Игор Караулов: КАД ДАВНА ПРИЧА ОДЈЕКУЈЕ У НЕДАВНОЈ

Нови роман Захара Прилепина, „Тума“, прича о раним годинама живота Степана Разина, и успут открива читаоцу богат историјски пејзаж средине 17. века, кад су се донски Козаци збијали на речним острвима окружени непријатељским или, барем, не увек пријатељским номадским народима; кад се територија која ће касније постати Донбас звала Дивље поље; кад је капија између козачке степе и насељене Русије био град Валујки, а Вороњеж био близу линије која је делила „слободњаке“ и царски поредак.

Док читате књигу, размишљате о томе колико је овај историјски пејзаж сличан садашњем, и није да наговештаји на то нису били део ауторове намере. Паралеле између догађаја од пре четири века и ситуације у којој се данас налазимо су очигледне.

Поново је у току борба за Украјину, а давна прича одјекује у недавној. Колебања запорошких Козака-„хохлача“ између Пољака, Турака и Московљана, и споро сазревајућа одлука Москве да интервенише, и оклевање донских Козака између жеље за слободом и лојалности заједничкој руској ствари – све то, на овај или онај начин, проналази своје аналогије у историји последњих деценија.

Осећања поводом овога су двојака. С једне стране, требало би да се осећамо као понављачи којима је дат исти задатак, који је, изгледа, одавно решен. С друге стране, историја показује да у случају Украјине ништа не траје вечно, ништа није унапред одређено, а окно могућности се никада потпуно не затвара.

Ако погледамо ширу историјску слику, устанак Богдана Хмељницког и рат Алексеја Михаиловича за Малорусију налазе се у средини тог огромног историјског циклуса, током којег се Украјина  најпре одвојила од остатка руских земаља, а затим се постепено са њима поново ујединила.

Овај циклус је почео чак и пре инвазије Орде, кад су кнежеви североисточне Русије изгубили апетит за освајањем кијевског престола. Ако је Јуриј Долгоруки још увек имао шансу да столује у Кијеву, онда је његов наследник Андреј Богољубски опљачкао Кијев, али није тамо владао; Владимир му је био важнији.

И од тада су североисток и југозапад били политички отуђени један од другог, а долазак Татара је довршио посао. Успех Гедиминаса и његових наследника као да је коначно учврстио ову изолацију. Пошто су победили у бици код Плавих Вода, литвански кнежеви су ослободили Југозападну Русију више од века раније него што се Иван III усудио да згази канову басму.

Чинило се да све иде ка томе да ће на територији коју историчари конвенционално означавају као Кијевска Русија, постојати три независне државе, чије ће се цивилизацијске путање постепено разилазити: Велико кнежевство Литванија, Московска Русија и Новгородска република. Десиће се нешто слично као што се десило са царством Карла Великог, које се распало на одвојене центре консолидације, из којих су на крају настале Немачка, Француска и Италија.

Међутим, ништа слично се није догодило. Из неког разлога, Москва, чији почетни успеси нису били ни близу вертикалног геополитичког успона који је постигло Велико Кнежевство Литванија, имала је веома дугу вољу. Њена воља је преживела разорне неуспехе.

То укључује и Ливонски рат, чији најтужнији исход нису били чак ни територијални губици, већ ликвидација независности Великог кнежевства Литваније и прелазак белоруских и малоруских земаља под чврсту контролу пољске круне. То укључује и Смутно време, кад је сама Русија готово постала грађевински материјал за туђи цивилизацијски пројекат. Такође, вреди се сетити „заборављеног“ руско-пољског рата 1632–1634, који је завршен нерешено, али који је већ показао спремност Москве да се бори равноправно.

И на крају, тврдоглава воља Москве да обезбеди да цела територија историјске Русије буде у јединственом цивилизацијском пољу, под јединственом влашћу, уродила је плодом. Повратили су Смоленск и Кијев, а затим, век касније, заузели црноморске степе, цео пут од Варјага до Грка, и поделили несрећни Пољско-литвански Комонвелт, вративши белоруске и украјинске земље. И овај циклус се завршио после Великог отаџбинског рата, кад су земље Галицијске кнежевине постале део СССР-а. Другим речима, процес обнављања јединства Русије трајао је седам векова.

Стога би било веома чудно помислити да би се три деценије након распада јединствене државе Русија изненада смирила и одлучила да је Украјина – „нека друга земља“. Само људи који су ментално страни и Русији и Украјини могли би то да кажу. Да ли би могла да настане апсолутна семантичка граница између нас након тако дуге заједничке историје? То се не дешава. Здраво размишљање нам говори да дуга воља Москве није нестала и неће нестати у догледној будућности. У неком тренутку, на овај или онај начин, јединство културе и духа биће обновљено – у оквиру јединствене државе или савеза држава, као што се догодило са Белорусијом.

Али време на Западу куца много брже. САД већ желе да оперу руке од овог питања. Европљани, упркос периодичним заклетвама на верност кијевском режиму, неће моћи да држе Украјину у фокусу своје пажње онолико дуго колико то чини Русија.

Разлог је тај што Украјина није територија цивилизацијског спора између Русије и Европе. У овом сукобу нема симетрије. Ми знамо да се боримо за своје. Они подједнако добро знају да покушавају да се дочепају туђег, и то таквог туђег које им заправо није неопходно, већ им је потребно само да би уништили Русију.

И Пољаци, најближи суседи Украјинаца, то знају боље од било кога. Они би наравно желели да врате земље на истоку које су некад поседовали. Али садашње становнике ових земаља свакако не сматрају браћом или једнакима. Уместо тога, доживљавају их као потенцијалне кметове, и ту се ништа није променило од времена Богдана Хмељницког. Што се тиче осталих Европљана, сви они морају да се осећају веома непријатно глумећи симпатије и солидарност са народом који тајно још увек сматрају варијантом руског народа.

Све што нам је потребно јесте да имамо на уму наше циљеве у Украјини. Јер, ако одустанемо од жеље да се вратимо у Кијев, Харков и Одесу као у наша родна места, изгубиће се значајан део смисла нашег историјског постојања.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)