ДРУГАЧИЈЕ ЧУТИ И ВИДЕТИ: НАД ПРИЧАМА ДРАГАНА БАБОВИЋА

Fkv.rs

ЧИТАЈУЋИ O ОЧУЂЕЊУ

Док читам прозу Драгана Бабовића, у глави ми је непрестно појам руског формалисте Виктора Шкловског – очуђење, који он сматра кључним за за разумевање књижевног дела. Наиме, ми смо навикли на перцептивне оквире своје свакодневице, али их писац непрекидно разобручава, и приморава нас да ствари гледамо на нови начин. То ради Мајаковски у „Облаку у панталонама“: лирски субјект позива мајку, каже јој да га нешто дивно боли, и да поручи његовим сестрама да му је запаљено срце. Онда видимо срце које гори као зграда, и долазе ватрогасци; испод срца је и мрежа за спасавање, у коју треба ускочити. И песник виче да ће искочити, али се све сурвава – не можеш да искочиш из срца. Тако је и у Лазаревићевој причи „Први пут с оцем на јутрење“, чији приповедач, деветогодишњи дечак, мало разуме, али све схвата, па моли Бога да убије коцкара Перу Зелембаћа који му упропашћује оца, при чему се Перин надимак у свести детета прожима са зеленом бојом аждаје на икони Светог Ђорђа.
Тако је и у причама Данила Хармса, о којима Владимир Меденица каже:“Ти призори немају пер¬спе¬ктиву, од¬но¬сно дубину, а као средства по-стизања те бес¬пер¬спек¬тивности и опли¬ћавања Хармсу слу¬же из¬не¬на¬дно пре¬ки¬дање и преусме-равање при¬по¬ведног то¬ка, тј. нагло скретање у фабу¬ли¬ра¬њу, које омогу¬ћава потпуно неочекиване наставке, некакво пра¬ж¬њење јунака и фабула, не¬очеки¬ва¬не замене ли¬кова на позицији главног носиоца радње, исто та¬кво не-очекивано пре¬скବкање с једног догађаја-призора на други, нагла промена тачке гледишта итд. Хар¬мсови при¬зори одају утисак као да нису сли-кани-писани ни са ка¬квом намером, ни са ка¬квим ци¬љем – они су, у ствари, ако тако може да се каже, тен¬денциозно-не¬тенденциозни, јер – како каже Хармс – „мене ин¬те¬ресује само глупост, жи-вот искљу¬чиво у сво¬јој бесмисленој варијанти“, то јест жи¬вот без ика¬квог поде¬шеног или сврхо-витог односа прeма људској спо¬знаји или вољи, чак ни према оном што се не¬ка¬да називало естет-ским чу¬лом или судом укуса.“
Па ипак, бесмисличар Хармс је овако писао у свом дневнику:

„1. Циљ сваког људског живота је један: бесмртност.
1а. Циљ сваког људског живота је један: достизање бесмртности.
2. Неко тежи бесмртности продужењем своје врсте, неко обавља велике земаљске послове да би овековечио своје име, а само понеко води ваљан и узвишен живот да би достигао бесмртност као вечни живот.
3. Човек има само два интересовања:
земаљско: храна, пиће, топлота, жена, и одмор;
небеско: бесмртност.
4. Све земаљско сведочи о смрти.
5. Постоји једна права црта на којој се налази све земаљско. А само оно што није на тој црти може да сведочи о бесмртности.
6. Зато човек захтева скретање с ове земаљске црте које назива узвишеним или генијалним.“

Чуда су могућа и у језику: зар није могуће од стиха народне песме:“Погледај де, мала моја / Са прозора је ли зора?“ направити наслов „Са прозора Јелизора“, испод кога ће бити најчудеснија бајка о прозору који мења слике свагдашње у нешто необично, с оне стране огледала? Или да се банална, туђа духу српског језика, београдска реклама „Кафа за понети“ претвори у наслов приче о најукуснијој италијанској „Кафи Запонети“?
Све је то могуће, и могуће је код Бабовића, код кога се свакодневица прелива дугиним бојама сна, а он, као прави фотограф у заседи, чека тренутак када ће жељено постати могуће.

КАКО ПРОМЕНИТИ ПЕРЦЕПЦИЈУ

Начин на који Бабовић мења перцепцију читалаца нарочито се види у причи о бубашваби Кок Роуч, која се бави науком, и водећа је мудрица међу бубашвабама. Она би хтела да успостави везу са људима, укаже им и на грешке и на домете које су, као врста, постигли; јер, иако код људи има и добрих решења и подухвата, „од многих је претила опасност уништења целе планете, као што су нуклеарне бомбе, против којих су бубашвабе, срећом, одмах развиле успешну вакцину.“Људи су уображени, не схватају да интелигенција није само њихова, па се, каже приповедач, „цео свет бубашваба вешто крио од људи и тако преживео толико дуго, јер је знао да ће човечанство једнога дана нестати исто тако као што се и појавило.“
Ипак, општење између људи и бубашваба, чији је достојни представник била Кок Роуч, није успостављено – пошто је најлакше решење које homo sapiens може применити на бубашвабу ( као и кад су толика друга бића и појаве у питању) то да је згази. Не будући кадар да изађе из свог слепачког координатног система, човек је, као и увек, прибегао најлакшем, нихилистичком решењу.
Перцепија одлучује о многоме у животу.
Довољно је умислити да си неко и нешто, или покушати да помириш завађене брачнике – иако си само мали глодар – па завршити у канти за ђубре („Прича о мишу“).
Довољно је веровати да си, као усмени писац, ненадмашан, и да ће неко записати и објавити твоје приче, без обзира што ти то не умеш – па да не видиш да си погрешио:“Мој осмех, моје одушевљење његова су духовна храна, потврда његове вредности. На крају, он у својој глави чује аплаузе маса. Па ипак, у целој ствари има нешто што је потпуно поражавајуће за мог пријатеља. Ја имам слабо памћење и све те његове приче не могу да упамтим нити да их запишем.“ ( „Лоша комбинација“).
Другачије чути и видети – има ли важнијег циља?
У „Сажаљењу“ мали сиромах се сажали на полицајца у кордону, и немоћ тако стаје изнад моћи. Ко би то рекао?
Муж и жена у „Хотелу са пет звездица“ живе тако што он лебди у самоумишљености писца, а она чврсто стоји на тлу, све док му не открије пуну истину:“Лако је волети неког као што сам ја, која ти све то чини, а не питаш се да ли је мени лако да волим тебе који умишљаш да си писац“. Ко би то помислио?
„Једноставна прича о оцу и сину“ говори о најближима који су имали само заједничко презиме. Зар само презиме? Само презиме.
А тек кад код Бабовића сазнамо да је и просјачење занимање које се учи, као у школи или на факултету. И просјачење је занимање које се може научити. То је тема прозе „Просјак“, о човеку који се просјачењу упутио из разлога надсоцијалних, јер се, као и Раскољников, просто „усудио“:“Тако је и њему окидач прорадио тек када се запослио у једној великој маркетиншкој агенцији која је радила при познатој издавачкој кући. Ту је научио како се моли за новац, за донације. Увидео је да није баш све слободна утакмица, да се паре намичу на много начина који му никада не би пали на памет. Ту је победио онај стид који ти урезују још у основној школи када те уче да ако не учиш школу можеш сутра да чистиш улице.“
Да би човек постао просјак, мора бити добар психолог. Тајна бизниса је да не смеш да изгледаш као неко ко зарађује за живот, него као мисионар. Циљна група су добри људи којих, и даље, има највише.
А онда се, у причи „Два писца и трећи човек“, неком усменом Моцарту увек прикраде извесни писмени Салијери, да би уновчио оно што је чуо, а што сам није кадар да смисли.
Бабовић нам, из реченице у реченицу, показује ствари са друге стране, оне ненавикнуте – јер, књижевност је ту да нас ослободи навике, да на свет погледамо новим, тек рођеним, очима, у којима су сан и јава помешане на неки други, живљи и убедљивији, начин.

ЖИВОТНЕ МУДРОСТИ

Човек мора да има свој живот, своју причу, своју изреку. Довољно је везати се за туђу, туђинску, отрцану фразу, па изгубити трку са животом ( као у причи „Гледај од чега се живи“):“Девојчица је хтела да буде сликар, али мама јој је рекла – Гледај од чега се живи! Онда је хтела да постане песник, али баба је рекла – Гледај од чега се живи! Па је хтела да буде глумица, оперска певачица, балерина, а отац је рекао – Гледај од чега се живи! Уписали су је у средњу економску школу и постала је цариник. Једног дана шеф јој је наредио да зажмури на једно око рекавши јој – Гледај од чега се живи. И сад је у затвору.“
Знање о томе да правда држи земљу и градове држало је и нас, вековима. О томе је прича „Тражи се судија“ – гоњена правда побеђује да би свет опстао. И у „Убици“ реч је о човеку који је спреман да погине да би правда победила: он напросто допусти да га убију како би злочинац, слуга моћних, био заувек обеснажен. Макар један у зликовачком свету, који ће се угушити сваком неправдом.
У „Ноти Ха“ бива јасно да су, иако је уметност дуга, а живот кратак, живот надилази уметност, нарочито ако се отвори ка рађању нових живота.
Иако је, као у запису „Била два пријатеља“, увек неко бољи од другога, и нешто од нечега, живот се не може свести само на једног или на једно.
Као што живот није и не може бити трка, јер је коначно исходиште смрт ( „Једва чекам“). Не треба журити да нам лепоте поред којих пролазимо не би узалуд нестајале са видика.
Ако је могуће да се нађе геније („Тражи се геније“) који ће људе ослободити експлоататора, онда је могуће, из личног искуства, створити и пословице, којима се Бабовићева књига завршава. У Бабовићевим пословицама, уметник није спортиста и не мора да побеђује; уметничко дело бележи пролазно, али је и само пролазно; слике су инкарниране мисли ствараоца; слике, те исте, у исти мах су и урлици кроз које чујемо да је човек некад постојао; и, на крају крајева, „уметношћу се баве највише они који су свесни пролазности живота.“
Књига Драгана Бабовића нам поручује да је сваки човек микрокосмос, коме се мора приступити, како је говорио отац Јустин, на голубијим ногама:“Сваки је човек свет за себе. Сваки друкчији. Људи ходају једни поред других, иза или у сусрет другима, али се ретко сударају. Неко је заокупљен болом у колену, неко хита кући својој жени и деци. Неко смишља ситне пакости, неко се нечему смеје, неко мрзи, а неко воли. Неком је овај диван сунчани дан почетак а некоме крај живота.“
У таквом свету, у сваком новом дану, неко је срећан кад пеца, а други кад храни рибу ( „Два рибара“).
У том свету, треба разумети оног другог управо на основу онога што он јесте, а не нашег фантазирања о њему („Луда прича само за дешњаке“):“Није лако куцање слова на лаптопу искључиво једним прстом леве руке, ни држање миша, ни кретање кроз текст да би се исправиле грешке у куцању, или још теже променио редослед речи, па писање великих и малих слова.“
Животна мудрост је, између осталог, у самоограничавању: не смемо друге гушити собом, управо да би свако, без нашег притиска, могао да узрасте у меру која му је дата.
Зато су Бабовићеве приче кратке. Он не жели да читаоца „потапа“ собом, као што је записао у прози под насловом „Два сунђера“:“Два сунђера су обично пуна воде до пола. Када разговарају, уместо речи, вода из једног сунђера прелази у други и овај се пуни. Уколико један више прича други се више дави у води. Зато сунђери морају, ако су заиста пријатељи, да воде рачуна да један другог не удаве, да свако може да дође до речи и да на крају разговора свако остане пола мокар а пола сув. Међутим, као и код људи, и код сунђера има оних које није брига да ли ће саговорника угушити или не.“
И у причи „Слика као поклон“ налази се опомена – немојмо гушити људе својим поклонима ако не знамо да ли су им они заиста потребни. Наметљивост од сваке узајамности ствара ропство, а ропство нико не жели. И, наравно, опире му се.
Бабовић се труди да, ако је могуће, својим необичним приповедачим угловима помогне да ум читаоца продише на нови начин. Ионако живимо у загађеном свету. И нико не треба додатно да нас дави устајалошћу стереотипа; поготово то не сме да чини уметник.

И ЈОШ О СМИСЛУ КЊИЖЕВНОСТИ

Приповедање има моћ која и данас превазилази моћ технике, иако техника влада планетом: тако је у „Две приче“, у којима се приповедач сећа како је једним писменим задатком успео да увери своје другарице из одељења да је сироче, иако је имао оца, мајку и сестру.
Зато су писци славни – чак и сусрет са стварним, не измаштаним, писцем, који је, на пример, изнемогао, лишен витешке одоре у којој смо га замишљали, ипак оставља траг у човеку – трајан као наше сопствено трајање. Трошан је, тај писац, али је и видовит речима које именују и које нас именују. И видовитост писца је јача од његове трошности.
Са таквим осећањем се нађемо пред Бабовићевим записом „Сећање на Црњанског“: „Хтео сам да порастем што пре, да будем велики, одрастао човек. Тај нагон ме је вукао од раног детињства. Био сам, зато, нека врста стармалог. У таквом стању сам одлучио, не само да пишем драме, него и да се сам издржавам тако што ћу разносити млеко.“
И осамостаљени млади писац драмских текстова нашао се у згради изнад ресторана „Влтава“, где је, на осмом спрату, живео Црњански, пошто се у Београд вратио из кошмарног Лондона. Говорио је повратник тихо, благо дрхтавог гласа, али је момке који су разносили млеко од врата до врата одбио кад су му нудили млеко сваког јутра, и, на њихово љубазно питање – могу ли му ма чиме помоћи, рекао „хвала, али мени нико више не може да помогне, чак ни доктори“. Тако је човештво Црњанског пред младог Бабовића иступило у свој својој немоћи, која је, ипак, песнички надиђена, да би као сушта поезија трајала док год је српског језика:“Црњански ће од тог сусрета живети још седам година, а у мени ће од свега што је написао, у глави остати стих из песме „Прича“ – „кад догодине багрем замирише, ко зна где ћу бити“, стих који говори о пролазности живота и важности садашњег тренутка.“
Пролазност живота и важност садашњег тренутка – зар то није оно о чему свагда треба мислити?

БОРБА ЗА СВАКИ РЕДАК

Зато треба писати, писати и писати. „Прича на силу“ је илустрација оног древног – „Ни један дан без написаног ретка“. У борби са празним простором ( некад хартије, данас компјутерског екрана ) збивају се чуда сопственог буђења. Зато стари писац даје савет оном/:“Многи писци чекају надахнуће. Док се оно не појави не раде ништа. Губе време. Подсећају на оне којима сан не долази на очи па броје овчице. Што више броје, све су буднији. Али, и код писања се могу „бројати овце“. Нека то буду речи, реченице, слова. И када немаш шта да пишеш, пиши о томе како не можеш ништа да напишеш јер ти ништа не пада на памет. И када једном почнеш да ређаш речи по белини, као што сликар на празно платно набацује прве боје, радник меша бетон, а домаћица разбије неколико јаја и почне да их мути, тако ћеш и ти када набацаш прве речи на папир доћи себи. Сигурно, проверено. Сто одсто.“
Такав, „убојни“ ( каже наш народ за марљивца ) радник био је Борислав Пекић, који је стално нешто снимао на магнетофонску траку, бележио, разрађивао, и иза себе оставио величанствено дело.
Зато фотограф, у последњи дан свог живота, оставља најлепше фотографије, које су драгоценије од свега што је до тада урадио ( прозни запис „Благо“). Рад се исплатио светлошћу.
Али, стварати уметнички значи знати своју меру и границу.

ЗНАТИ СВОЈУ МЕРУ И ГРАНИЦУ

У причи „Више немам шта да кажем“ обрачун је Бабовићев са брбљивим добом у коме живимо, и у коме су речи постале тантузи без икакве, осим кривотворене, вредности. Фотограф ( који, иако ликовни уметник, у исти мах јесте и приповедач ) спреман је да младој радозналици, у име свих стваралаца којима је доста површних новинара, каже:“Не радим ни на чему. Испричао сам све што сам хтео својим фотографијама. Немам више шта да кажем. Ако је тачно да слика говори више од речи, нека моје слике даље говоре без мог присуства. Ако је тачно и то да је пола фотографије фотограф а друга половина гледалац, сада је ред на гледаоца. Слика је сама по себи неми говорник, тако да гледалац мора да има развијен унутрашњи слух.“
Уметност је апофатика („Слика с душом“). Нико никад не зна шта је неопходно да би се саздало дело које постоји на начин непосредован, на који битује извесно дрво, испод кога извире врутак:“Овога пута слика није била технички савршена, али је имала душу. Свако се сада пита шта је било на тој слици? Ако бисте неког терали да се закуне у све на свету и каже шта је било на њој, нико не би могао да је опише ниједном једином речју. Није био ни пејзаж, ни мртва природа ни портрет, ништа што се може описати речима. Била је то само слика, једна чиста слика за коју се од свих речи из најдебље књиге српског речника може употребити само једна једина реч, а то је – слика.“
Опасност је увек у репродуктивности, која и за сликарку и за њеног мужа, пијанисту, представља изазов. Када супруга открије самосвојност ( до тада је, попут својих колега сликара, ишла утабаним стазама, чак и када је сликала фантастичне призоре ), она ипак показује да није победила себе. После многих распри са мужем, тријумфално, али сасвим банално, узвикне:“Ти си репродуктивац, а ја сам стваралац“! И тиме све поквари – није се пронашла у дубинама, јер, како рече Рилке у „Писмима младом песнику“, иронија у дубине никад не силази ( „Репродукција и стваралаштво“)
У уметности, као и у животу, потребан је занос („Жар“). Али, заноси се гасе, и душа тоне у равнодушност, која прво наркотизира, па некротизира. После пута описаног у Бодлеровој песми „Читаоцу“ чека нас чудовиште које, како каже песник, пуши наргиле, и жели да у једном зеву прогута свет – то је Чама.

СУД ВРЕМЕНА

У прози „Пред судом времена“ сликар се суочава са необичним судијама, који одређују да ли ће неко трајати или неће. Судије су јасне:“Ми нисмо уметничка комисија која одлучује о вредности ваших дела. Ми нисмо историчари уметности. Ми смо судије времена који смо одлучили да ви завређујете да ваше дело траје кроз време онолико колико буде само способно да физички постоји, док га не уништи универзално време које неумитно све меље, које разграђује материју до њене пропасти. Видите, ваша физичка смрт тиче се само вас и вашег тела. Ваша уметност вас надживљује и представља основ за даљи развој сликарства. Ево, ваша ћерка, док ми овде разговарамо, држи четкицу и наноси боју на платно. Исто и неколико ваших колега са којима се редовно дописујете преко интернета. Има још неколико вама потпуно непознатих људи који покушавају да сликају под вашим утицајем.“
Довољно је да нечије стваралаштво подстакне стваралаштво других, па да време, најбољи судија, пружи своју руку ономе ко одлази.
Али, за лошу уметност се може судити. Суде, опет и опет, судије времена. Крајње је време, уосталом. Тако у причи „Хапшења због архитектуре“ у затвору, који је саздао кошмар онога што сања, нађу се многи – премноги:“Једнога дана су почела хапшења због ружне архитектуре. Прво су ухапшене саме архитекте, па онда шефови грађевинских одсека, па грађевински инспектори, па министар. Онда су ухапсили урбанисте, па посланике, па и зидаре, фасадере, керамичаре, паркетаре и молере, који су све то и направили. Али, то је био тек почетак. Посебно су одговарали они који су добили највише друштвене награде за архитектуру, али и они који су одлучивали о тим признањима.“
Хапшени су новинари који су хвалили безвредне зиданице, и професори који нису заустављали необдарене и незналице, него су им давали дпломе за кварење градских целина. Иако све то изгледа као сан, можда ће се једног дана остварити. Ако мислимо да Лепота може да спасе свет. И ако Лепота заиста може да спасе свет.

УМЕТНОСТ КАО УДВАРАЊЕ ЛЕПОТИ

Уметност је велико удварање, којим се свет припитомљава и уводи међу људе као доказ да је живот могућ. Бабовић о томе:“Да ли се ми док сликамо и касније показујемо те своје радове другима заправо удварамо? Да ли је паковање слике у прикладан оквир, такође удварање?“
Удварање је уљуђивање односа, култивација, извлачење оног најбољег из себе и ближњих. Све велико настаје из удварања, чак и ако се оно не заврши браком, каже Бабовић:“Како су се удварали највећи мајстори тог заната – Бетовен Елизи, Шопен Жорж Сандовој, Ајнштајн Милеви Марић, Јесењин Исидори Данкан, Пикасо Дори Мар, Милош Црњански својој Види, Лаза Костић Лени Дунђерској или Матија Бећковић Вери Павладољској, Арсен Дедић Габи Новак. Видимо да су из тог заноса настала незаборавна дела.“
Удварање је живот. Кад нема удварања, настаје музеј – мртав, мада раскошан. Руски историчар Муретов се веома противио отимачини античких лепота које је спровео империјални музеј Велике Британије. Писао је:“Ко ће се усудити да устврди да је заиста осетио Грчку између четири зида лондонске ризнице и да је у души сачувао њен лик кад је изашао на вечно влажни Странд или се спустио према нестварним, пепељастосивим и романтичним шумарцима Хајд парка? Геније Лондона очито је туђ генију оних места на којима су први пут угледали светлост мермери Партенона и Деметра Книдска. Зар ваздуху којим су та бића античког света хранила свој невидљиви живот није ближи овај ваздух који удише сваки од нас на пространом дворишту, па нека у њему и нема таквих првокласних ствари Римског музеја Терми… Посетилац, који овде разгледа античке рељефе, понекад може да чује како пада зрела крушка или како ветром заљуљана прстасто-лисната грана смокве лупка у прозор. Крај старих чемпреса насред дворишта пени се фонтана, бршљан обавија жртвене беле бикове. Бројне, овде постављене саркофаге и остатке древних времена обасјава сунце и њихов травертин чини плавим и прозрачним, њихов мермер топлим и живим. Ради предивног живота ових ствари могло би се жртвовати савршенство брижљиво чуваног ремек-дела у глувој соби. Опале латице руже, задржане на наборима хаљине, коју је извајао незнано ко и када, украшавају је више него сви закључци стручњака и расправе научника. У тим латицама, у тим сенкама лишћа и грана које клизе по мермеру, и гуштерима, уснулим усред остатака древних времена, постоји некаква веза античког с нашим светом, једина која даје срцу да га упозна и поверује у његов живот”.
Драган Бабовић настоји да нам каже да уметност живи, и да нам се удвара – најбоља слика увек напушта галерију, и улази у душевно око гледаоца, као што је најбоља песма она која се зна напамет, и рецитује кад нам је тешко.
Ко се потчини успеху у уметности ( оном спољашњем, који Ван Гог, гладујући међу сунцокретима, никад није имао ), тај више није слободан – и он завиди другим ствараоцима, који су остали слободни да саздају оно што желе, као у причи „Љубомора“. Ко има око, препознаје сунчани стег самосвојности, макар техничко савршенство припадало другоме („Прича о два сликара“).
Уметност, наравно, не може служити приземности свагдашњих пожуда. Макар да се – како је за песнике говорио Стефан Маларме – савремени уметник, одбијен у друштву, лишен спољне сатисфакције, повлачи да клеше себи гроб, он не сме постати човек циркуса званог успех међу плиткима. Зато она из Бабовићеве приче „Акт и макро“ каже њему, из те исте приче:“То ценим код фотографа – посвећеност једној теми. Обожавам макро фотографију, слике бубица и цвећа. Имала сам срећу што сам те упознала. Презирем оне фотографе који снимају све и свашта, а највише оне који сликају голе девојке“.
Уздигни се, или нестани: то је порука.

АЛИ, О ЉУБАВИ

Сваки човек се рађа и умире сам, вели Бабовић у причи „Сам са собом“:“Човек од рођења до смрти живи заправо сам са собом. И у породици, и у браку и ван брака, и кад иде у школу и из школе и када је здрав и када је болестан и када ради и када се одмара. Човек је сам самцат.“
Хирург је сам обавио операцију над пацијентом који није био свестан. Мајка је сама спремила ручак. Ћерка је играла игрице. Хирург, преображен, макар званично, у оца, вратио се кући и сео за трпезу, за коју га је, као и ћерку, позвала мајка. Јели су ћутке, и свако се вратио својој самоћи, с тим што ће ћерка, до чије самости нико није допро, отићи у школу да почини злочин – из пуке, али свепрождируће, усамљености.
У причи „Хоћу да победим“ дечак је, под загонетним околностима и у чудном присуству једног господина, добио могућност да побеђује све и сва. Тек кад је одрастао, сетио се речи оног господина које је пречуо кад су му победе биле дароване:“Такмичења су измислили људи зла, којима је то храна без које не могу. Победа једног човека над другим представља радост за победника а тугу за побеђеног. Нема ту љубави. Чак шта више, ту се ради о мржњи. Не може се победити неко ко се воли, и до кога ти је стало. Јер, онда не би био победник. Добри људи се између себе никада не такмиче већ живе у хармонији и љубави.“
Покушао је и да се извини свима које је победио, али је било прекасно.
Данас се међуљудски односи своде не користољубље помешано са презиром. Презрети изворно значи – превидети. Човек ти за нешто користи, а одмах затим га заборавиш и одбациш. Више га не гледаш. Тако је у причи „Савет“ – мајка је довела ћерку једном сликару да је посаветује да ли да упише ликовну академију или примењену уметност. Чим су савет добили, отишли су – дело уметника кога су употребили није их занимало, иако им је он љубазно понудио да баце поглед.
Да је и данас могућа љубав између мушкарца и жене, само ако се препознају по нечему ( макар и по офуцаној шали из заједничке прошлости ), види се из приче „Тенк јури велику мачку“ ( тако је одјекнуло у уху обичног Србина кад је, први пут, чуо „Тенк ју вери мач“).
Љубав је могуће обновити када људи забораве на себе и свој доживљај оног другог, као у причи „Развод“, у којој адвокат Михаиловић објашњава разочараној супрузи зашто се њен муж отуђио, побегао од одговорности, утопио у виртуелност из које не излази:“Видите, ми мушкарци живимо у другом свету од вас жена. Ја, и милиони других, се не разликујемо од вашег мужа. Сви смо исти. А зашто је то тако, не знам. Ваљда смо тако постављени. Жена је увек неко ко дела у стварности одмах, на време, свесна онога што се око ње дешава. Она само тражи сигурност…(…)А ми мушкарци смо све време у некој врсти сна, као да чувамо снагу и енергију за неку завршну битку, неки коначан обрачун са злом које нас окружује и због кога се ви жене и осећате несигурним.“
Мушкарцу, уплашеном од света у коме више нема места за витештво, женина љубав је једини лек. И тако необични адвокат Михаиловић, коме није стало до новца, него до спасавања породице, што је полетела ка понору, успева да једну разочарану жену врати мужу – и мужа жени.
Љубав је одговорност и жртва, али то је радост за човека, биће призвано да се из свог стања пење ка надтелесним висинама, не падајући у блато свакодневних себичности. Воли ближњег свога као самог себе не значи да га волимо као што волимо саме себе (то би био неки удвојени егоизам); то значи да волимо ближњег јер је он наше истинско ЈА, говорио је познати православни теолог, отац Георгије Флоровски. Они који се воле не гледају једно у друго, него заједно гледају у истом правцу, каже писац „Малог принца“. Јер, сви смо пореклом одозго и, како би рекао наш песник Милован Данојлић, „пре но што смо на земљу пали,/ све смо већ видели и све знали”.

И ТАКО ДАЉЕ

Заиста, и тако даље.
У уводној причи своје збирке, Драган Бабовић, лишен самоуверености која би његово размишљање учинила аподиктичним, сматра да је човек сличан своме Творцу, између осталог и зато се држи три основна начела стваралаштва: занимљивости почетка, лепоте која почива у недовршености што и јесте трајање, али и начела свршетка – све што почиње, мора имати и крај: то је оно судбинско. На неки начин, стварање је живот, а живот је својеврсна бајка.
Велики мајстор бајки за одрасле, Џон Роналд Рејел Толкин, у својој аутопоетичкој књизи „Дрво и лист“ настојавао је на тумачењу бајке као неке врсте предхришћанске философије која се у најбитнијим својим елементима слаже са хришћанством и његовим погледом на свет. У једном разговору са пријатељем Клајвом Стејплзом Луисом, такође хришћанским писцем, Толкин је рекао: „Дрво зовеш дрветом и о тој речи више не размишљаш. Али оно није било дрво док га неко није тако назвао. Звезду зовеш звездом и додајеш да је то тек лопта материје која се држи математичке путање. Именујући ствари и описујући их, ти сам изналазиш сопствене термине о њима. А као што је говор изум повезан са појавама и идејама, тако је и мит изум у вези са истином. Ми смо створени од Бога и стога, мада митови које смо исплели неизбежно садрже грешку, они разоткривају и зрак праве светлости, вечне истине која је са Богом. Тек стварајући митове, постајући подтворац који измишља приче, Човек може тежити Савршенству које је познавао пре Пада. Иако наши митови лутају, они су ипак на трагу, ма како несигурном, праве луке, док материјалистички „прогрес“ води само зјапећем понору и Гвозденој Круни сила зла“.
Руски медиевиста, славни Димитрије Лихачов, после свега што је прежиео ( између осталог, и ГУЛАГ ), увек је говорио:“У животу је најважније доброта, и притом паметна доброта, доброта с циљем. Паметна доброта је оно што је најдрагоценије у човеку, оно што к њему привлачи другог и што га најпоузданије води личној срећи.“
Рођен 1954. године у Нишу, везан за Ниш, Београд, Херцег Нови и Дубровник, озарен писањем, сликањем, фотографисањем и компоновањем музике за клавир, укључен у тајне имагинације која се претвара у сушту стварност, сасвим уверен у победу добра јер је зло само помрачење пред Освит, Драган Бабовић настоји да и себе и нас приближи световима који настају и никад не нестају. Јер, како је говорио велики песник међу српским епископима, владика будимски Данило, морамо насликати много више икона него што су варвари кадри да их униште.
Зато је Драган Бабовић, како сам каже у предговору, писао „о себи, о људима, самоћи, слободи живљења, постојања и стваралаштва, о души, о удварању, стварању и репродукцији, борби за живот, са собом, са ауторитетима, о љубомори, сликарству, фотографији, писању, музици, архитектури, просјачењу, сећањима, о љубави, супрузи, мајци, сажаљењу, суђењу, хапшењу, свађама, разводу, пријатељству, уметности, кичу, убиству, мишу, бубашваби, сунђеру, незахвалности, судбини, грешкама, случајности, победи, поразу, такмичењу, лепоти, срећи, праву на недовршеност и недоследност, на фантастику, о досади, Богу, оцу, сину, ћерки, изложбама, галеријама, кустосима, критичарима, савршенству, благу, о неумољивом нагону ка бржем пролажењу времена упркос близини смрти“.
И тако даље, до неуништивости.