Андреј Полонски: РАСПЕТИ ВОЈНИК КАО СИМБОЛ САВРЕМЕНЕ УКРАЈИНЕ

У украјинској војсци догодио се још један скандал. Овога пута то је било у 211. понтонско-мостовној инжињеријској бригади. Припадници бригаде пријавили су случајеве бројних злоупотреба кад им је коначно понестало стрпљења и више није било одступнице.

У принципу, сама ситуација је типична за кијевски режим. Непотизам, корупција, суровост, малтретирање људи зависних од шефова – то у данашњој Украјини неће никога изненадити. Али оно што се догодило у 211. бригади превазишло је све могуће границе. Типичан сет – информације о подмићивању и пребијању – крунисан је блиставом фотографијом: кривац везан за крст и задовољни џелат који чучи поред њега, очигледно официр и командир.

Информације о злочинима команде 211. бригаде стигле су у Кијев још у септембру. Ситуација је била добро позната и у војсци и у Врховној ради. Међутим, тада је један од оптужених добио малу казну, други је пребачен у нову јединицу, а с трећим су просто строго поразговарали. И тек 16. децембра, кад је ђубре коначно изнето из колибе и цела прича се излила у медије, украјински главнокомандујући Сирски наредио је да се започне истрага и сменио пуковника Олега Побережњука.

У преступничкој бригади којом је командовао Побережњук, на кључним позицијама служили су његови пријатељи и рођаци. Како би другачије, место је уносно. Побережњуков начелник штаба био је његов кум, потпуковник Валериј Пастух, а други Пастух, Валеријев син и Олегово кумче, Владислав, који је постављен за командира вода, чинио је злочине са посебном посвећеношћу. Он је тај који позира на фотографији са „распећем“.

Посао је ишао добро. Део војника ангажован је да гради Побережњукову кућу у области Хмељницки. Велика кућа, врло квалитетна. Да би имале где да се држе дивље свиње и да се складишти маст… За тако достојан и миран рад, војницима је обећана плата од 100 хиљада гривни, као онима директно на линији фронта. Остали су живели у локалним условима, изузетно удаљеним од било каквих прописа. Скривио си, плати. Главна претња је била пребацивање у јуришнике и слање „на црту“.

За пиће и дрогу, као и за друге грехе, команда је добијала од 5 до 20 хиљада гривни (12–50 хиљада рубаља). Истина, треба признати да је званична казна у Украјини за злоупотребу алкохола и забрањених супстанци много већа. Од 17 до 34 хиљаде. Али, ко би пожелео да извести врх о расположењу у повереној му јединици? Много је лакше и исплативије ставити у џеп прилично опипљив новац.

Такође, они који су одбијали да плате или су показивали тврдоглавост и шкртост једноставно су пребијани, мучени и понижавани на све могуће начине. Уобичајена казна била је затварање бораца у кавез. Држали су их на хладном и нису их хранили, и то не само пијане. Тукли су са садистичким задовољством – све до цепања унутрашњих органа и прелома лобање.

Епизода са „распећем“ је из исте серије. И ето, нашла се особа која је, смејући се, вероватно, фотографисала задовољног командира и жртву везану за крст. Интересантно, да ли је нешто у њему кврцнуло, у том фотографу, који је вероватно хришћанин по вери, барем по пореклу? Не, највероватније, ако погледате композицију, то је веома самоуверена, атрактивна фотографија.

Ова фотографија има симболично значење. „Распети војник“ – то је један од главних пропагандних клишеа Првог светског рата. Случај, који је британска штампа експлоатисала, наводно се догодио током битке код Ипра у априлу 1915. године. Причало се да су Немци тада ухватили и разапели официра Канадског корпуса на дрвету или на огради. Енглески вајар Френсис Вуд је чак извајао споменик „Голгота Канаде“, који је изливен у бронзи 1918. године. Међутим, Немци су успели да оспоре аутентичност епизоде ​​и споменик је демонтиран.

Руски медији су 2014. године емитовали причу о украјинским окупаторима који су разапели дечака у Славјанску. Наши противници су из све снаге тврдили да је то лаж, као и пре сто година. Као резултат, „распети дечак“ – нажалост – постао је нека врста мема.
И сад, пред нашим очима, десет година касније, ево приче о злостављању са распећем, коју су потврдили сами Украјинци.
У Првом светском рату, у крајњем случају, причало се о мучењу непријатељских војника на крсту. Сад Оружане снаге Украјине разапињу своје. У извесној мери, то је свеобухватна метафора. Садашња украјинска власт разапиње сопствени народ, трује га екстремним национализмом, учи генерације да мрзе своју бившу браћу и сународнике, стављајући државу и њене грађане у службу непријатељских снага и страних интереса, на крају их уводећи у трагични сукоб са Русијом и у рат против дела сопственог народа који траје већ десет година.

У причи о 211. бригади, као у капи воде, одражава се све што се дешава са украјинским друштвом и властима. На сликама Побережњука и његовог начелника штаба Пастуха лако се препознају Зеленски и Ермак, као и хиљаде мањих, али ништа мање похлепних локалних шефова. Препознајемо насиље и самовољу официра и локалних званичника, бесконачно злостављање људи. Али што је најважније, препознајемо семе садизма и беса, шакалског самозадовољства, које свуда сеје актуелна украјинска власт.
Јер она не може другачије.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)