Чинило се да је питање председничких избора у Турској решено резултатима избора из 2023. године. Ипак, има још поприлично времена до наредног изласка на биралишта које је заказано за 2028. годину и нико не може искључити могућност да се Ердоган поново кандидује. Међутим, ванредни избори такође нису искључени ако домаћи политички услови и правне промене то буду захтевале.

Шта је био разлог за хапшење градоначелника Истанбула, Екрема Имамоглуа, 19. марта? Према извештајима који су се појавили у медијима, турске власти оптужују популарног опозиционог политичара из Републиканске народне странке за корупцију и везе са терористичким организацијама.

Званични став је да је градоначелник Истанбула – кључног финансијског и пословног центра у Турској – наводно олакшао прање новца и друге илегалне финансијске операције одређених компанија. Конкретно, подружнице истанбулске локалне самоуправе наводно су добиле градске тендере кршећи закон, затим претерано повећавајући цене услуга и на тај начин остварујући профит. Рад који су ове компаније обављале често је био непотпун или чак потпуно фиктиван, а приходована средства су злоупотребљена за лично богаћење.

Осим тога, током, а и након преходног изборног процеса, Имамоглу је одржавао контакте са курдским политичким снагама, укључујући представнике Народне демократске странке. Преко ове везе наводно је направио „договор на нивоу града“ и сарађивао са Радничком партијом Курдистана – која се у Турској сматра терористичком организацијом – са циљем да утиче на резултате националних и локалних избора.

Везе са Курдима

Хапшење опозиционог лидера само неколико дана пре 24. марта – када је Турска требало да одржи прелиминарне изборе за наредне председничке изборе – део грађана и опозиција су схватили као политичку кризу оркестрирану од стране Ердогана. Овај потез се перцепира као покушај да се спречи учествовање снажног конкурента на предстојећим (редовним или ванредним) изборима. Као резултат ове акције власти, избили су масовни протести у Истанбулу и другим регионима, где опозиција инсистира да су два кривична предмета против Имамоглуа чисто политички мотивисана.

Турске власти оптужују популарног опозиционог политичара за корупцију и везе са терористичким организацијама

Власти, наравно, имају другачије становиште и оптужују опозицију за непотребну политизацију истраге. Министар правде, Јилмаз Тунк, одбацио је тврдње да је хапшење Имамоглуа политички мотивисано и тврдње опозиције назвао дезинформацијама. Осим њега, и турски председник Реџеп Тајип Ердоган је оптужио опозицију за покушај политизације ситуације и прикривања проблема унутар својих редова. Па је даље истакао: „Опозиција зна да су већину ових информација и докумената (у вези са случајем Имамоглу) правосудним властима предали управо њихови властити функционери.“

Како истрага напредује, турске снаге безбедности ће морати да донесу одлуку не само у вези са Имамоглуом, већ и са отприлике 100 других лица која су затворена и ухапшена у вези са горе описаним оптужбама.

Нико не пориче постојање корупције у модерној Турској, али право питање је: зашто би мета правосуђа био баш главни кандидат опозиције на председничким изборима?

Са друге стране, ако узмемо у обзир оптужбе о Имамоглуовим везама са курдским снагама, треба казати да је питање веома комплексно. Градоначелник Истанбула (као и лидери других турских региона) не може потпуно да игнорише или избегава контакте са грађанима курдског порекла. Штавише, саме турске власти су заинтересоване за мирно решавање текућих проблема, што би било готово немогуће без неке врсте консензуса.

Додатно, Девлет Бахчели, лидер Партије националног покрета и близак савезник Ердогана у владајућој коалицији, позвао је Абдулаха Оџалана, вођу Радничке партије Курдистана – која је забрањена и означена као терористичка организација од стране Анкаре – да се обрати парламенту и најави распуштање те организације. Ескалација курдског питања до ивице грађанског рата била би веома неповољна за руководство Турске, посебно с обзиром на тренутне домаће и међународне изазове (као што је криза у Сирији).

У исто време, није тајна да су пре хапшења Имамоглуа турски медији разматрали оптужбе да градоначелник Истанбула нема диплому високог образовања. Имамоглу је категорички негирао такве тврдње, изјавивши да је дипломирао на Истанбулском универзитету, и да бројни сведоци – укључујући професоре и студенте – могу потврдити ову чињеницу.

Међутим, иако овај проблем тренутно није званично покренут, администрација Истанбулског универзитета је ипак прогласила Имамоглуову диплому неважећом, наводно због процедурних повреда приликом његовог преласка са Америчког универзитета у Гирни, на Северном Кипру, на Истанбулски универзитет 1990. године. Према турским прописима, одсуство дипломе високог образовања дисквалификује особу за кандидатуру на председничким изборима.

Ко подржава опозицију?

Било како било, ујутро 23. марта, суд у Истанбулу одобрио је хапшење градоначелника Екрема Имамоглуа, извештава CNN на Турском. Суд је донео одлуку да ће Имамоглу, који је оптужен за корупцију, остати у притвору до завршетка суђења.

Ако буде ослобођен, забринутост јавности ће постати ирелевантна, а он ће се вратити својим службеним дужностима, уз одлуку о његовој кандидатури за председничке изборе. Међутим, ако буде проглашен кривим Министарство унутрашњих послова може поставити привременог градоначелника на свој захтев, или ће Истанбул одржати ванредне изборе за новог градоначелника. У складу с тим, Имамоглу би био искључен и из кандидатуре на председничким изборима.

Међу опозицијом и либерално настројеним делом турског друштва које подржава Имамоглуа и даље постоји сумња да је овај кривични прогон политички мотивисан. Они тврде да је циљ овог процеса елиминисање важног представника нове генерације турских прозападних политичких елита.

Да ли постоји страни утицај иза политичке кризе у Турској? Председник Ердоган свакако остаје непријатан партнер за САД и велики део Европе (осим, очигледно, Уједињеног Краљевства). Ове тензије произилазе из Ердоганове политике усмерене на јачање регионалног и глобалног положаја Турске.

Запад је посебно забринут због партнерстава Турске са Русијом и Кином и њених текућих спорова са Израелом. Такође, брину их позиције Анкаре у конфликтима у Либији и Сирији, као и на Кавказу између Јерменије и Азербејџана.

САД и кључне европске земље биле су незадовољне Ердогановим затезањем поводом приступања Финске и Шведске НАТО-у. Судбина председничких избора 2023. године, између Ердогана и Кемала Киличдароглуа вероватно је била одлучена тајним договорима са Вашингтоном у вези са одобравањем чланства Финске и Шведске у НАТО (Финска је добила одобрење Анкаре након првог круга избора у мају, док је Шведска то обезбедила након другог круга у јуну).

Међутим, све тече и све се мења. Ново руководство под председником Доналдом Трампом је засело у Белу кућу, а тензије у турско-израелским односима због Сирије настављају да представљају ризик. Из безбедносних разлога, након колапса режима Башара ел-Асада, Израел је успоставио потпуну контролу над „сигурносном зоном“ на Голанским висовима (укључујући и планину Хермон) и наставља са ваздушним нападима у другим деловима Сирије (Дамаск, Латакија, Тартус, Алепо, Деир ел-Зор и др.).

Председник Ердоган свакако остаје непријатан партнер за САД и велики део Европе

У међувремену, Турска подржава марионетски режим у Дамаску, којим руководи Ахмед ел-Шараа (лидер Хајат Тахрир ел-Шама, терористичке организације забрањене у Русији) и, заједно с њим, настоји да неутралише курдске снаге на северу Сирије. Све ово ствара могућност директне конфронтације између Израела и Турске на сиријској територији.

Амерички председник је кључни савезник Израела и мало је вероватно да ће дозволити даљу ескалацију турско-израелских тензија у Сирији. Сходно томе, Ердоганов чврст став о будућности Газе (конкретно, његово одбацивање америчког плана за пресељење локалног арапског становништва) и питање сиријских Курда могли би довести до преиспитивања односа са Турском. У том контексту, САД и Израел, желећи да спрече војне тензије са Турском, могли би подржати главног политичког противника Ердогана, про-западног либерала Имамоглуа. Међутим, да би се то догодило, он мора да учествује на прелиминарним изборима 24. марта — што није у складу са Ердогановим интересима.

Одбацити ову могућност у потпуности било би неразумно, али је тешко и са сигурношћу тврдити да ће се она остварити.