ЗАХАР ПРИЛЕПИН: Пред незамисливом кривином у историји

СЕЋАМ се свог одласка у Бурјатију и Јакутију, давне 2015. године.

Све је тек било почело у Украјини. Стигао сам тамо из Донбаса. Још није било сасвим јасно како широке народне масе реагују на оно што се дешавало, посебно далеко иза Урала. Јер, где је Бурјатија, где Јакутија – а где Донбас.

Колико ли је километара од Улан-Удеа и Јакутска до Кијева!

Али, и тамо сам видео пуне сале не само људи, већ људи који су дошли да озбиљно разговарају о Донбасу, о Новоросији, о огромној несрећи која је задесила нашу браћу, злом вољом одвојене 1991. године од једне и велике земље.

Питања су била једноставна и јасна као дан. Како ћемо сломити то зло? Како да отерамо новопечене наследнике Бандере у пакао? Хоћемо ли послати трупе у Украјину?

Не знам, одговарао сам, али требало би. Потребно је, наравно. Али, што је најважније, ни у Улан-Удеу ни у Јакутску нисам приметио ниједног Словена. Тамо су седели само домаћи! У Улан-Удеу – Бурјати. У Јакутску – Јакути.

Укратко, када се све завршило и када смо завршили вече у малом друштву за невероватним столом, питао сам: слушајте, објасните ми зашто ви, браћо моја косоока, како је могуће да осећате толики бол за Донбасом?

Потпуно бих разумео да смо у Ростову, у Вороњежу или Белгороду – тамо је све близу. Плус, да будем искрен: тамо живе Руси.

Одговори су се свели на ово: „Ми смо Хорда која је некада ишла на Кијев. Ми смо империја Џингис-кана. А Русија је наследник империје Џингис-кана у правој линији. Ако ви не успете, мораћемо ми поново на Кијев.”

Нису само Бурјати и Тувинци, већ и Јакути уверени да су они, у најширем смислу, деца Џингис-кана.

То је само делимично тачно, али они тако мисле и имају право на то.

Обратимо се сада боју великог Јакута Андреја Григорјева са несрећним Словеном, који је заборавио своје име и идентитет.

Од многих сам већ чуо да је њихова борба на живот и смрт – по утицају на свест нације – упоредива са дуелом Пересвета и Челубеја.

Да, то је истина.

Пересвет је, држећи се за коња, умро, а наш Јакут је преживео.

Налазимо се пред незамисливом кривином у историји.

Покушајте да замислите!

Шта ако су преци Јакута Григорјева стајали на Куликовом пољу на другој страни, под противничким заставама?

Шта ако су преци покојног Украјинца били на страни кнеза Дмитрија? Истог оног који ће ускоро добити велико име Донски, а затим постати један од најпоштованијих руских светаца, попут монаха Пересвета.

Наши славни преци сигурно нису ни слутили да ће њихов чукун-пра-праунук постати Рус и борити се против политичког Украјинца који је полудео.

Ни они који су стајали наспрам руске војске нису знали да ће њихови потомци стати под знамења руских светаца.

Под своје руске барјаке.

А под њих су стали!

И од тада смо више пута долазили у Кијев. Са руским знамењима у рукама. И враћали тај град.

…Велика је срећа живети усред Евроазије и веровати у њен заједнички, јединствени, руски пут.

Видим велики знак у борби Григорјева.

То је тријумф онога што не баш интелигентни људи понекад називају „мултинационалком“.

Слава расцветаној сложености Евроазије.

Слава Јакуту Григорјеву.

Слава руским светитељима.