Џејмс Дејвид Венс је одржао историјски говор у Минхену. Обично се догађајима историјски значај приписује ретроактивно, у светлу потоњих преовлађујућих тенденција које су проузроковали. Ретко кад нас прати унутрашња извесност да се управо сада, пред нашим очима, одвија историјско догађање преломног карактера.

Својим истинитим и смелим наступом Венс је прекршио табуе који су деценијама прећутно подупирали трансатлантски вредносни консензус. Идеолошки јаз међу прекоокеанским савезницима постао је очигледан и делује непремостиво. Готово у једном даху обелодањено је паучинасто ткање једног агресивног колико и анахроног војног савеза.

Када бисмо покушали да сажмемо смисао Венсових теза, то би могло овако да изгледа. Европи не прети опасност од спољне инвазије. Она је саму себе довела у кризу. Не занимају нас чисто оперативни разговори о детаљима суморне ситуације на украјинском фронту. Није довољно то што имате вољу да подижете своја буџетска издвајања за одбрану. Као да ће то било шта битно да промени.

По инерцији, ви бисте и даље да клизите ка отвореном сукобу са највећом нуклеарном силом. Пробудите се, крвожедни русофоби обузети нагоном смрти – проблеми нису технички, они су много дубљи; дубљи чак и од политике, а то значи да их треба решавати у области културе и духовности. Тако је коначно разбијена деценијска гвоздена саморазумљивост у погледу схватања непријатеља којом се напајала западна ратна машинерија.

Мук ратних хушкача

Европски медијско-политички картел више страхује од сопствених бирача, него од опасности коју представљају острашћени мигрантни из муслиманских земаља. Масовни прилив дошљака нерасположених за асимилацију, а камоли за мирољубиву коегзистенцију уопште није био спонтан историјски процес, већ последица свесних одлука кључних политичких чинилаца у Европи, редовних и угледних панелиста у Давосу, том „Чаробном брегу” за богате мизантропе.

Европљани уснама поштују демократију, али потцењују памет и здраве политичке инстинкте властитих становника када се сладострасно радују државним ударима на слободно изражену вољу бирача попут оног који се недавно догодио у Румунији. Каква је то демократија у којој судови поништавају изборе онда када народ гласа против леволибералних и квазиконзервативних партија?

Професионалним лажовима и манекенима неолиберализма је истекао рок трајања. Нови облик управљања људима и ресурсима подразумева непосредну, поверљиву, емоционалну везу између народа и његових заступника. Везу која изабране представнике приморава на највећу могућу одговорност.

Венсов говор је свега неколико пута био прекидан скромним аплаузима. Јасно је да су реакције одобравања потекле искључиво од људи из његовог тима, док је међу бројним присутним генералима и званичницима владао тајац. Остаће упамћена та опора тишина у хотелу Баварски двор. Умукли су ратни хушкачи.

Када је Владимир Путин давне 2007. године на истом месту указао на контрадикције и неправде у понашању светског хегемона то је био скандал који му никада није опроштен. Како се усудио председник поражене силе у Хладном рату да тако дрско и самоуверено доводи у питање нови светски поредак у ком правила понашања важе за вас, али не и за нас? Тај скандал је само подстакао збијање редова унутар западне алијансе и још арогантније насртаје на безбедносне интересе Русије.

Међутим, оно што је Венс 14. фебруара учинио у Минхену није само скандал, то је био шок. За разлику од скандала који додатно поларизује постојеће супротности, шок је догађај који растура утврђене координате геополитичке реалности. После преживљеног шока урушавају се постојеће структуре, односно уобичајени начини на који се доносе одлуке. Шок мења поглед на свет. После њега више ништа није исто.

Европске елите су издале европске вредности. За разлику од УСАИД плаћеника који под европским вредностима подразумевају искључиво идеологију људских права насталу на рушевинама Европе коју су прегазили стаљинизам и англо-амерички капитализам, Венс, по свом пореклу „бело ђубре” из Охаја, очигледно има богатију представу о томе шта Европа значи у односу на европске бирократе за које америчке обалске елите и њихов изопачени начин живота представљају врхунац људске историје.

Било је потребно да у срцу Европе, сиромашни момак из Охаја, оличење америчког сна, подсети Европљане на раскош вредности које су издали. Презревши властите вредности, уједно су презрели и своје сународнике који до њих још увек држе.

Озбиљно упозорење

Ако се спремају да понове румунски сценарио у Немачкој, у којој ће ванредни парламентарни избори да буду одржани 23. фебруара, онда не треба да рачунају на Америку. Ово упозорење би острашћени немачки државни службеници морали да схвате озбиљно. Јер то више није она Америка на коју су навикли. Извозник свих прогресивних патологија и агресивни заступник отворених граница, слободне трговине и мултилатерализма.

Трамповој Америци је више стало до безбедности хришћана који су на Западу изложени блаћењу, па чак и правном прогону док се садистичко насиље муслиманских фанатика методично прећуткује или релативизује. На сцену је ступила Америка која не покушава више да се допадне онима који су умислили да су бољи од својих сународника из нижих слојева друштва.

Таква Америка је можда најзад постала земља којој се може веровати. На крају крајева, нас су бомбардовали исти они злотвори који су неолибералним законима учинили да милиони Американаца остану без посла и да им смртоносне дроге попут фентанила буду лако доступне.

И као што су незбринуте жртве урагана у Северној Каролини наш народ, поштен, прост и презрен свет, по аналогији можемо рећи да патетичне градске тетке које ових дана ритуално роне сузе пред својим „ослободиоцима” – нису наш народ, једнако као што то нису привилеговани младићи и девојке из скупих америчких кампуса који бесне због „патријархата” и „системског расизма”. Већ смо о томе писали на овом месту. У току је светски грађански рат. Понижени слојеви из традиционално непријатељских држава могу и морају постати савезници у борби против отуђених уображених либералних глобалиста.

У Вашингтону је нови шериф у граду. То значи – пошто сте изгубили ауторитет и демократски легитимитет, неко време ће вам бити потребан прекоокеански старатељ који ће се побринути за то да свој ум и своју снагу не користите против себе. У том смислу Венсове уводне речи у којима је изразио љубав према граду Минхену и његовим становницима не треба схватити као куртоазни реторички гест којим започиње један политички говор.

За разлику од Берлина који изван административног језгра, делује као распуштена урбана клоака са два једнако дивља центра, у Минхену се посетилац осећа као да се обрео у правој престоници Немачке. Репрезентативна здања, барокни дворци, чисте улице и уређене баште.

Није тешко замислити образованог момка из Охаја како са својом женом, као приватно лице обилази знаменитости Минхена. Замишљамо супружнике из Америке како се у Старој пинакотеци диве платнима Албрехта Дирера и Луке Кранаха, а затим се одмарају под липом у савршено уређеном Енглеском врту, огромном парку с краја XVIII века.

Увече уживају у одабраним композицијама које на Одеон плацу, под ведрим небом, изводи Минхенска филхармонија. На таквим местима је живот леп. За такав начин живота вреди се борити. Управо је то оно што недостаје Европи, према Венсу – позитивна визија вредносног језгра које мора бити одбрањено.

У том смислу потребна је ревизија појма непријатеља. Не газе Руси недужне људе по немачким тротоарима и не боду их Руси ножевима по улицама. Политика отворених граница је права претња, а не Русија. Непријатељ је унутрашњи, а не спољни.

Надам се да српски студенти у блокади осим анархистичке и комунистичке литературе, читају и ауторе конзервативног усмерења. Надам се да не прате само либералне медије. Надам се да схватају шта значи чињеница да је „нови шериф у граду” и колико је важно да Србија што пре добије легитимне представнике власти који ће заступати аутентично конзервативну политику.

Множе се текстови у домаћој и страној штампи који студентске протесте посматрају као тачку отпора конзервативном таласу који је обузео Америку и извесно покорава Европу. Ако се превирања у Србији заврше вакуумом у који ће ускочити нека леволиберална влада, Србија ће се показати као трагично изгубљена земља.

Пре тридесет година смо крварили у борби против глобалистичког зла док су остали народи спавали, а сад се спремамо за нове жртве у име пропалог либералног светског поретка. Не будите утеха за Марину и Мадону. Није касно да се оградите од злонамерних играча који у вас пројектују своја себична очекивања.