О судбинама отуђених ликова са маргина

Кустурица и Милатовић на додјели награда у Москви, Фото: Приватна архива

Рад и таленат младог редитеља из Црне Горе, Милорада Милатовића, препознао је Емир Кустурица. Након награде на фестивалу у Москви, Милатовићев кратки филм „Странац“ учествовао је и на Кустендорфу. О том искуству, филму, али и темама, те студијама у Хрватској, Милатовић говори за „Вијести“

Када кочијаш из приче „Туга“ Антона Павловича Чехова постане таксиста у филму „Странац“ младог црногорског редитеља Милорада Милатовића, неминовна је емпатија са анонимним возачем чији мистериозни лик и недоречена прича интригрирају публику.

Милатовићев осјећај за такве теме је неоспоран, што доказује „Странац“, краткометражни играни филм настао као испитни рад на Академији драмских умјетности у Загребу. Након премијере на Цинехилл филмском фестивалу крајем јула прошле године, „Странац“ је уврштен и приказан у такмичарским селекцијама на више од 20 међународних филмских фестивала, истиче Милатовић у разговору за „Вијести“. Поред бројних признања, издвојила се награда за најбољи краткометражни играни филм на 44. издању ВГИК Интернатионал филм фестивала у Москви, која је у Милатовићеве руке стигла од реномираног редитеља Емира Кустурице. Он је био предсједник жирија у Москви, а да је препознао таленат црногорског редитеља говори и чињеница да је убрзо након тога Милатовићу стигао позив за учешће на Кустуричином Међународном филмском и музичком фестивалу Кустендорф који је од 22. до 25. јануара реализован на Мећавнику.

„Велика је част кад се филм допадне и буде одабран од стране једног од највећих, а вјероватно и највећег, редитеља са ових простора. Као потврда томе је пар дана од завршетка фестивала у Москви, услиједио позив организатора Кустендорфа да филм буде дио овогодишњег фестивала, што сам са задовољством прихватио. Учешће на Кустендорфу и прилику да прикажемо наш филм изузетно цијеним, нарочито због значаја и атмосфере фестивала, као и чињенице да су кроз сам фестивал прошли радови многих младих аутора који су након Кустендорфа снимили и своје дебитантске дугометражне филмове који су касније остваривали запажен успјех и били приказивани на најпрестижнијим фестивалима“, истиче Милатовић у интервјуу „Вијестима“.

Један од најистакнутијих младих црногорских редитеља тренутно похађа мастер студије филмске режије на Академији драмских умјетности у Загребу. Он за „Вијести“ преноси утиске са фестивала на Мећавнику, прича више о свом кратком филму и темама које га окупирају, али и о положају младих аутора у Црној Гори и региону, те плановима за даље…

Какве импресије носиш са Кустендорфа који из године у годину окупља велика имена свјетске кинематографије? Да ли је нешто или неко на тебе оставио посебан утисак?

С фестивала носим искључиво позитивне утиске. Велико ми је задовољство што сам имао прилику да гледам неке филмове које не припадају маинстреам филмским трендовима. Мислим да је управо значај овог фестивала у томе. Оно што овај фестивал разликује од већине других на којима сам имао прилику да учествујем јесте атмосфера присности и размјене енергије, утисака и идеја међу учесницима, гледаоцима, а и свјетским звијездама. Сви су били јако приступачни и отворени за разговор, размјену искустава, дружење. Посебно задовољство је што сам упознао низ младих колега из Мексика, Индија, Русије и Србије за које вјерујем да раде изузетно квалитетне ствари на пољу филмске умјетности, а да ће њихов рад још запаженији бити у будућности. Примјер томе су и чланови жирија овогодишњег фестивала, италијански редатељи Едуардо де Ангелис и Ђакомо Абруцезе који су са својим првим краткометражним радовима управо били млади аутори на Кустендорфу, а на овогодишњем издању су били жири са дугометражним радовима иза себе који су освајали награда у Венецији, Берлину…

Филм „Странац“ бави се усамљеним таксистом и пролазним људским везама. Шта те је подстакло да се бавиш овом тематиком и шта публика током гледања открива?

Инспирација за филм се јавила након читања Чеховљеве кратке приче „Туга“ са којом сам се први пут сусрео још прије неких седам-осам година. Прича ме је заинтригрирала и помислио сам да би модернизација приче, тј. смјештање у савремени контекст, могла бити занимљива подлога за краткометражни филм. Тој идеји сам се вратио у току прве године мастер студија на Академији драмских умјетности у Загребу, тј. претпрошле године када је филм и снимљен. Касније смо се у процесу разраде и расписивања сценарија толико удаљили од осовне идеје да више филм и не представља адаптацију поменуте приче, а од исте је остала само структура приче – да је прича о таксисти (кочијаша у причи) и његовим сусретима с муштеријама у току три вожње. Мислим да се публика у току гледања емпатише са анонимним возачем, а да његов мистериозни лик и недоречена претприча, заинтригрирају публику да сазнају нешто више о њему, његовој прошлости, као и судбини.

„Странац“, поред тога, приказује „неколико кратких сусрета током радне ноц́и усамљеног таксисте“, пише у синопсису. Дјелује као да у фокус стављаш дистанцу, самоћу, незаинтересованост људи једних за друге… Пратећи твог таксисту, куда идемо и докле можемо стићи?

Сусрети у филму су, вјерујем, занимљиви јер носе са собом и развијају се у нешто више од уобичајене релације таксисте и његових муштерија. Ови односи неминовно су осуђени да на крају буду прекинути реалношћу тог односа који се након завршене вожње и одрађеног посла окончава. Иако је филм о таксисти, „Странац“ је заправо о томе како се људи повезују, али и како истовремено остају дистанцирани. Та динамика и кратка корелација и преплитање различитих људских судбина у току једне ноћи ми се учинила занимљива за филмску грађу.

Твоји досадашњи филмови, рекла бих, такође истражују комплексност људских односа и усамљеност. Како се наметнула та тема и да ли, обрађујући је, долазиш до неких посебних сазнања?

Мислим да је тема усамљености и отуђености универзална и увијек су ми се допадали филмови стилски потпуно различито, а који истражују те теме. То су филмови попут „Таxи Дривер“, „Дриве“, „Моммy“, „Ловелесс“, „Л ‘Авентура“ итд. Има нешто, мени лично, јако занимљиво у отуђеним ликовима са друштвених маргина и праћењу њихових судбина. У односима волим то недоречено и прећутано, а које опет избија на површину кроз комбинацују подтекста и добре емотивне изведбе глумаца.

Како коментаришеш стање на глобалном нивоу, али и код нас, када су у питању апатија, међуљудско удаљавање, дистракција од односа, фокус на себе и амбиције?

Мислим да је то реалност и свакодневница које савремено доба носи са собом и од које не можемо побјећи. Вријеме технолошког напретка, дигитализација, као и брз начин живота учинили су да су људи никад отуђенији. Не налазим себе особом која треба да то критикује јер и сам припадам тој генерацији у којој већину времена проводимо гледајући у „црна огледала“ технолошких уређаја које посједујемо и занемарујући истинску комуникацију. Такође, живимо у вријеме агресивног капитализма у коме је нагласак на индивидуализму и пословном успјеху, а усљед чега се губе праве вриједности. Људи се данас, нажалост, најчешће вреднују кроз пословне успјехе, каријеру и капитал.

Постоје ли неке теме или појаве које те лично окупирају и пресликавају се на твој редитељски израз?

Не бих рекао да постоји одређена тема која се прожима кроз све моје радове. Можда бих прије рекао да оно што је заједничко свим филмовима јесте недоречена комуникација и до краја неразјашњени односи међу ликовима. Циљ ми је да ликове и њихове међусобне односе учиним што реалнијим и тродимензионалнијим – да садрже у себи дозу амбивалентности која вјерујем да постоји у сваком односу.

Да ли на нечему тренутно радиш, чиме се бавиш на Академији?

Тренутно припремам свој завршни краткометражни филм којим бих окончао магистарске студије. Поред тога разрађујем свој први дугометражни филм, што засада иде јако споро, те је још у почетној фази и разради тритмента. Надам се скоријој подршци за његов развој како бих му се у потпуности могао посветити, јер је ипак снимање дугометражног филма циљ и разлог зашто сам се одлучио овим бавити.

Незавидан положај младих стваралаца у Црној Гори у односу на регион
Своје усавршавање наставио си у Хрватској. Како коментаришеш прилике и положај младих редитеља у Црној Гори, те колико се разликују околности у комшилуку?

Мислим да је положај младих стваралаца у Црној Гори у незавидној позицији у односу на, рецимо, положај стваралаца у Хрватској или Србији. У једну руку смо повлашћени због мање конкуренције приликом потраживања средстава, али с друге стране средства која се добијају у Црној Гори су значајно мања. Такође, снимање филма у Црној Гори је, на концу, скупље и због дефицитарног кадра у филмској индустрији, па смо обично приморани на копродукције и ангажовање сарадника из комшилука како би завршили филм. Хрватска и српска кинематографија не зависе у тој мјери од копродукција. Такође је број људи који се баве свим аспектима кинематографије далеко већи и много је лакше доћи до сарадника и организовати снимање.

Студентски кратки филмови не заостају за професионалним
С обзиром на то да је „Странац“ настао као студентски, како видиш положај студентских филмова, да ли су и колико прихваћени, поштовани, али и важни за младе ауторе, али и ширу јавност?

Филм је настао као испитни рад на Академији драмских умјетности у Загребу. Комуникација са колегама, а понајвише с ментором Звонимиром Јурићем је била јако значајна у процесу развијања идеје и расписивања сценарија. Њихови коментари, предлози и тумачења су умногоме утицали да у току писања увидимо мане и рупе приче, па их на крају, вјерујем, и исправимо. Такође бих истакао значај Академије на нивоу колега са којима сам сарађивао на филму и без којих реализација истог не би била могућа, а то су Филип Рутић (сценариста), Ида Барац (продуценткиња), Домен Мартинчић (директор форографије), Давид Стојаковић (монтажер), Ана Грујић (дизајн звука). Сви они су у моменту снимања били студенти и моје колеге са различитих одсјека. Мислим да је снимање студентских филмова у једну руку привилегија јер се и без подршке фондова могу снимити јако квалитетни филмови. Чини ми се да данашњи студентски филмови по квалитету и изведби не заостају за професионалним кратким филмовима и да је једина разлика у томе што се студентски раде волонтерски и на мишиће, а из чега може проистећи још љепша енергија и страст према пројекту. Што се саме позиције краткометражног филма тиче, без обзира био то студентски филм или не, мислим да је недовољно запажен и да не добија довољно простора.

О кризи младих парова и рутинским односима без повезаности
Може ли се ускоро очекивати и неки пројекат у Црној Гори?

На посљедњем конкурсу ФЦЦГ, подржан је наш краткометражни филм „Тепих“, па полако припремамо његово снимање за које очекујем да ће се десити у овој календарској години. Филм се бави емотивном и егзистенцијалном кризом младих парова заглављених у рутинским односима без истинске повезаности. Прича прати млади пар који се суочава с осјећајем емоционалне празнине и све дубљом дисфункционалношћу њихове везе. Филм је тренутно у фази припрема, сакупљања додатних средстава за његову реализацију и окупљање екипе. Ако све буде текло по плану очекујем да буде снимљен најкасније до краја октобра ове године. Поред тога, имам још једну идеју за краткометражни која је везана за Црну Гору, но у овом моменту је само идеја, па не бих више откривао. Такође, дугометражни фиилм који сам већ раније споменуо, потенцијално би се могао реализовати у Црној Гори, али за то ће дефинитивна одлука услиједити тек кад завршим сценарио.