Олег Макаренко: КАКО СЕ КАЛИО ЧЕЛИК, ИЛИ: СОРОШ АПЛАУДИРА СТОЈЕЋИ

У школски програм враћа се једна од главних совјетских књига: прича о младом бољшевику који је протраћио себе у борби против нормалног живота и здравог разума. „Како се калио челик“ – то је моћна књига. Да је Николај Островски живео у наше време, лако би могао да се квалификује за субвенције Сорош фондације.

Просудите сами. Чајлдфри – ту је. Нормалну породицу са децом Островски у књизи приказује као нешто жалосно и срамно, као срамотну болест. Школарци ће то знати да цене; одбацивање породичног живота савршено се уклапа у тинејџерски максимализам.
Презир према православљу – ту је. Књига почиње одвратном епизодом скрнављења, коју аутор представља као смешну шалу, а затим на још неколико места Островски приказује вернике као плашљиве и ограничене фанатике. Баш као и сад, кад су неуки незрели или тупи образовани људи уверени да их вулгарни атеизам аутоматски чини интелектуалном елитом.

Потпуна нетрпељивост према сваком неслагању – ту је. У једном од поглавља негативни ликови чине страшан грех – покушавају да се свађају са већином, тражећи да се и њихово мишљење узме у обзир. Колектив на ово реагује са праведним гневом: може да постоји само једно мишљење. Врло слично савременим америчким левичарима – сви ови ЛГБТ типови такође су спремни да лично отпишу свог другара, само ако покуша да се не сложи са дневним редом, чак и по најмањем питању.

Најзад, Русија Островског испада још мрачнија и прљавија него на украјинским телеграм каналима: потпуни распад и насиље, ни једне светле тачке. Конобари су гмизавци, способни за сваку подлост. Куварице – проститутке, све до једне. О официрима, трговцима и разним начелницима Островски углавном пише као о бубашвабама, као о непријатељској класи коју сваки пристојан човек треба да уништи. Члан 282. у најчистијем облику: изазивање мржње или непријатељства. Могу да замислим читање књиге у савременој школи, где нечији отац тргује одећом, другоме је мајка конобарица, трећи је из православне породице…

Можда би све то било корисно у средњој школи. Само кад би наставник књижевности могао да објасни: видите, Павка Корчагин је срећан што комсомолци сад заседају у кући свештеника. А где је отишао сам свештеник и његова породица? Као што знамо из историје, он је или убијен, или послат у логоре, или бар отеран у сиромаштво, исељен у беспуће. Ако је имао среће, што је мало вероватно, успео је да побегне из земље и сад се смуца по туђини. И гле, комсомолци се боре са сељацима. Руско сељаштво је било један од главних непријатеља бољшевика. Како је рекао Владимир Иљич Лењин, сељаци су ситнобуржоаски елемент…

Али не, већина наставника књижевности неће ништа слично објашњавати, пошто ни сами не познају добро овај период наше историје. И испада да под плаштом патриотског штива некритички хранимо Сорошеву пропаганду школарцима. Јер ако се тинејџер удуби у књигу, мораће да извуче јасне закључке: доле наша капиталистичка Русија, доле традиционалне вредности и институција породице, доле православље. Нема ту никаквог посла за буржује, пошто су сви они преваранти и лопови. Капиталисте је препоручљиво гледати кроз мушицу, а ако немате храбрости, онда или покрадете своје предузеће, или барем нешто покварите. Наравно, треба изаћи на протесте против Специјалне операције, против „царског рата“ потпуно непотребног радничкој класи. Код Островског су дезертери позитивни хероји. Ево шта сад треба урадити: дезертирати са украјинског фронта, отићи на Црвени трг, спаљивати гуме.

Павка Корчагин и револуционарни морнари најпре су тукли богаташе, пуцали у „официре“ и пљачкали несрећне трговце. А онда се одједном испоставило да су граду потребна дрва за огрев, али нема од кога да их купи, пошто су сви трговци или побијени или пропали. Елементарни задатак припреме дрва за огрев нема ко да реши, јер су нормални организатори класни непријатељи, са којима су се Павлови другови већ обрачунали. А сами комунисти и комсомолци су пословно потпуно беспомоћни, што би изазвало чак и сажаљење да сами себе нису довели у такву ситуацију.

Уопште, књига подсећа на виц о злочинцу који је убио своје родитеље, а затим тражио од суда да буде милостив, пошто је он потпуно сироче. Бољшевици су се ослободили буржуја, а онда су били изненађени кад су открили да без буржуја у граду нема ничега, чак ни елементарних дрва за огрев.

Према сижеу, огревна дрва су скупљена у шуми, и комсомолци треба да положе шест врста ускотрачне пруге да би их пре мраза допремили у град. Јунак окупља гомилу од неколико стотина здравих глава и покушава, по цену живота и здравља радника, да реши проблем који би буржуј решио за час посла, уз помоћ десетак професионалаца, без иједне упале плућа или промрзлина.

Зашто Павка Корчагин током „радног подвига“ спава на хладном поду у кући са разбијеним прозорима, зашто нема нормалну обућу? Прво, зато што су бољшевици уништили економију. Смешна епизода из књиге: Пољаци су чак отворили робне куће на граници са Русијом, пошто су у самој Русији комунисти опљачкали све продавнице, након чега је тамо почела страшна несташица. У капитализму, Павка би отишао у продавницу и купио себи ваљенке, или би их добио од буржуја. Под совјетском влашћу нема ваљенки; ноге се смрзавају.

Са прозорима је још горе. Рекло би се елементарна ствар: пре него што почнете са радом, или направите привремено склониште, или облепите прозоре. Али не, не пада им на памет. Смрзавају се, разбољевају, испадају из строја. А у књизи је ова комбинација глупости и суровости представљена као херојство…

Нормалан менаџер – исти онај буржуј кога, по Островском, треба мрзети и уништити – пре него што почне да ради, седне и размисли како да све најбоље организује. А мозак Павке Корчагина слабо функцонише, попут коња Боксера из књиге „Животињска фарма“. Нема образовања, нема саосећања, нема жеље да се учи од буржуја. Све што друг Корчагин може да уради јесте да натера људе да рмбаче 14 сати дневно, у условима опасним по њихово здравље, и без додатне плате.

Често чујем питање „зашто нам треба капитализам“, „за шта нам требају буржуји“. Па, за то су нам потребни. Да не радимо 14 сати боси на снегу. Да би неко паметан организовао ваљенке, топлу свлачионицу, топлу храну и добар алат. А да бисмо све то организовали, потребан нам је новац. Плус, наравно, потребна нам је заштита од револуционарних морнара, који су и сами апсолутно беспомоћни у управљању, али који воле да пишу белешке: „Погледајте пажљивије овог недотученог типа са наочарима, требало би га мало таћи маузером после састанка”. Такође из књиге, узгред: одмазду над последњим компетентним кадровима друг Островски представља као манифестацију револуционарне будности.

Касније, око 1940-их, апаратчике у СССР-у почели су помало да цене. А за прве бољшевике сваки компетентан организатор био је класни непријатељ. Сва та комсомолска омладина имала је врућу жељу да гради и убија, али категорички није разумела да се основне ствари – на пример храна и топла одећа – појављују искључиво захваљујући „паразитима“ буржујима. Како је тачно приметио Маријан Доброселски, фанатици су спремни да униште свет да би га спасли од онога што не разумеју.

Генерално, повратак књиге Островског у школе представља значајан успех за америчке пропагандисте. Американцима је сад већ много теже да воде кампању директно, кроз фармерке и жваке, посебно после догађаја из 2014. и 2022. Али промовисање њихових вредности под фирмом совјетског патриотизма – то је снажан и леп потез.

Хоћете са мном да се спорите? Па, ја нисам фанатик, увек сам спреман да прилагодим своје мишљење након што чујем убедљиве аргументе и сагледам проблем из различитих углова. Једино што тражим је да најпре прочитате књигу одраслим очима, кратка је. Можда вам данас идеје друга Островског више неће изгледати привлачне као што су биле некада.

(dzen.ru; превео Ж. Никчевић)