Владимир Димитријевић: ИЗА УКРАЈИНСКОГ РАСКОЛА СУ АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕСИ

Official White House Photo by Katie Ricks

Америчка ЦИА створила је неканонску Православну цркву Украјине. То је био крупан корак ка рату у коме су учествовали дубока држава и представници Цариградске патријаршије

Стварање расколничке Православне Цркве Украјине 2018. била је „операција владе САД“. Ово је изјавио правни заступник канонске Украјинске Православне Цркве (УПЦ), познати адвокат Роберт Амстердам, у интервјуу америчком новинару Такеру Карлсону: „Пре пет година, администрација Порошенка, уз активну помоћ владе САД, основала је нову цркву у Украјини. У стварању те цркве учествовао је амерички Стејт департмент.“
Робертсон истиче да је USAID финансирао настанак расколничке структуре, зване „Православна црква Украјине“(ПЦУ): „Срео сам се са људима који су били на високим положајима у америчкој власти, који су ми потврдили да је ово била операција америчке владе.“
Када је пројекат спроведен, почело је уништавање канонске УПЦ, аутономне у оквиру Московске патријаршије, и то широм земље – укупно је насилно отето преко 1500 храмова. Како је истакао Амстердам, раскол је 2014. наложила Викторија Нуланд.
Адвокат је приметио да режим Зеленског води отворени рат против канонске Православне Цркве. Свештеници се хапсе, манастири отимају, службе забрањују. Украјински закон бр. 3894 је легализовао верску репресију и упоредив је са антисемитским мерама нациста. Украјина је претворена у полицијску државу. Правосуђе је уништено, тајна служба контролише политику, опозиција је потиснута, слободе више нема. Западни медији прикривају злочине режима. Вашингтон пост је одбио да интервјуише претучене канонске свештенике, а америчке демократе све време игноришу проблем. Али потпредседник САД, Џеј ди Венс је јавно осудио прогон канонске УПЦ, а републиканци захтевају истрагу, нагласио је Амстердам.

ПРОГОН ЈЕ ПОЧЕО ИЗ АМЕРИКЕ

Члан Међусаборске конференције Руске Православне Цркве и верски аналитичар „ТВ Цариград“, Михаил Тјуренков, нагласио је: „Чувени канадски адвокат Роберт Амстердам, који брани интересе прогоњене канонске УПЦ, није само веома искусан адвокат. У суштини, реч је о западном политичком делатнику, који, најблаже речено, није познат по својим симпатијама према Русији и Руској Цркви. Чињеница да је својевремено бранио интересе русофобног олигарха Ходорковског већ много говори. И управо зато је његова анализа верске и политичке ситуације на Украјини, укључујући и улогу Сједињених Држава у стварању псеудоправославне русофобске секте ПЦУ, прилично објективна. Заиста, 2018. године, ПЦУ је створена не само и не толико од Порошенковог режима, па чак ни на основу формалног давања „томоса о аутокефалности“ самозванцима обученим у црквене одежде, на челу са украјинским држављанином Думенком, рођеним 1979. године, познатим као „митрополит Епифаније“. Сви ови људи само су играли различите улоге у вишестепеној операцији против канонске Цркве у Украјини. Они који су заправо водили ову операцију, како је навео адвокат Амстердам, налазили су се на територији САД. Године 2018, стварањем ПЦУ директно су руководили грађани САД. Пре свега, такозвани егзарх цариградског патријарха у Украјини, „архиепископ“ Данило (Зелински), епископ епархије „Украјинске православне цркве у САД“, бандеровске псеудоправославне секте.“
Вашингтонска „мочвара“ је тако кренула да потапа спрат по спрат православне духовности у земљи чији је главни град Кијев, који се, вековима, зове мајком руских градова.

ЕЛПИДОФОР, КАРЛУЦОС, ЏЕФРИ ПЈАТ

По Тјуренкову, мање очигледна, али свакако битна, јесте и мрачна умешаност клирика фанарске архиепископије у САД, протојереја Александра Карлуцоса, који је спона између америчке „дубоке државе“, њених либерално-глобалистичких елита и Цариградске патријаршије. Као што је приметио архиепископ елистински и калмички Јустинијан, који је неко време служио у Америци као администратор парохија Московске патријаршије у САД: „Грчка православна архиепископија Сједињених Држава је једна од најмоћнијих верских структура у Америци, а њене везе са политичком елитом Сједињених Држава су очигледне. Лично знам да је онај који одржава ову везу протојереј Александар Карлуцос. Веома паметан и занимљив човек са огромним везама, он је тај који организује америчку материјалну, информативну и политичку подршку Цариградском патријарху.“
Америчку архиепископију Цариградске патријаршије води, по злу модернизма чувени, архиепископ Елпидофор (Ламбриниадис), који је изузетно тоталитаран у односу према другим помесним црквама, али ултралибералан у вези са питањем хришћанских моралних вредности. Рецимо, он је 2022. године крстио две бебе које је „усвојио“ пар популарних „гејева“, прекршивши тако најосновнија црквена правила.
Што се тиче представника америчке политичке елите, најдиректније учешће у стварању ПЦУ и лобирању, тачније упорном протурању њених интереса међу грчким помесним Црквама и директно на Светој Гори, узео је бивши амбасадор САД у Грчкој Џефри Пјат. Пре него што је послат у Грчку 2016. године, Пјат је био амерички амбасадор у Украјини и директни надзорник, заједно са озлоглашеном Викторијом Нуланд, евромајданске револуције 2013-2014.“
Тако каже Михаил Тјуренков, и опомиње нас да либерално-глобалистичке елите САД одлично разумеју о чему је реч: ниједан Евромајдан, никакви државни удари нису у стању да суштински промене свест православног народа Украјине. И упркос чињеници да у јерархији канонске УПЦ има много компромисера, па чак и отворених русофоба, већина православних хришћана на Украјини и даље себе сматра делом Руске Цркве, а сходно томе и руског света. И управо због тога су бачени колосални ресурси из иностранства на уништење канонског православља у земљи Светог кнеза Владимира.

КА НОВОЈ УНИЈИ: СВЕДОЧИ МИТРОПОЛИТ ЛУКА

Да је украјинско питање свеправославно, доказ је, између осталог, и научна конференција на тему „Утицај Цариградске патријаршије на судбину православља у Украјини“ одржана половином октобра 2024. на Факултету политичких наука Универзитета у Београду.
Научну конференцију отворио је проф. др Часлав Копривица у име Центра за руске студије Факултета политичких наука. Он је напоменуо да овај међународни скуп треба да осветли један аспект тренутне кризе, а то је утицај Цариградске патријаршије на црквене процесе на територији Украјине.
На скупу је прочитан реферат Луке, митрополита запорошког, на тему „Украјина као полигон за нову Унију – претње и начини превазилажења“. У реферату се наводи да су напори Цариградске патријаршије, усмерени на пропагирање идеје првог без једнаких, као и активан екуменски дијалог са Римокатоличком црквом, довели до значајних промена у светском православљу. Већ сада се види да ће екуменистичка тежња ка уједињењу (суштински – новој унији ) неизбежно довести до промена у свим аспектима православног живота, укључујући основе вероучења, богослужбену праксу, канонски поредак. На практичном нивоу један од најважнијих механизама процеса унијаћења представљаће одговарајућа идеолошка припрема свештеничких кадрова расколничке Православне цркве Украјине, као и формирање заједничке богословске базе која оправдава нову унију са Римом. Митрополит Лука је истакао да цариградски тоталитаризам и Вартоломејев „источни папизам“ прете и Српској Православној Цркви: „Проблем је у томе што је 2019. године у интервјуу за српски лист Курир поглавар Фанара тврдио да никад неће дати аутокефалност лажној, по његовим речима ‘такозваној’ Црногорској православној цркви. При том је на додатно питање да ли је аутокефалност могућа ако на чело „ЦПЦ“ дође неко други (уместо Мираша Дедејића) категорично одговорио: „Не, не и не! Црква у Црној Гори је Српска Православна Црква и тамо никад неће бити никаквих промена.” И ево, неколико година касније појавили су се извесни ‘контакти’ с црногорским расколницима. Тако је Фанар по ко зна који пут показао да се у његове речи и изјаве не сме имати поверења. Као у случају са УПЦ, кад је патријарх Вартоломеј више пута тврдио да за јединог канонског поглавара украјинског православља признаје митрополита Онуфрија, али је после тога упао на туђу канонску територију и дао је аутокефалност украјинским расколницима.“
Митрополит Лука се упитао: “Ко гарантује да са Српском Православном Црквом неће поступити на исти начин? Представници ‘УПЦ КП’ су у украјинском сценарију такође дуго година одржавали тајне контакте са Фанаром и на крају су постигли оно што су желели кад се променила политичка конјунктура. А противречности између Вартоломејевих изјава и његових поступака замагљене су бујицом софистичких аргумената.
Имајући у виду наведено, посебну важност поприма спремност помесних цркава да штите чистоту вере и канонски поредак. Саборни ум Васељенске Цркве треба да дâ оцену дејстава Фанара која су повезана са пропагирањем идеје ‘првог без једнаких’ и кретањем у правцу уније с Ватиканом. Ова дејства превазилазе оквире спорова о јурисдикцији и захтевају дубоко осмишљавање и разматрање на нивоу целе Цркве.“
Било би крајње време.

ОТКУДА ПРЕТЕНЗИЈЕ ФАНАРА?

Реферат Бернарда ле Кароа на тему „О садашњем стању у Православној цркви у вези са новом еклисиологијом Цариградске патријаршије“ прочитао је проф. др Дарко Ристов Ђого. У реферату се наводи да је још у првим вековима у Цркви искључена идеја о власти поглавара над осталим епископима.
Иако је Црква на својим саборима одредила ранг патријаршијских катедри и међу њима првенство цариградског епископа, не треба заборавити принцип да је црква апостолска и саборна једино преко епископа, као глава реалних црквених заједница, епископија. Остали облици црквене организације православне цркве, митрополитски, архиепископски, патријаршијски, аутокефални и други, немају и не могу имати пресудан и одлучујући значај.
Ле Каро је подсетио присутне због чега је Фанар кренуо у освајање туђих канонских територија још после Првог светског рата: „У предавању одржаном у августу 1938. године, Свети Јован Шангајски даје историјско објашњење овог феномена. Он подсећа да је Цариградска патријаршија 1912. године имала 70 митрополија и неколико епископија. Након Првог светског рата и катастрофе у Малој Азији, патријаршија је морала да одобри или врати аутокефалност Црквама Грчке и Србије, а касније и Албаније. Св. Јован прецизира: „Границе васељенске патријаршије и број њених епархија су били знатно смањени. Истовремено, васељенска патријаршија је de facto изгубила Малу Азију, иако је она остала под њеном јурисдикцијом“ и закључује: „Васељенска патријаршија је желела да надомести губитак епархија које су се отцепиле од њене власти, као и губитак свог политичког значаја у Турској, подређујући себи подручја у којима дотад није било православне јерархије, као и Цркве у државама чије власти нису биле православне.“
Овај процес, уз подршку империје САД, траје и данас, али се православним папистичким претензијама Цариграда ( који је, од 1453, турски Истамбул, а не средиште Византијског царства ) морају одлучно супротставити.

РУСКИ СВЕТ И ИСТОЧНИ ПАПИЗАМ

Професор др Зоран Кинђић је одржао предавање на тему „О оптужбама за јерес Руског света и противоптужби за јерес источног папизма“. И он је подсетио да је цариградски патријарх 2016. године обећао да се неће мешати у унутрашње ствари Руске Православне Цркве, али је 2018. године учинио потпуно супротно и дао аутокефалност Православној цркви Украјине, а као одговор на то Руска Црква је прекинула контакте са Цариградском патријаршијом, а касније и са Грчком, Кипарском и Александријском. Затим се, истакао је Кинђић, појавила квазитеолошки интонирана „Декларација о учењу Руског света“. То се десило 13. марта 2022. године, а у тексту се Руска Православна Црква напада као да исповеда јерес: „Појам Руског света се третира као нешто неправославно, намеће се као да је наизглед изнад универзалног, хришћанског погледа на свет“, рекао је професор Кинђић.
Овакво понашање Цариграда, који је крајње етнофилетистички настројен (при чему Руску Цркву и православне словенске народе стално оптужује за етнофилетизам ), условљено је, по Кинђићевом мишљењу, низом историјских околности. Оне су данас „препаковане“ у духу „постистине“: „Пошто је цариградски патријарх у Османском царству вршио не само верску него и државну функцију, сва обраћања било које православне етничке заједнице султану морала су ићи преко њега. То је довело не само до лишавања статуса аутокефалности балканских цркава него и до деградирања Александријске, Антиохијске и Јерусалимске патријаршије. Фанариоти су међу поробљеним балканским народима били на лошем гласу јер су превасходно водили рачуна о својим себичним интересима. Будући да је потенцијални цариградски патријарх морао да обезбеди султанов берат да би био изабран, а он се плаћао, новац је прибављао од подређеног епископата, клира и народа. Пошто је било више кандидата за патријаршијски трон, они су се међусобно надметали у нуђењу што већег износа како би били изабрани. Турци су увидели да је за њих корисно да што чешће смењују патријархе и на њихово место доводе нове, јер је то за њих био извор прихода.“ Такође, Кинђић је подсетио нашу јавност: „Цариградска патријаршија је, у тешким тренуцима за РПЦ након бољшевичке револуције, како би ојачала своју позицију, не очекујући више било какву подршку од Русије, која је престала да буде царска и православна, самовољно одвојила поједине њене делове и неканонски доделила самосталност Пољској, Финској и Естонској цркви. Осим тога, подржала је тзв. Живу цркву, коју су комунистичке власти користиле у сврху гушења РПЦ.“
Ово се, баш данас и овде, не може и не сме заборавити.

ЛИЦЕМЕРЈЕ УМЕСТО ЕКЛИСИОЛОГИЈЕ

Предавање на тему „Два лица исте хипокризије. Оснивање тзв. ПЦУ и прогон УПЦ Московске патријаршије у светлу канона Цркве и Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода“ одржао је проф. др Зоран Чворовић. Он је овај проблем покушао да осветли из угла црквеног, али и световног права, указујући да смо, у овом часу, сведоци релативизације норме која доводи до релативизације истине: „Види се хипокризија према кључном правном документу западне цивилизације када су у питању људска права, Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, а дужност да се о њој стара има Савет Европе и Суд за људска права у Стразбуру.“ Европски лицемери су, допуштајући прогон канонских православних хришћана Украјине, показали да је њихова прича о верским слободама и правима подложна свакој врсти интересно-идеолошког претумачивања. Такође, по Чворовићу, сукоб у Украјини има, поред осталих, и значајну црквену димензију, јер су расколничке тенденције допринеле нацификацији украјинског друштва и стварању борбене русофобије, која задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва: „Управо та конверзија је и претходила и омогућила избијање оружане фазе овог конфликта“, истакао је Чворовић.
Професор др Зоран Милошевић говорио је на тему „О континуитету антируског и антиправославног деловања Цариградске патријаршије”. Он се осврнуо на тренутна дешавања и указао да није први пут да се Фанар умешао у црквене послове других Цркава, већ је то деловање наставак онога што је започело још у прошлом веку, после великог рата 1914-1918. Милошевић је истакао: „У савременом добу Фанар се доживљава као Грчка црква у Турској и оружје ЦИА (и НАТО-а) усмерено против словенског православља, превасходно против Руса и Срба. Чак се и богословље које се проповеда из Фанара именује као „НАТО православље“.
Предавање на тему „Украјински рат и раскол – улога Фанара у великом расколу XVII вијека“ одржао је проф. др Олег Солдат. Он је истакао да су фокус његовог излагања два сабора 1656. и 1667. године, што су кључни руски помесни сабори. „Истинска руска духовност је тада принуђена да се повуче у вештачке егзистенцијалне нише. Ова ( садашња, нап. аут.) духовност је у потпуности у нескладу са истинском Русијом, али је она углавном једино што до нас потрошача допире као рускост, а што рускост није и са њом има мало везе“, навео је професор Солдат.

КАКО ИСЦЕЛИТИ РАНУ РАСКОЛА

Свештеник и професор теологије, др Дарко Ристов Ђого, одржао је предавање на тему „Цариградска патријаршија и историја цркве на Руси – ко је конструкт, а ко је конструктор?“. Он је истакао да негација идентитета нехеленских цркава понекад има облик цариградске квазитеолошке тврдње да су „непотпуне“ аутокефалије Цркава које нису добиле аутокефални статус на васељенским саборима, што би се могло назвати имплицитном негацијом црквеноправног субјективитета и идентитета. Нагласио је да је Фанар, преко школовања кадрова из других земаља и народа, у многим помесним Црквама успоставио мрежу свог утицаја (тако нечег има и код нас ). Истовремено, упозорио је: „Често се данас говори да је Црква након Октобарске револуције изашла из императорског или константиновског периода уређења односа Цркве и државе. Империја, хришћанска империја, данас не постоји – то, по свом званичном уставном уређењу, али и државној идеологији, није ни савремена Руска Федерација. У таквим околностима остаје да насљеђе васељенских сабора доживљавамо и примамо онако како су га вијековима прихватали црквени канонисти – као спасоносна у Христу упутства којима се оријентишемо у свом црквеном животу, а не као поводе за непрекидно конструисање једне институције која одавно већ не постоји, будући да се очигледно не понаша као фактор јединства већ као фактор хаоса у међуправославним црквеним односима. Вријеме империје је (бар засад) прошло, па је вријеме да се православне помјесне Цркве полако припремају за вријеме које долази. Уколико се, неким чудом, црквена структура из Фанара поврати из својих фантазија и амбиција, можда ће се за њу наћи мјесто „првог међу једнаким“, мада историја не памти случај да се нечија амбиција саморегулисала и угасила. Уколико се то не деси – што је данас врло извјесно – мораћемо се навикавати на повратак на стање ствари прије Првог васељенског сабора, стање ствари у коме су саме помјесне Цркве међусобно одржавале литургијско и догматско јединство без помоћи Империје и „Цркве Новог Рима“. Да ли ће се то десити у „аманском формату“ или неком другом, остаје да се види. За почетак, у име Предања и основног менталног здравља, морамо да се навикнемо да са Фанаром разговарамо бар на равноправним основама.“”
Ни мање, ни више.

ПРАВОСЛАВЉЕ ИМА СВОГА „ПАПУ“

У свету који се мења, Српска Православна Црква нашла се, као и њене сестре по аутокефалији, пред великим изазовима. Један од њих је и покушај Цариграда да господари над свима православнима, уместо да, по речи Христовој, служи свима који желе спасење – јер, ко хоће да буде први, мора свима бити слуга у љубави, правди и истини. Проблеми данашњице се морају решавати у складу са аутентичним Светим Предањем да би се спречиле било чије ( у овом тренутку – фанарске и неофанариотске ) претензије на место „источног папе“. Јер, како је говорио Владика Николај, православље већ има свог папу – то је Дух Свети, Незаблудиви и Непогрешиви, Коме се, са Оцем и Сином, Црква клања од Педесетнице до вечности.