Танасковић: Од представника антисловенске линије у ЕУ тешко очекивати да се енергичније заложе за права СПЦ

Разумљива је повећана забринутост Српске православне цркве за своју егзистенцију и будућност, као и захтев да се што пре почне конкретно разговарати о њеном статусу на ‘Косову’, с обзиром на стално погоршавање положаја српског народа и вишеструка искушења којима је и сама непрестано изложена, каже за Косово онлајн Дарко Танасковић, некадашњи амбасадор Србије при Унеску, у Ватикану и Турској.

Он оцењује да би питање статуса СПЦ морало бити за дијалог Београда и Приштине, јер о томе постоји и посебна тачка Споразума о путу нормализације односа из 2023. године, али и констатује да је на том путу готово потпуни застој, јер Приштина очигледно опструише процес дијалога, спроводећи истовремено читав низ акција и доносећи мере које, у крајњој линији, имају за циљ битну промену ситуације на терену и пузајуће етничко чишћење Срба, особито са севера.

Напомиње и да се у дијалог теме могу уводити једино уз обострану сагласност учесника, што Приштина такође злоупотребљава.

„Положај СПЦ на ‘Косову’ је изузетно сложен и незавидан, јер се налази на пресеку међународног права, косовског законодавства и споразума произашлих из дијалога Београда и Приштине, који се углавном не спроводе. СПЦ је, у неку руку, ни на небу ни на земљи. У Ахтисаријевом плану, који Србија никада није прихватила, по општој оцени стручњака, а и саме СПЦ, део који се односи на статус и права СПЦ спада међу најбоље разрађене. Она је призната као специјална верска заједница, има право управљања својим објектима и имовином, има право одржавања и обнове својих објеката, право на несметан контакт са верницима, организовање образовне и каритативне активности, као и комуникацију и сарадњу са централом у Београду. Власти у Приштини су, као што је познато, преузеле део ових одредби и уградиле их у свој уставни оквир, чиме су СПЦ на папиру призната нешто редукована права предвиђена Ахтисаријевим планом. У пракси, СПЦ наилази на велике препреке у остваривању законски признатих права и под сталним је притиском“, наводи Танасковић.

СПЦ, како додаје, мора да се тешко бори и избори и за оно што јој припада по одлукама косовских судова.

„Посебан, међународно релевантан сегмент гарантовања права СПЦ представља Закон о заштићеним зонама (2008), којим је регулисана заштита православних српских светиња које се налазе на Унесковој листи културних добара у опасности. Па и ту има проблема, иако је овај вид заштите драгоцен, али је ограничен на само четири светиње, а угрожене су стотине. Заједница српских општина, предвиђена Бриселским споразумом из 2013, од које (за сада) нема ништа, била би свакако надлежна и за бригу о статусу СПЦ. Тако то, укратко, правно стоји, али је већ одавно, заправо од почетка, јасно да суштина проблема није на правном, већ на политичком терену“, указује овај дипломата.

О томе ко треба да буде гарант, ако дође до договора о статусу СПЦ, да би се он заиста и поштовао, Танасковић каже да би пошто, ЕУ, „нажалост, званично посредује у дијалогу, било логично да она гарантује поштовање договора, ако и кад би био постигнут, односно да у својој структури успостави институционални механизам мониторинга и обезбеђивања испуњавања договорених обавеза, уз постојање и спровођење ефективних санкција против прекршилаца споразума“.

„То, међутим, данас делује као научна фантастика. Мислим да је нужно рећи да ЕУ не само да није успешан посредник, већ да је све мање и мање подобна да уопште буде посредник, ако се под посредовањем подразумева бар донекле непристрасан однос према двема сучељеним странама. Одавно је свакоме објективном и разумном јасно да приступ оних који су у ЕУ задужени за преговоре Београда и Приштине, упркос свим привидима и отрцаним флоскулама, није статусно неутралан, већ да се као пожељан и једини нормалан исход очекује да Србија на крају процеса призна самопроглашену независност ‘Косова’. Чланице ЕУ које је за сада нису признале држе се у овом погледу пасивно и ни у чему не доводе у питање изразито проприштинско понашање ‘посредника’ који наступају и у њихово име“, констатује Танасковић.

Због тога се, према његовим речима, у Бриселу објективно толерише силеџијски антисрпски курс садашње ‘владе’ у Приштини, а и да је, како каже, на месту екстремисте Аљбина Куртија неки тобоже умеренији политичар, односно, партија, све би се у суштини кретало истом трасом, брже или спорије.

У погледу положаја СПЦ, осим тог доследно лицемерног става ЕУ, који није од јуче, ствари су се, указује Танасковић, додатно погоршале после почетка рата у Украјини. Тај сукоб је радикализовао многе ставове, интензивирао и убрзао процесе у међународној заједници, па и у вези са проблемом „Косова“.

ЕУ и такозвани „колективни Запад“ су на СПЦ све више почели да гледају као на инструмент и канал ‘малигног руског утицаја’, примећује Танасковић и подсећа да се још у Резолуцији Европског парламента од 9. марта 2022. године ‘о страној интервенцији у демократске процесе ЕУ’, СПЦ се изричито, и скандалозно, помиње као инструмент Русије у промовисању традиционалних породичних вредности и јачању државно-црквених веза у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Подударне оцене изнете су, каже, и у Извештају ЕП о Србији из априла 2023. године, а било је у истом духу и неких изјава европских званичника.

Пре десетак година, како наводи, западни покровитељи ‘Косова’ указивали су, прилично строго, Приштини на то да, ради побољшања властитог имиџа у међународној заједници, мора уважавати специфичну позицију СПЦ у целокупном контексту косовске проблематике, па су, на пример, чак зауставили усвајање Закона о културном наслеђу у ‘Скупштини Косова’, јер се у његовом нацрту констатује да су културни споменици на територији ‘Косова’ власништво ‘државе Косово’.

„Данас о оним аспектима спољне политике ЕУ који су за нас посебно релевантни, а тичу се словенског и православног  идентитета и традиције српског народа, доминантно одлучују представници (махом острашћене представнице) тврде и фанатизоване антируске и антисловенске линије којој није стран милитантни историјски ревизионисам у погледу релативизовања односа између антифашизма и нацизма. Од таквих је тешко очекивати да се енергичније заложе за остваривање права СПЦ на ‘Косову’. ЕУ из 2025. није ЕУ из 2013, а и тада је Брисел „навијао“ за Приштину. Са овом чињеницом се морамо суочити без трунке самозаваравања и политички, односно, дипломатски јој се промишљено прилагођавати у заштити својих легалних и легитимних, виталних интереса на КиМ, и у томе ићи глобално што шире. То никако није лако, али је нужно и свакако јасно свима који се на државном нивоу баве ‘Косовом’. А СПЦ је стожер српског духовног, националног и културног идентитета, и то не само на КиМ. Зато би наши непријатељи и њихови савезници да је затру“, оцењује наш саговорник.

Говорећи о имовинским правима СПЦ, Танасковић каже да њих Приштина и сада уставно признаје, али да их у пракси само ограничено поштује и стално повређује.

„Албанцима је најтеже да признају чињеницу да Срба уопште има на ‘Косову’ и да ту, упркос свему, желе да остану“, закључује Танасковић.

(Косово онлајн, 15.07.2025)