Митра Рељић: Мајци у походе

Е, да још убеди Београђане, Новосађане, Бањалучане, Подгоричане и др. да се ману одласка на Косово и Метохију, забораве заветну земљу и коначно му „скину терет са врата“ – мора да се врзмало у издајниковој глави. Рачунајући на грозничави страх родбине похапшених ходочасника у Призрену и Ђаковици, у недељу је, пре него ће представити новог мандатара, и то сугерисао. Упозораваће – рече – људе да имају на уму да одлазе на територију под ефективном контролом оних спремних да малтретирају, шиканирају, хапсе и убијају. Ни речи о томе да ће држава ишта више од тога учинити. Страдање Косоваца и Метохијаца те безразложно тамничење верника који, прелазећи стотине километара, походе своје светиње и уочиваскршњу радост деле са народом Косова и Метохије, поодавно се своди на покоје, никог обавезујуће, саопштење.

Полазећи од себе и њему сличних, овај не зна да у стожеру српскога бића не дамара страх – то грдно осећање роба, него га, колико год изгледало другачије, до данас одржава стид као детерминанта слободна човека. Зато, ко једном дође, кад год ожедни светлости, изнова ће кренути Пећкој мајци, Дечанима, Љевишкој, Грачаници… Тек минулог викенда током којег су недужни хапшени, што аутобисима што колима, у Метохију се сјатило хиљаде верника. Аутомобилом је стигло и њих четворо из Београда. Из Косовске Митровице са Љиљом, Мрђаном, Светланом и Радованом (лепих ли имена!) кренула сам пут Патријаршије и Дечана. Неверицу пред призором преораног српског гробља и на њему подигнуте албанске куће те убрзане албанизације северног дела Косовске Митровице – тужног резултата Вучићеве бриселске „мисије“, следећег јутра сменила је очараност пределима Метохије, лепотом Руговске клисуре и вијугаве Бистрице која проноси српске векове, приповеда о молитвеном песниковању Јефремовом, па тиховању следбеника му Марка Пећког и других подвижника у њеном стеновитом кањону. Али и о османском зулуму те муци српских ратника који су баш ту – сведочи Винавер – спремајући се за пробој кроз беспутне кланце дивље Албаније /…топове бацали у провалије / да не падну у руке непријатељу.

Само при погледу на Бистрицу, пре него ће закорачити у порту, гостима су навирале сузе. У порти пуној сунца најпре их је сачекао дуд Светог Саве Другог посађен, књиге веле, 1269. или 1270. године. Са Савиним дудом људи се срећу на различите начине. Понеки с присећањем на толика пострадала столетна стабла посред српских гробаља – на Душанов бор изнад Цркве Светих арханђела у Горњем Неродимљу, прастари  храст на гробљу надомак Цркве Светог Димитрија у Сиги крај Пећи, па онај уз Цркву Светог Николе на гробљу у Ђураковцу који се „предао“ тек после трећег по реду минирања… Потоњи зулум није претекао ни столетни клен на, узалуд стављеном под заштиту државе, старом гробљу Стојковића у Бућану. Отуд, при сусрету са Савиним дудом, мени у мислима најпре искрсне Тешићева, поетски срочена, бојазан да га, отровном мржњом вођена, агарјанска рука може посећи. И песников савет: Ушушкај се, Дуде брате, у заборав месечине, / У Божије невидело. / Ушушкај се, Сеновити, док не мине, док не мине / буничице што је јело. Иако брижно негован, многи се прибојавају да, као и код сваког старца, време не учини своје. „Ево изданка!“ – радосно су приметиле Светлана и Љиља угледавши младицу на погрбљеном стаблу, верујући да ће се, и кад последњи плод – „суза калуђерска“ – рекао би Тешић, нестане и кад му дође време, из срца његовог родити нови живот и наставити да приповеда предачку славу. Могла сам претпоставити руковети помешаних и радосних осећања са којима су закорачили у предворје Храма. При уласку у Цркву Богородице Одигитрије, скренух им пажњу на праг и милионе стопала која су појела камен, како написа Ж. Ракочевић. Из једне у другу цркву дочекивали су нас Свети Арсеније I, пустиножитељ Јефрем који је, по нужди, напуштао своју пустињску келију и два пута стајао на патријаршијском трону, па Свети Сава Други, Никодим, Јоаникије Други… Захвални Господу, Радован, Мрђан, Светлана и Љиља слушали су откуцаје толиких светих срца, упијали векове са древних фрескописа. Жељни да што више виде и сазнају, након што упалисмо свеће, зажелеше да обиђу и хумку мученице Марице Мирић, страдале у Белом Пољу и, по одлуци митрополита Амфилохија и мати Февроније, сахрањене уз монахиње.

Са мишљу на Данила Пећког и фра Вита Которанина кренусмо пут Високих Дечана. При сваком сусрету са Дечанима, човек не може а да се не присети одакле смо пошли и докле смо стигли у погледу исхода свеколиког културног преплитања. Универзална вредност Високих Дечана резултат је промишљеног те на избору заснованог градитељског генија који, с једне стране, представља најлепши спој романоготичког и византиског стила, с друге пак стране, узидану, у оно време подразумевану, свеколику хришћанску љубав двојице Срба – католика Вите Которанина и православца Данила Другог. После толико векова и залудних „часова“ о мултикултурализму (као да се разумевање и прихватање другог и другачијег може научити обноћ и за округлим столом), стигли смо до, стихијом и културним насиљем обликованих, новосинкретизованих култура данашњице и добро платили цену „духовне стандардизације“.

У Цркви затекосмо свега неколико посетилаца, што је омогућило мојим сапутницима из Београда да се на миру поклоне Светом и згледају се у неописиву лепоту фрескописа. Ускоро је у пратњи оца Михаила из Светих архангела пристигла повећа група младих верника. За њима и отац Петар (онај што све стиже и на све мисли) да, на радост присутних, открије Свечев кивот и омогући им да целивају његову свету руку. Пре него нас је млади и насмејани монах Амфилохије позвао на, у Дечанима обавезно, послужење, сви се освртаху да виде где се деде отац Михаило. „Баш је онакав, каквим сте га описали“ – вели Љиља. Оца Михаила и није тешко описати. Он је као она кула са Црквом Светог Николе на вишеградској тврђави што вековима стражи понад призренских Светих архангела, кула пуна хришћанске бриге и љубави. Код њега ће, ако Бог да, сутра. Само да се не врате кући непричешћени – све време и наглас размишљали су Београђани. Следећег јутра ће им се у Грачаници и та жеља испунити, пре него су са добрим Милорадом (дружина из Дома културе на челу са Ракочевићем вазда је спремна да помогне) кренули ка царском Призрену. Имали су среће да не сведоче хапшењу невиних Срба, па су се окрепљени вером и наоружани осмесима, здраво вратили својим кућама. Оданде су поручили да ће првом приликом поново доћи и да ће долазити.