОВИЋА И РАЗОЧАРЕЊЕ У РЕВОЛУЦИЈУ
У то време, Танасије Младеновић доживљава, присно и сведочански, трагедију Бранка Миљковића, сарадника „Књижевних новина“. Верујући да се песник није убио, већ да је ликвидиран, Младеновић открива и атмосферу страха и манипулације која је владала у социјалистичкој Југославији, чак и у односима међу уметницима. Посета месту наводног самоубиства, разговори са сведоцима и увид у званични записник подстичу га на закључак да је Миљковић жртва обрачуна, можда и због његових српских националних ставова.
Први период уредниковања Танасија Младеновића обележен је тражењем равнотеже између лојалности систему и потребе за критиком, између оданости идеји револуције и савести која види изневерене идеале. Од самосвојног гласа у систему он полако постаје дисидент, који се сукобљава са режимом, сматрајући га погрешним изразом револуционарне наде. Томе се придружује и свест о потискивању и порицању права Срба у Титотопији.
КРАЈ ШЕЗДЕСЕТИХ: НА УДАРУ ГРАДСКОГ КОМИТЕТА
Ствари се драматизују крајем шездесетих година прошлог века. Док је био директор и главни уредник „Књижевних новина“, овај лист постаје средиште за критичко промишљање друштвено-политичког стања у Југославији. У редакцији су писци и други уметници, редовни сарадници су „праксисовци“, стаје се на страну „Предлога за размишљање“ против хрватског лингво – шовинизма, а новине стичу ореол неодступне опозиције у култури.
У време пада Александра Ранковића, „Књижевне новине“ поздрављају његов одлазак као шансу за нову етапу слободе унутар социјализма. С друге стране, њихова критика потенцијалног разбијања СФРЈ, идеолошких ограничења и бирократског утицаја на културу, доводи их у сукоб са владајућом партијом. Најснажнији удар долази у виду „Теза Градског комитета СКС Београда о идејно-политичкој позицији ‘Књижевних новина’“, које се објављују као брошура у 5000 примерака, намењена обрачуну партије са новинама Удружења књижевника.
Младеновић је 1998. сведочио да је брошура представљала оруђе дискредитације путем тенденциозних цитата из текстова, често истргнутих из контекста. Радници Београда, чланови СКЈ, који су читали ту брошуру нису имали никакво разумевање за теме о којима се расправљало, што је додатно показивало апсурдност политичког процеса који се водио против листа. Улични продавци новина чак су викали: „Пад Тасе Младеновића!“ То је значило да ће Младеновић као уредник заиста бити остракизован.
ИНКВИЗИЦИЈА НА ДЕЛУ
„Књижевне новине“ су оптужене за нихилизам, конзервативизам, унитаризам, па чак и анархизам. Оне су, тврдило се, „црни талас“ југословенске штампе и не афирмишу успехе социјализма, него истичу само мане. „Књижевне новине“ су нарочито нападане због сатире, а Љубиша Манојловић, аутор популарних сатиричних текстова, био је приморан да напусти лист, изјављујући да се „уморио“ и да више неће писати.
Уследиле су јавне расправе у сали Градског комитета СКС у Београду, у три наврата током јануара и фебруара 1968. године. Расправа је имала карактер партијског суђења, са више од 500 страна стенограма. Са једне стране били су писци блиски „Новинама“ – Пувачић, Капор, Шћепановић, Црнчевић, Бећковић – који су одбацивали оптужбе. Са друге стране, иступили су бројни партијски кадрови и интелектуалци блиски режиму, укључујући Давича и Ољачу, који се одрекао сарадње са листом, поредећи „Новине“ са „Демократијом“ Милана Грола.
Слобода стваралаштва била је пропитивана: или ће бити фингирана, како је види Савез комуниста, или стварна, право на реч, мисао и избор. Брошура Градског комитета, тврдио је Младеновић, представљала је обману и подметање, „метод стран нашој Партији“, те је позвао да се за њу одговорни санкционишу.
После притисака, долази до промене у структури редакције: Младеновић остаје у „Књижевним новинама“, али као директор и издавач, док главни уредник постаје Зоран Глушчевић. У децембру 1968. лист почиње да излази на ћирилици, што изазива нову полемику са београдским филозофима, махом из круга „праксисовaца“, који у том чину виде провинцијализацију и културно затварање. ( И тиме најављују Другу Србију из последње деценије 20. века ).
„ТРИПТИХОН“ КАО ГЛАС ОТПОРА
Танасије Младеновић не напушта своју позицију у „Књижевним новинама“, већ, упркос променама у редакцији, наставља да делује као ангажовани интелектуалац, припадник скривеног „покрета отпора“ титоизму, као „кока – кола социјализму“ са укусом србофобије.
Песма „Триптихон“, коју „Књижевне новине“ објављују 1977, инспирисана клизиштима на југу Србије, изазива снажан политички одјек. Иако на површини делује као еколошко-социјална песма, витезови партије попут новинара „Политике“ Живорада Миновића виде у њој „националистички и контрареволуционарни акт“, а њено објављивање у „четничкој емигрантској штампи“ служи да се истакне да је Младеновић, три године пре Брозове смрти, борац против идеје „братства и јединства“ ( коју морамо чувати „као зеницу ока свога“).
Младеновић остаје веран себи. Године 1989, у интервјуу „Погледима,“ рекао је:“Ми, српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас.“
У интервјуу за „Борбу“ 1993. године, он отворено говори о искуству генерације која је ушла у револуцију вођена идеалима, али је доживела злоупотребу таквих идеала. Не одриче се социјализма као хуманистичког пројекта, али јасно именује злочине почињене у његово име, нарочито оне који су погађали српски народ.
ИСКУСТВО ПРОГОЊЕНОГ И СТРАДАЊЕ НАРОДА
Описујући своје искуство после „афере Књижевне новине“, Младеновић говори о духовном черечењу које је преживео. Посебно снажан утисак оставља његов опис бојкота, за који каже да је унутар комунистичког поретка представљао најстрашнију меру – тачку у којој цензура постаје тишина, а интелектуалац унутрашњи емигрант. У једном тренутку Младеновић каже: „Био сам на црним листама до пре неку годину. И сада постоје ти цензори.“ Није се дао. Каже да су га спасли поезија, породица и пријатељи.
У то време, води се рат за наслеђе бивше СФРЈ: у једном тренутку он изјављује да би, ако затреба, и у старости кренуо као добровољац на фронт одбране свог народа. Одбацујући шовинизам, он брани право на националну и културну самоистоветност, оптужујући бивше титоисте (тада „другосрбијанце“ ) да не говоре истину када кажу да би Срби преко Дрине и Саве били остављени на миру да нису пружили отпор. Опет би доживели НДХ, вели Младеновић, који је све схватио годинама се дружећи са Јованом Рашковићем. У политичком хаосу деведесетих, Младеновић се не повлачи, већ остаје одлучан глас који подржава право српског народа на самоодбрану. Са разумевањем посматра устанак својих сународника у Крајини и Босни, истичући да је српски народ „стављен пред одлуку: или ће се предати или ће бити потамањен“.
ДВОУМИЦЕ И ДОСЛЕДНОСТИ
Остајући доследан себи, Младеновић се није одрекао борбе против нацистичке окупације и слободарства 1941 – 1945, ни вредности социјалне правде, али је смело устао против злоупотребе власти, цензуре, духовног прогона и националног понижења у доба кад је био сведок или жртва.
Један од најболнијих увида тиче се чињенице да су многи који су у време комунизма били ревносни извршиоци партијске дисциплине, у посткомунистичкој епохи постали најгласнији антикомунисти. У њима је видео камелеоне, а не моралне громаде. Са горчином је говорио о томе како се српском народу данас пориче Обилић, а велича Бранковић, како се устаничка жртва и смелост за борбу против окупатора поништавају у корист циничног НАТО самопорицања. Он сам није желео да избрише ни своју младост, ни учешће у рату, нити искуство изградње послератног друштва. Али је инсистирао да се мора јавно говорити и о прогонствима, стрељањима, судовима части, забранама и неравноправности коју је комунистички апарат спроводио, посебно према Србима.
На питање шта значи бити иза „завесе ћутања“, одговарао је то простор у коме сте потпуно сами, где вам је онемогућена било каква јавна реч, где су сва врата затворена, а цензори, како каже, и даље седе по институцијама, чак и у новим, демократским околностима.
Поезија је, по његовим речима, била начин да опстане. Иако остракизован, никада није престао да пише. Описујући себе као „унутрашњег емигранта“, Младеновић прихвата своју судбину не само као последицу политике, него и као лични избор.
„Књижевне новине“ ће, док их има, памтити Танасија Младеновића и његову борбу за слободну реч и мисао.
Објављено у јубиларном броју „Књижевних новина“ поводом 120 година оснивања Удружења књижевника Србије
