Лав Толстој има причу „Детињство“, а у њој – следећа епизода.
Једанаестогодишњи Николењка одлучује да на Анђеоски дан (21. децембра, на данашњи дан!) састави песму и поклони је својој баки. Али ствари не иду даље од прве риме. Николењка се дуго мучи, тражећи примере који би га могли инспирисати. Коначно, песма је готова, одрасли је читају и расправљају о њој…
И ево шта је занимљиво. То се дешава око 1838. или 1839. године (Толстој је рођен 1828. године), дакле после Пушкинове смрти, али се нигде, ни у поглављу „Песме“, ни касније, Пушкин уопште не помиње! Помиње се Г. Р. Державин (изражава се шаљива нада да ће из Николењке израсти нови Державин), помиње се данас мало познати И. И. Дмитријев, али о Пушкину нико ни речи!
И ту се поставља врло интересантно питање. Стварно, а кад је Пушкин постао власништво колективне културне свести руског народа? Грубо речено, кад је он заменио Державина на позицији „главног руског песника“?
И то питање… није лако.
За живота је Пушкин постао познат 1820. године, након објављивања песме „Руслан и Људмила“ у часопису „Син отаџбине“ – једном од најпопуларнијих друштвено-књижевних часописа тог времена. Али каква је то била слава?
Максимални тираж часописа „Син отаџбине“ био је мањи од 1800 примерака. Максимални тираж Пушкинових књига током његовог живота био је 1.200 примерака (али су се притом оне годинама продавале и већина издања никад није распродата). Прва сабрана дела Александра Сергејевича, настала 1838–1841, дистрибуирана су претплатом, а тираж последња три тома био је… (пажња!) 218 примерака!
Двеста осамнаест! Двеста осамнаест људи у Русији изразило је жељу да купи сабрана дела Пушкина!
Изненађује ли вас сад чињеница да га нико у Николењкиној породици није ни поменуо?
(Да будемо поштени и досадни, да појаснимо: прве томове те Пушкинове збирке купило је „чак” 959 људи, али је њихово објављивање предузето убрзо након песникове смрти, и приход од продаје књига отишао је у корист породице, тако да су многи од тих деветсто педесет и девет претплатника то схватили као доброчинство.)
Тако вам је то…
А кад је Пушкин постао „наше све“?
Па, сам овај израз први је употребио критичар и песник Аполон Григорјев 1859. (Толстојева прича „Детињство” била је већ написана пре седам година).
На отварању споменика Пушкину у Москви 1880. године организоване су градске прославе и свечане шетње, али…
Једно је шетати, а сасвим друго читати. Прва академска комплетна збирка Пушкинових дела, сачињена 1899. године, почела је да се штампа у тиражу од… само 2000 примерака.
А тиражи појединих Пушкинових дела, објављених тих година у виду брошура, достизали су десет хиљада. Самтрало се да је то много. И, наравно, не може се рећи да крајем 19. века Пушкин још увек није био посебно поштован. Али ипак, одлучујући допринос стварању фундаменталног мита о Пушкину (реч „мит“ се овде користи у научном значењу – „главни структурни елемент колективне свести“) дала је совјетска власт.
Само један пример: од 1918. до 1937. године Пушкинових књига је објављено три пута више него у истом периоду од 1899. до 1917 (у оба периода било је „округлих Пушкинових датума“).
Шта нам ово говори? Говори нам да ниједно „слободно тржиште“ није у стању да за добробит друштва учини оно што може да уради системска државна политика у области образовања (кад она постоји).
Додуше, то и није неко велико откриће.
(„Лучик“; превео Ж. Никчевић)