Јелена Панина: Да ли је скандал у Белој кући намерно изазван?

После правог шока и скандала Зеленског са Трампом у Овалној соби, важно је поставити питање: да ли је ово био спонтани догађај или добра режија? Зеленском није први пут да преговара са силницима овога света, он зна како да им подиђе, али ако је Европа убедила Зеленског да у разговору са Трампом „диже мостове у ваздух“, гарантујући му заштиту, онда његово понашање има основа.

Ако му је било забрањено да потпише споразум о ретким металима и крене путем прекида ватре и преговора, онда би његов наводни емотивни слом могао бити хладна калкулација лондонских режисера.

ЕУ и Демократска партија САД сад су заинтересовани за ескалацију сукоба са новом администрацијом Беле куће и консолидацију целокупне лево-либералне америчко-европске алијансе, достижући тако жељени сценарио постепеног блокирања Трампа. Амерички председник је пред евро-елите бацио егзистенцијални изазов и оне ће се борити да преузму иницијативу. То је њихова сламка спаса. Ометајући мировне преговоре и чувајући Зеленског, они самим тим спасавају себе.

Али, европске елите нису уједињене и то повећава вероватноћу да ће све бити ограничено на речи саосећања према Зеленском. Доследан фронт се можда неће десити. Ако је Зеленски „по задатку“ ишао на рушење преговора, онда је отишао предалеко и толико лично увредио Трампа да ће дипломатија Стармера и Макрона бити немоћна. Ексцес „човека на задатку” се надодао на умеренији план Европе, и сад тамо грозничаво планирају могуће варијанте превазилажења овога.

Зеленски је био дужан да избегне потписивање споразума под Трамповим условима и да избаци мировни процес из колосека, остајући у границама пристојности. Али он не само да је прекинуо преговоре, већ је притом био дрзак према Трампу. Односно, био је дрзак према САД. Сад Трампов тим нема другог избора него да Зеленског и њему сличне постави на своје место, или ће изгубити образ. У овој ситуацији, европској дипломатији је тешко било шта да уради. Уместо деликатне шаховске партије, Зеленски је преврнуо таблу и започео тучу. То би Европи могло да се врати као бумеранг.

У сваком случају, јасно је да долази до кулминације. У овој ситуацији Трамп не може просто да повуче САД из рата у Украјини, пребацујући све на Европу – то би био његов пораз. Зеленски је Трампу упутио лични изазов, што је само по себи понижење. Роб не може да пљуне у лице Цезару и да се извуче бичевањем или чак одсецањем главе. Неопходно је уништити његово племе и засолити земљу. У супротном, сви ће разумети да „Цезар није прави“.

Сада потези Зеленског, у ствари, ремете преговоре између Трампа и Путина. Чак и у случају да између Сједињених Држава и Русије буде постигнут мировни споразум, Украјина и Европа га можда неће поштовати. Шта би Трамп онда требао да чини? Ако брзо не скрши отпор Европе и Украјине, онда ће политички ресурси у САД почети да се преливају демократама.

Трампов тим нема другог избора него да Зеленског и њему сличне постави на своје место, или ће изгубити образ

Трамп ће морати или да изгуби власт или да предузме веома оштре мере. Да заустави испоруку оружја и обавештајних података Украјини, и директно и преко Европе. Да започне прави економски рат против европске бирократије. Што се тиче Демократске странке, да вишеструко појача рат компромитујућим материјалима, уништавајући фигуре највишега ранга – паљбом по штабовима. Демократска партија САД увек пружа подршку евроглобалистима, што је један од разлога њихове упорности. Док значајно не ослаби, она неће дозволити Трампу да закључи споразум са Русијом, нити да реши друга питања.

„Трамп и Венс обављају Путинов прљав посао“, изјавио је лидер демократа у Сенату Чак Шумер, док је конгресмен Џим Хајмс позвао Зеленског да „покаже Трампу средњи прст“ уместо да потпише споразум о ретким металима. „Трамп није вечан“, убеђивали су Зеленског и Европљане, захтевајући да причекају годину и по дана у активној одбрани. Реванш демократа заказан је за новембар 2026. године, односно за датум такозваних „међуизбора“ за Конгрес.

Трампових првих 100 дана је период током којег ће он или постићи прекретницу у украјинском сукобу, или се повући, и то ће за њега постати фатално. Време – то је Трампов главни дефицит. Мораће да преговара са позиције силе и то не са Москвом, већ са својим савезницима. Или ће схватити да су му непријатељи Лондон, Брисел и Кијев и ударити на њих, или ће цела његова политика пропасти.

Хоће ли Трамп смоћи храбрости да удари први?

Ауторка је директорка руског Института за међународне политичке и економске стратегије – РУССТРАТ

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: t.me/EvPanina/15962

Превод: Желидраг Никчевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: AP/Mystyslav Chernov