МИЛОШ ЗДРАВКОВИЋ: Од Призрена до Крфа, преко улица Београда – пут срца српске омладине
„Има у нашој младости нешто што не зна да се преда.“
Постоје путовања која се не мере километрима, већ дубином душе. Постоје места која се не обилазе, већ се њима припада. Мој пут је водио из сржи – са Косова и Метохије, преко мора – до Крфа, и вратио ме међу студенте Београда. Та три места – три су светиње у којима Србија дише пуним плућима. Тамо се историја не чита – она се осећа, моли, памти.
У тим корацима, разливао се мирис тамјана и соли, звуци клепала и таласа, повици са барикада и јецаји из прошлости. А међу тим сликама, чуо сам оно што српски народ носи вековима – завет. Завет предака да никада не заборавимо ко смо, макар нас цео свет заборавио.
Србија је вечна докле год има оних који иду њеним путем, било то кроз снег Албаније, прашину Косовског поља или асфалт Београда.
Косово – земља светлости у тами векова
На Косово се не иде туристички. Тамо не носеш водич у руци, већ ране предака у грудима.
У Грачаници сам осетио оно што је Дис звао „тајном над тајнама“. Тамо су фреске светлије од неба, јер нису насликане бојом, већ молитвом. Царица Милица није само историјска фигура – она је мајка која и данас стоји поред сваког српског војника, поред сваког студента, сваког детета које разуме тишину отаџбине.
Кад се погледа царски град Призрен, Богородица Љевишка, Архангели, Шадрван…Срце само пита: како је могуће да нас желе да избришу, а ми овако светлимо? Јер та светлост није од света – она је небеска.
У Високим Дечанима сам, по први пут, клекнуо изнутра. Зидови који су преживели барут, мине и мржњу – и даље греју. Чуо сам када се игуман манастира обратио једном забринутом посетиоцу, са благим гласом, рекао му је: „Синови који се враћају, јачи су од тенкова који улазе.“ И био је у праву. Косово не може бити отето – оно је крвљу везано за душу.
Албанска голгота – пут у смрт, из кога се роди живот
Пут од Призрена до мора – то није пут географије, то је крст. Током Великог повлачења, војска и народ су ишли заједно – као породица, не као држава. Очеви су носили синове, мајке су рађале по гудурама, ђаци су умирали са књигом у торби.
У очима те голготе, које историја зове „повлачење“, а српска душа – васкрсење, лежи цела филозофија народа: изгубити све, а не изгубити образ.
На Крфу, под оним истим небом под којим је у Солуну јуришао Степа Степановић, данас се сунчају туристи. А испод њих – леже јунаци. У Плавој гробници, како рече Милутин Бојић:
„Зароних једном у тај гроб без данка,
у то модро гробље без крста и знака…“
Море зна. Крф зна. И Србија – ако заборави, престаје да постоји.
На острву Видо, док сам стајао поред камена на ком пише „Ово је гробница за пет хиљада српских војника“, нисам могао да не чујем њихове душе. Оне не траже освету – оне траже памћење.
Београд данас – студенти као последњи светионици
По повратку из Грчке, поново ходам улицама Београда. Али сада, другачијим очима.
Видим студенте. Младиће и девојке који не траже власт – већ достојанство. Који не продају будућност за ситни интерес, већ је траже високо, како су је тражили наши преци – у светлости идеала.
Сетио сам се речи Милоша Црњанског:
„Има у нашој младости нешто што не зна да се преда.“
Гледам их – како певају, вичу, седе на плочницима. И сви ми делују као изданак истог народа који је некад јуришао са Солунског фронта. Само што уместо пушке, носе стих. Уместо бајонета, носе истину. И то боли систем више него хиљаду тенкова.
То није револуција – то је обнова. Обнова вере у смисао. У школу. У дом. У Србију.
Зато је овај тренутак свет. Јер ако народ, упркос свему, рађа децу која се не боје, онда он не може бити поражен.
Заветник – народ који памти и кад други забораве
Србин није народ освајача – већ народ сведока. Све што имамо, крваво је добијено. Све што волимо, укорењено је у молитви.
Србија није савршена. Али она је света. И зато се не мери по БДП-у, већ по души. По ономе што не можеш израчунати, али можеш осетити у тишини манастира, у погледу ђака, у песми са барикаде.
„Земљо, мајко, што се крвљу појила,
и кад ниси могла да родиш – волела си.“
– Десанка Максимовић
Пут од Призрена до Крфа, преко улица Београда, није само мој – то је пут сваког Србина који се пита: ко смо, где смо, куда идемо?
Одговор је једноставан: идемо путем истине. Јер историја нас је научила да ко заборави – нестане.
Али све док има оних који пале свеће у Дечанима, поклањају се сенима на Крфу, и стоје на улици за идеале – Србија неће нестати.
На крају пута – молитва
И зато, не тражимо идеале у другима – већ их градимо у себи. Не тражимо вође – будимо сведоци. И не бежимо из земље – већ се у њу, сваког дана, враћајмо духом.
Србија није хотел из кога се одлази кад захлади. Србија је дом – који се брани, гради и воли.
И ако овај народ преживи још један век – то неће бити због тенкова, него због студената. Због песника. Због оних који знају да није срамота плакати над Плавом гробницом, нити вриснути у Призрену, нити викати у Београду:
Ми постојимо. И нисмо на продају.
Милош Здравковић
П.С.
Као што је и тада, 1914, српски војник знао зашто иде у смрт – за живот народа – тако и данас студент зна зашто устаје. И не зато што га је неко позвао, већ зато што га је савест пробудила.
