Keцмановић: Алија је изазвао рат, а судиница Сенија и Марфи могли би испровоцирати почетак „другог полувремена“

НУКЛЕАРНИ рат! Трећи свјетски рат! Већ је почео у Украјини! Шири се на Блиски исток! Можда ће и на Далеки. А шта је са српским земљама? Све се тјешимо да смо исувише мали и неважни и да ће нас велики белај заобићи.

„Мишија рупа 100 дуката!“ – говорили су наши стари, али опет када је то било да се Срби нису укључили и испрсили преко својих снага да би били на правој страни историје?

Ако опет неко приговори да је цијена била превисока, одговор је: да нисмо такви, не бисмо били Срби, него неки други и другачији народ без части и поноса. Уосталом, Српска у БиХ и КиМ у Србији, нису ли то жаришта која тињају од прије него што је плануло у Кијеву и у Гази, и само треба неко да запали шибицу на балканском бурету барута.

Бајден и Путин размјењују све јаче ударце, а у Босни се земља потмуло тресе.

Овим речима др Ненад Кецмановић, професор политичких наука, сажето предочава контекст босанске драме у разговору са новинарком Драганом Пејовић, главном уредницом Еуроњуза Србија.

* У ком се ритму тресе то политичко тло у Босни и Херцеговини?

– У БиХ се то додавање гаса до даске манифестује отимањем јавне имовине Српској и привођењем крају суђења њеном предсједнику. Све то треба обавити прије Трамповог уласка у Бијелу кућу да би се процес у БиХ довео пред свршен чин. Тандем – одлазећи амбасадор САД и лажни в.п. – подижу температуру до усијања, а Данијел Сервер је изазвао панику у Сарајеву изјавом да ће Трамп подијелити БиХ.

Тимоти Лес је већ раније рекао да је Република Српска за Трамповог првог мандата пропустила да се осамостали. Уставни суд је поништио одлуку Народне скупштине РС да не да своју имовину, а Шмит скраћује паузе између рочишта.

На подстицај Цимермана, Алија је изазвао рат. Сада би судиница Сенија, на подстицај Марфија, могла ударцем дрвеног чекића да означи почетак „другог полувремена“.

* Разговарамо уочи годишњице потписивања Дејтонског споразума, који је празник и нерадни дан у Републици Српској, али не и у остатку БиХ…

– Не важи то само за Дан Дејтона него и за све остале празнике којим се обиљежавају значајни датуми из прошлости. Све што једни славе, други оплакују. Дани поноса за једне, дани су пораза за друге. Срби генерацијама његују патриотски мит о Милошу Обилићу, док би Бошњаци, баш као и Турци, прије рекли да је он српски терориста који је изван витешког бојишта мучки из потаје распорио легитимног султана Мурата „од учкура до грла бијелога“. Како митски Милош, тако и стварни Гаврило био је за Беч српски терориста, па му је коалиција СДА-ХДЗ 1991. уништила споменик.

* А шта Република Српска овим даном обележава?

– Обиљежава крај рата и почетак мира, слави разрешење односа у БиХ које су потписале све три ратујуће стране и гарантовале велике силе. Слави нарочито међународно признање РС. Српска је проглашена још 9. јануара ’92, и у Дејтону, односно Паризу, појављује се као једна од страна у склапању споразума о БиХ. Прије тога, Вашинтонским споразумом Хрвата и Муслимана ’93. створена је Федерација.

Дакле, Српска постоји од ’92, Федерација од ’93, а БиХ од ’95. јер тек спајањем РС и Федерације БиХ настаје државна заједница БиХ. Нема државног континуитета са предратном СР БиХ, јер то није била држава него федерална јединица унутар СФРЈ. Али, што се тиче обиљежавања значајних датума, ако погледате историјски уназад, све што су једни славили, други су туговали.

* У размаку од неколико дана је празник који се слави у Републици Српској и Дан државности БиХ, који РС не слави. Јавност у Србији мало разуме зашто једни истрајавају на Дану успостављања Општег оквирног споразума за мир БиХ, а други на усвајању Резолуције ЗАВНОБиХ-а…

– Гријеше Срби који се одричу АВНОЈ-а и ЗАВНОБиХ-а. И Прву и Другу Југославију створили су Срби. Може се разговарати о превари других народа, о разочарању, и о за Србе бољим рјешењима, али то су ипак били грандиозни народноослободилачки подувати, којим се читав свијет дивио. Непоштовање сопствених жртава доводи дотле да тековине преузимају други, који су се само „шлеповали“. А када се Бошњаци позивају на ЗАВНОБиХ, заборављају да у закључцима пише да БиХ није ни српска, ни хрватска ни муслиманска, него и српска и хрватска и муслиманска, а они би да буде искључиво њихова.

* Како се наше данашње тумачење Дејтонског споразума разликује од његове изворне верзије?

– Разликује се за стотинак наметнутих закона и не мањи број отетих надлежности. Обично се истиче да су отети правосуђе, војска, безбједност, порези, границе. Према изворном Дејтону, ентитети су финансирали заједничке органе, а сада се прво они наплате, па оно што остане иде Српској и Федерацији. Ја често кажем да постоје три дејтонска споразума: један оригинални потписан и гарантован, други који су измијенили седморица в.п. за неких 30-40 одсто и трећи који је све новим и новим интервенцијама спољног фактора, у процесу настајања.

Скоро 30 година након рата сви народи у БиХ су остали у својим круговима. Кад то кажем, мислим, на примјер, да млади Срби неће да студирају у Сарајеву, Тузли… Становници мањих градова, прије ће у куповину ићи у сљедећи већи српски град, иако даљи, него у најближи… До „суживота“ суштински поново није дошло.

* Шта је томе водило? Који елемент или који елементи у договору су недостајали да би се то догодило?

– И у најбољим периодима „суживота“ Срби су били више окренути Београду, Хрвати – Загребу, а муслимани Сарајеву. Срби су махом навијали за Звезду и Партизан, Хрвати за Динамо и Хајдук, Муслимани за ФК Сарајево и Жељезичар. А послије побједе Звезде на Кошеву навијачки аутобуси из Невесиња су каменовани. Срби су читали Политику и Новости, Хрвати – Вјесник и Слободну Далмацију, Муслимани – Ослобођење и Вечерње новине. Муслимани су говорили „Срби и Хрвати саде у Босни, а временску прогнозу гледају на ТВ БГ и ТВ ЗГ. Ради се о разликама које су много дубље и трајније, идентитетске.

У оловним временима окупација и отпора током историје БиХ, Срби, Хрвати и Муслимани никад нису били на истој страни. За овај грађански рат на национално-вјерској основи преломне су биле године ’91-’92. када је муслиманско-хрватска коалиција одлучила да игнорише вољу српског народа, прекрши уставни механизам равноправности и тако изврне босански троножац.

Надгласавање посланика једног од три конститутивна народа о виталном интересу будућности БиХ на тој судбоносној сједници у октобру 92. није био једнократан чин. Србима је јасно стављено до знања да се и убудуће неће ништа питати у БиХ.

Ниједан муслимански политичар, интелектуалац, умјетник није дигао глас против тог насиља. Штавише, дивили су се тој Алијиној лудости као држаничкој храбрости и онда је све окренуло наопако. Индикативно, Муслимани/Бошњаци о том преломном догађају никад ништа не говоре. Показало се да ни Дејтон у Босну није вратио „суживот“ нити има тростране воље да се замијени нечим бољим.

* Тежње за унитарном БиХ користиле су се различитим аргументима или тзв. наративима кроз ово време, а један од њих је и да је споразуму из Дејтона једина сврха била заустављање рата и да он није требало ни да важи до данас. Шта су биле намере преговарача?

– Прича о томе како је Дејтон донио мир, али не и политичко рјешење, је ординерна глупост. Није то било примирје или привремено обустављање ватре. Мир није успостављен зато што је војницима на фронту понестало муниције или им је досадило да пуцају, него управо зато што је претходно договорено политичко рјешење. Без Дејтонског споразума рат би се наставио као што је почео, зато што актери нису могли да се договоре о рјешењу.

* Верујете ли да ће традиционални пријатељи бити уз Републику Српску. Пре неколико дана Владимир Путин је разговарао са Олафом Шолцем, први пут после две године. Питање уређења БиХ је шире од интереса народа који у њој живе. Може ли руководство РС да рачуна на подршку Русије у ма ком сценарију којим би се завршио рат у Украјини?

– Ако говоримо о Путиновој Русији и Додиковој Српској онда та подршка није упитна, а биће онолико утицајна колико Русија буде глобално моћна. Зависи, наравно, и од Сијеве Кине, од Орбанове Мађарске, Фицове Словачке и других пријатељских земаља. О Србији је сувишно и говорити, јер свијет Србе третира у пакету откако су престали да буду „босански Срби“ и Србијанци.

* Зашто верујете да ће конференција о мултиполарном свету почети од Дејтонског споразума? Кад се то догоди, каква би требало да буде улога Београда?

– Зато неће поћи од неке нулте фазе прије доласка првих племена на ово тло, него од посљедњег међународног споразума који су потписали актери и гарантовале велике силе. Све ово што су послије Дејтона, односно Париза, локалци и странци радили самовољно, мимо слова Споразума и анекса, неће бити узето у обзир. Обратите пажњу да Лавров понавља да Русија подржава Дејтон и не одређује се према евентуалном осамостаљењу Српске или прикључењу Србији јер то може да буде, или не, тек тема разговора на некој „новој Јалти“. Међутим, Србе неће узети озбиљно ни пријатељи ни непријатељи уколико се сами не буду борили за своје интерес, укључив и осамостаљење Републике Српске.

* У једној својој колумни сте се недавно, поводом напада вехабије на полицијску станицу у Босанској Крупи, подсетили наслова у Ослобођењу – „Шта ће Србин на Башчаршији“, у вези са убиством српског свата. И кажете: како је било – тако је и сада. Време је за комшијски растанак. Шта вас уверава, које међународне и локалне околности, да је време и да је миран растанак могућ?

– Република Српска, Херцег-Босна и Бошњачка Босна одавно, и све више, живе одвојено. Имају своје територије, своје парламенте, предсједнике, владе, ниже судове, чак и спољну политику, иако је по Дејтону било предвиђено да то буде заједничко. Најприје, при недостатку консензуса три члана, Предсједништво БиХ није имало став о већини спољно–политичких питања, а онда је свако почео по свом.

Бошњачки министри спољних послова БиХ своју националну политику на међународним форумима почели су да је лажно представљају као јединствену, а онда су слиједили српски демантији. Најважније је да Српску људи који у њој живе доживљавају као своју државу, према другом ентитету су индиферентни, а БиХ своде на Сарајево као мјесто за свађу. Већ је речено да је „јединствена БиХ међународно призната фикција“, а разлаз је непризната стварност БиХ.