Филип Родић: Где ми живимо

Више од стотину људи, укључујући и децу убијено је током седмонедељних протеста због изборних резултата у Мозамбику, извештава нас ових дана „Вашингтон пост“. Више од 1.500 људи изгубило је живот у протестима којим је окончана власт премијерке шеик Хасине Вазед у Бангладешу, јављао је Ројтерс у новембру. На десетине људи убијено је током полицијске интервенције на протестима у Кенији, наводи Би-Би-Си извештавајући о јулским протестима у овој земљи, а Хјуман рајтс воч додаје да су снаге безбедности киднаповале, мучиле и убиле велики број вођа и присталица опозиције. Ово су све примери из само последњих пола године. екстремни примери из ауторитарних држава са диктаторским режимима из такозваног Трећег света на које се никако не би требало угледати. Али наши прозападни и аутошовинистички активисти нас стално описују управо на овај начин. Снежана Чонградин (која не може да напише ниједан текст о било чему а да не истакне српско „ратно злочинство“, а оне који се моле назива „лудацима“), на пример, у једном луксембуршком дневнику пише како живимо „репресију режима немилосрдног диктатора“. С обзиром на горенаведене примере, очекивало би се да је у оквиру те „репресије“ на протестима у Србији „немилосрдни диктатор“ убио барем педесет демонстраната и киднаповао и мучио барем туце опозиционих лидера.

ДОБРО, ове страхоте се дешавају у неугледним земљама којих се наши западоцентрици гнушају, а шта се дешава у оним колевкама, светионицима демократије које су „нормални свет“ којем треба да тежимо? Ту се не гине толико на демонстрацијама, али се ломе кости, избијају очи, хапси и шаље на вишедеценијске робије. Протести „Жутих прслука“ од пре неколико година у Француској за свој биланс имали су 11 мртвих, међу којима је једна старица убијена поготком гасне гранате коју је испалила полиција, док је повређено 2.448 демонстраната, од којих 141 тешко, укључујући губитак ока или неког од удова услед неселективне полицијске употребе гумених метака. У САД је, због упада у Конгрес 6. јануара 2021, осуђено више од 900 људи, међу којима су неки добили казну дужу од 20 година. Дејвид Николас Демпси, на пример, осуђен је на 20 година строгог затвора јер је полицајце напао штапом за заставу и испрскао их биберспрејом. Није ли код нас 2020. било упада у Скупштину? Напада на градске скупштине у Београду, Новом Саду и другде? Не нападају ли демонстранти полицајце летвама и не прскају ли их сузавцем? Колико је у овој „немилосрдној диктатури“ оптужених и осуђених?

СОЦИОЛОГ и универзитетски професор у пензији Ђокица Јовановић охрабривао је на „предавању“ које је одржао на Филозофском факултету у Нишу студенте на „револуцију пристојности“ (још романтичније од Револуције ружа у грузији). Позива их пензионисани професор на револуцију тврдећи како је „велика већина револуција промена без крви“. лепо је што овде прави отклон од неких својих револуционарних колега професора који се залажу за јурење по улицама и пливање по Сави и Дунаву, али ово није истина. Револуције су у историји готово без изузетка биле крваве. Од Француске револуције у којој је гиљотинирано око 17.000 људи, док је на друге начине погубљено још 20.000 људи. Поред тога, у Вандејском устанку убијено је још 170.000 људи. О Октобарској револуцији и да не говоримо. Која је то, уопште, револуција била бескрвна? Оне из „Арапског пролећа“? Мајдан? Можда наша петооктобарска, али она, као уосталом ни ових неколико осим буржоаске и бољшевичке и нису биле револуције, него државни удари у револуционарној кожи. Јер, иако су карактеристика и једног, и другог насилна промена власти, револуција се од државног удара разликује по коренитим променама државног уређења и друштвено-политичког система, а тога нигде овде нема. Не би они мењали систем, него персонал.

НАЗИРЕ се из овог „предавања“ да професор Јовановић заговара неку другу врсту револуције, „револуцију у глави, у мишљењу, у моралу, у вредностима“, односно, како каже, „научну револуцију“. Ако је то, то је лепо, али онда он не подржава заправо њихове блокаде, него их позива назад у учионице, јер како се спроводи „научна револуција“, ако не научним радом? Је л’ Тесла револуционирао науку блокирајући факултет и улицу? А оно с мишљењем, моралом и вредностима подсећа на речи „фашисте“ Светог Николаја Велимировића којег се велика већина оних који демонстрирају гнуша, а професор га, очито, не разуме. У „Мислима о добру и злу“, Свети Николај пише: „Хоћеш ли да дођеш до слободе револуцијом, онда подигни револуцију прво против себе самог и увидећеш да су све друге револуције излишне.“ ДАКле, ако је „бескрвна револуција“ оно за шта се професор Јовановић залаже, она се не спроводи онако како студенти које он подстиче то раде. Оно куда води пут којим су кренули је пре крвави државни удар и на то указује понашање њиховог дефакто вође – Драгана Ђиласа и његових најближих сарадника који из сенке, попут Свенгалија (фиктивног лика из романа „Трилби“ Жоржа ди Моријеа из 1894. који је постао симбол за особу која из себичних, злонамерних разлога манипулише другима), управљају овим протестима. ево и како. „Бескрвна револуција“ некако подсећа на „хуманитарно бомбардовање“, а управо је бригадни генерал Крис Мекини, заменик директора Директората за планирање, политику, стратегију и способности Команде америчких снага у европи, који нам је ових дана био гост, рекао да је НАТО агресија извршена да би се овде успоставили мир и стабилност (Око, РТС 20. 12. 2024). Према томе, и Драган Ђилас није на Вождовцу тражио кавгу и провоцирао инцидент који би му помогао у ескалацији „грађанског рата који је у току, али се још није запуцало“ (Мариника Тепић), него је успостављао мир и стабилност. А на њега је извршена агресија колико је и наша ПВО извршила агресију на НАТО авионе који су нам доносили мир и стабилност 1999.„