БУБАЛО: УМЈЕТНОСТ ЈЕ ПОКРЕТАЧКА ЕНЕРГИЈА ЖИВОТА

Славко Бубало

Новинар и публициста из Вуковара Славко Бубало показао да поред пера вешто управља и нотама, али и још једном врстом умјетности.

Радите као новинар, а донедавно сте били и главни уредник мањинског листа Извор у Вуковару и у јавности сте препознати као прегалац у овом домену. Како бисте оцијенили савремени медијски тренутак у српској заједници источне Славоније, Барање и западног Срема?

Морам да кажем да су мањински медији у овом делу Хрватске упали у одређену, рекао бих, лошу колотечину. Премало је правих новинарских прича и све је сведено на пуко извештавање са разних манифестација и то углавном фолклорних па би неко, читајући их или слушајући их, могао да дође до закључка да Срби у Хрватској немају никаквих проблема, а имају их, наравно, и то много. Са друге стране премало је и објективности када је у питању однос према политичарима који нас представљају. Они једноставно не желе да се чује и најмањи глас критике на њихов рачун. Док сам био уредник добронамерно сам им скретао пажњу на то да уподобљен новинар није добар никоме – ни послодавцу, ни заједници коју треба да заступа, а ни самоме себи, јер како новинар да се бори за права других ако су њему самом руке и перо спутани? Није проблем извештавање, оно је углавном коректно, проблем је што немамо могућност да питамо права питања, да кажемо шта не ваља у нашој политици, да скренемо пажњу на оне који лоше раде, да пишемо и преносимо и оно што говори опозиција јер једино тако ствари могу да се поправљају, никако улепшавањем и повлађивањем онима који нас тренутно заступају.”

С обзиром да живите у тзв. граничном појасу, како гледате на медијску сцену у Републици Србији? Шта бисте похвалили, а шта критковали?

Ситуација у Србији је слика и прилика ситуације овде. Нема ту неке велике разлике. Сви желе да контролишу новинаре. Мислим да је превише страсти и у државним и у тзв. опозиционим медијима. И једни и други су навијачки настројени, а кад је тако, о објективности је тешко говорити јер и једни и други морају да говоре и пишу онако како им диригује онај који их контролише. Да то није добро најбоље сведочи укупна ситуација у српском друштву које је дубоко подељено.

Помаже ли Република Србија својим сународницима у вашој регији да унаприједе медијски положај Срба?

Србија доста помаже, нарочито последњих година, а помагала је, бар медијима у којима ја радим, од самог њиховог оснивања. Емисија коју производи наша ТВ продукција и која делује у оквиру Заједничког већа општина Вуковар од прве произведене па све до данас емитује се на ТВ Војводине и на програму РТС свет јер на хрватској државној телевизији ХРТ нисмо могли да добијемо приступ иако је то био и део међудржавног споразума између Хрватске и Србије, потписаног још у време СРЈ. Србија данас помаже и кроз разне конкурсе које објављује Управа за дијаспору Републике Србије и Министарство информисања на која српски медији у Хрватској имају могућност да се пријаве. 

Са друге стране се намеће као неизбјежно питање – како гледате на медијски простор Хрватске у цјелини. Овдје прије свега мислимо на уређивачку политику кључних медијских кућа у Загребу, Ријеци, Сплиту, Осијеку (…) и какав је однос тим медија према српској заједници?

Однос хрватских медија према Србима је, благо речено, као да не постојимо. Ако се о Србима и пише то је углавном негативно. Постоји неколико емисија на ХРТ-у које се баве мањинама, али и у њима превладавају теме из области фолклорне традиције по оној старој „играј и певај али немој да размишљаш”. Иако смо најбројнија мањина у Хрватској у тим емисијама добијамо веома мало простора. Оно што је у Хрватској позитивно када су медији у питању је да они још увек имају велик утицај на понашање политичара. Доста је овде министара и људи из власти „пало” и повучено са функција захваљујући новинарима који су разоткрили њихове афере и коруптивне радње, а доста их је и кривично одговарало.”   

Јавности која Вас зна као новинара и публицисту мало је позната „друга страна медаље” Вашег живота, односно чврста веза са музиком и љубав према музици?

То је код мене највише дошло до изражаја крајем пете деценије мог живота, а сада се мало интензивирало иако ја од најранијег детињства певам. Није било школске приредбе на којој нисам имао соло тачку. У време мог дечаштва и ране младости брат ме заразио музиком групе „Смак”. Звук Точкове гитаре и глас Бориса Аранђеловића за мене су били, а и до данас остали, нешто ванземаљско. Нажалост, гитару никада нисам савладао онако како треба, она ми је само пратња док певам тако да је глас мој једини адут. И мој брат, а касније и син својевремено су имали своје групе. Брат ме није хтео јер сам за њега био клинац, а син јер сам матор па сам решио да се забављам сам. Син, који је изврстан гитариста, је касније ипак променио став тако да сам певао песме које је он писао и компоновао. Заједно смо снимили и два ЦД-а његовог жестоког хард-рока.   

Почели сте и сами да компонујете?

Било је ту и раније неких покушаја, али мислим да се то заправо никада не би десило да није било песама Ђорђа Нешића чија поезија је мени веома блиска. Његове стихове скоро да осећам као своје јер он пева о мени познатим осећањима, догађајима и местима. То ме инспирисало да неке од његових песама пробам да претворим у музику. То је прилично тешко јер поезија није писана да би постала музика, тако да је то заиста прави изазов. Нисам размишљао о томе колико је то добро или не, а и нисам неко ко се стиди да проба. Најважније ми је било што се њему свидело и увек говорим да је Ђорђе један веома храбар човек када је једном музичком аматеру какав сам ја дозволио да се игра његовим стиховима. Као гост појавио сам се на неколико промоција његових књига. Он је рецитовао, а ја певао композиције на његове стихове и то се свидело и њему и публици. Сада је то, када смо нас два у питању, постало нешто што се већ подразумева, а и људи кажу да су им такве промоције много занимљивије.

После тих композиција на Нешићеве „озбиљне”, стихове почели сте да компонујете и његове пјесме за дјецу?

Да, прошле године Ђорђе је објавио своју прву збирку песама за децу под називом Штука код зубара. Он је страствени риболовац па је тај рибљи свет пожелео да, на себи својствен начин, приближи и деци. Компоновао сам осам песама и отпевао их уз гитару на првој промоцији збирке која је одржана у основној школи у његовом родном Бијелом Брду. Ствар је постала много озбиљнија када је пред крај прошле године, на предлог мог пријатеља Бранета Бијелића, који има и свој студио, Српски демократски форум прихватио да финансира снимање седам композиција, што смо ми и урадили. По мојим замислима одличне музичке аранжмане за ове композиције урадио је Бошко Спасојевић, један веома добар музичар из Борова и већ смо иза себе имали неколико успешних промоција у Вуковару, Глини, Крагујевцу и Осијеку, а крајем јула ићи ћемо и у Книн и Бискупију да ове песме певамо и нашој деци у Далмацији. Гостовали смо и на РТС-у. Деца јако добро реагују на њих и то је оно што ме посебно радује јер она не умеју да глуме, дечје реакције су увек искрене и ту нема грешке. Ако се деци нешто не свиђа она то и покажу. Тако да смо тај тест с успехом положили.”

Шта је следеће у плану? 

Искрено, не знам. И ово што се већ догодило било је потпуно непланирано и спонтано, а ја и волим што је тако. Не оптерећујем се ничим и све схватам искључиво као забаву и радим из задовољства, а не са било каквим очекивањем. Наравно, волео бих да снимим и понеку од Ђорђевих „озбиљних” песама. Компоновао сам их деветнаест до сада и мислим да је бар њих десетак доста добро. Ако се то догоди бићу веома срећан и због себе и због Ђорђа зато што његови стихови заслужују да буду преточени у музику јер би на такав начин допрли и до више људи. Ако не, шта да се ради. Морам да кажем да ја нисам први који је компоновао на његове стихове. Неке од његових песама компоноване су и у Русији, неке је компоновала композиторка из Београда Вера Миланковић у стилу озбиљне музике, а једну је компоновао и кантаутор из Сомбора Миленко Попић, али мислим да нико није компоновао више његових песама од мене, а није их нико ни снимио. Тако да заиста немам разлога да не будем задовољан.

За крај кажимо оно што ће вјероватно многе изненадити – Ви се и данас активно бавите спортом – мајстор сте каратеа и носилац црног појаса 5. ДАН. Поред свих обавеза свакодневно и тренирате. Има ли, можда, и даље неких такмичења? 

Такмичења сам давно оставио јер је то само једна врло кратка фаза у развоју истинског каратеке. Можда ће вас изненадити, али себе бих пре свега назвао каратеком, па тек онда новинаром и евентуално певачем и композитором. Ове године навршава се пуних педесет година како је карате саставни део мог живота. Вежбам га од своје једанаесте године без престанка. Није то никакво чудо јер и карате је, једнако као и музика и писање, такође уметност али борења, а мени је све што је везано за уметност блиско. Из области каратеа објавио сам и неколико књига, а своје текстове објављујем и у престижном лондонском Шотокан карате магазину. Из древног Јапана потиче једна чувена самурајска изрека „Бун бу – рјо до” или у преводу „Перо и мач – оба пута”. Она у ствари значи да онај који вежба борилачку вештину мора знати и лепо да се изражава кроз писану реч, да буде едукован и начитан јер то оплемењује њега и његово борилачко умеће и одваја га од обичног силеџије. Тако да није неко чудо што сам ја на крају постао новинар и што пишем књиге. Колико сам у томе добар то нека кажу други.

Разговарао: Ђорђе Брујић

СЛАВКО БУБАЛО БИОГРАФИЈА

Славко Бубало рођен је 3. августа 1964. године у Вуковару где се и школовао. Од 2007. До 2024. године био је главни уредник српског мањинског листа Извор који издаје Заједничко веће општина из Вуковара. Поред новинарства Бубало се већ пуних педесет година бави и каратеом. Текстове о каратеу пише за лондонски Шотокан карате магазин, а из ове области објавио је и књиге Мала карате енциклопедија у два издања (2005, 2007), Small Karate Encyclopedia: With special reference to Kase-Ha Karate-Do (2021) на енглеском језику и Мудрости великих мајстора Будоа (2025). Поред тога објавио је и књигу својих политичких колумни Да разбистримо (2016), књигу о фабричком насељу и фабрици Борово, Борово – сумрак једног свитања (2018) и њено измењено и допуњено издање (2023). За документарни филм Зоран добио је Специјалну награду жирија на првом фестивалу ауторског филма земаља подунавског региона у Апатину 2010. и Другу награду у конкуренцији филмова „Културна еволуција” у Москви (Братина) 2012.