ДР Драган Повреновић: Планиране технологије и пречишћавање отпадних вода на рударским објектима

Од укупних количина отпадних вода које се стварају у Србији, било да потичу од становништва или индустрије, само 4% се пречишћава са мањом или већом ефикасношћу, а чак 96% се уопште не пречишћавају и испуштају у природне реципијенте. Да би се стекла слика о дневној количини комуналних отпадних вода и дела индустријских отпадних вода који се односи на прерађивачку индустрију, просечна вредност је око 40 m³/s, а што је еквивалентно средњем протицају Јужне Мораве код града Алексинца. Технологије за пречишћавање отпадних вода су познате и на Технолошко-металуршком факултету се изучавају више од 50 година, али не постоји права иницијатива и опредељење власти да се, по угледу на развијене и цивилизоване земље, ови проблеми реше. Основни разлог је недовољно образовање доносиоца одлука у овој области и неразумевање да је ово у директној вези са здрављем становништва. Када је реч о рудничким отпадним водама, количине се у овом моменту процењују на 14 милиона m³ годишње, при чему нема законских прописа о потребном квалитету за њихово испуштање у природни реципијент, при чему су доминантне загађујуће материје тешки метали, које није једноставно и јефтино уклонити из воде. Стога се веома равнодушно, из ко зна којих разлога, приступа проблемима који могу настати у потенцијалном отварању рудника Јадар, као и многих других планираних у нашој земљи, иако је јасно да све сировине, сви производи, као и све компоненте које би се депоновале као трајни остатак, носе ознаку ОТРОВ. Технолошки поступци који би се у том случају применили морали би бити веома познати, дуго година примењивани и искуствено докозано поуздани. Нажалост, руда „јадарит“ је јединствена по комбинованом садржају литијума и бора и до сада нема познатих технолошких решења за њихово истовремено издвајање у облику борне киселине и литијум карбоната. Укупна количина узорака које су, по подацима компаније о броју бушотина, прикупили не прелази 60 тона. Да би се технологија проверила на неком пилот постројењу, у најмањем трајању од 50 дана рада, у овом случају габарит тог постројења би био са масеним протоком од 14 g/s, а што је капацитет неког малог уређаја из кухиње било које домаћице. То би се потом пресликало на прераду 1.9 милиона тона руде годишње, што значи да би реално постројење требало да буде 4300 пута веће од пилот јединице на којој се потврђује технологија. Потребно је бити веома „храбар“ инжењер па стати иза таквих решења. Истовремено, сви материјали који би се трајно депоновали у долини Јадра су такође отрови. И након престанка експлоатације, докле год постоји депонија, процедне воде би морале да се пречишћавају, како бисмо сачували Мачвански алувијон, као огроман извор питке воде значајан за целу Србију. Једино решење за њихово пречишћавање је примена скупих поступака реверсне осмозе, а које би у релативно кратком временском периоду превазишло средства од рудне ренте коју би држава добила у овом послу. Само количина присутног арсена је довољна да загади количину воде коју би садашњи Београд потрошио за 2000 година, па бисмо морали да се молимо да предвиђена фолија на дну депоније не попусти. На тај начин, уместо да се киши радујемо као Милош Обреновић, највећи непријатељ Срба у будућности би била киша. Под условом да ми сада сами од своје земље не направимо пустињу.

Проф. др Драган Повреновић, дипл.инж.

Технолошко-металуршки факултет, Катедра за инжењерство заштите животне средине, Београд

(Извод из презентације на Округлом столу о заштити животне средине који је средином месеца одржан на Мећавнику.)