Јевдокија Шереметјева: МОМЦИ ЧЕКАЈУ ПОБЕДУ

Тешко је писати о фронту. Корак удесно, корак улево – и даћете више информација него што је потребно. Непријатељ нас пажљиво чита. Можда пажљивији од нас самих. А немогуће је не говорити, јер се сад тамо дешава оно главно. Иде већ трећа година.

А још је теже причати јер се рат не налази у неком „негде“. Рат је одавно „овде“. А тамо где је „овде“ увек има разочарења, бола и страха. Рат – то нису само медаље и подвизи. Не само храброст и љубав према Отаџбини. Ту су такође слабост и кукавичлук. То је нешто о чему је непријатно говорити. Чега се и сами плашимо. Страх од других, страх од себе.

Сваки пут кад одем у зону борбених дејстава, нешто ме мучи изнутра. Не, није то страх од ватре или рањавања. Иако је бахато и глупо мислити да вам се то никад неће догодити. Али и даље тај чудни осећај бриге – страх да ћете чути нешто због чега ћете изгубити наду. На крају крајева, кад одете ТАМО, то је као да уграбите комадић нечега веома важног. Главног. Најважнијег, које се дешава сад. Гледаш кроз тај прозор и можеш се само надати да се они који сад седе у рововима и блату, који држе одбрану, који наступају – да се они држе. Да имају снаге. Да имају вере.

Идемо до војника са пратњом – иначе нећете проћи кроз контролне пунктове. Како се приближавамо линији борбеног контакта, густина провера се повећава. У аутомобилу додатна порција помоћи – коптери, системи за електронско ратовање, маскирне мреже, генератори, појачивачи сигнала итд.
Јаруге, рупе и блато. Контрастно оловно небо, златно расипање лишћа под точковима. Поред пута дрвеће, витко и лепо, као постројено, поздрављајући пролазнике. Уздахнем, каква лепа јесен, а момци само псују. Јесен је праг зиме, што значи демаскирање положаја. То значи да је теже ратовати. То значи, огољен си. То значи да је хладно до бола, да су ти ноге и руке укочене.

– Момци, где се може у тоалет?
– Нигде с пута се не сме. Нигде, никако.
Поред нас пуста поља и свуда лишће, лепо и чипкасто. Немогуће је одвојити поглед од жутила које лебди поред отвореног прозора. На земљи нема чак ни опушака. Страшно је скренути с пута. Можда су тамо мине.
Стојимо на располагању борцима. Знам да смо овде на располагању, јер ми је тако речено. Али, у суштини, ми смо просто у шуми. На обронку, где се испод дрвећа виде мали улази у земунице, на врху покривени маскирним мрежама и грањем. Овде је кухиња, тамо је купатило. Да, баш купатило. Клупа, пећ и ходник где можете окачити ствари на куке.
– Уђи, показаћу ти! Видиш ли какво је? Загрева се до сто степени – немају сви то код куће!

На поду седи мачка.

– А овде момци спавају, види.
На зиду су плакати, сертификати, полице са ситницама и сопствени „талисмани“. На кукама панцири и шлемови, поред кревета аутомати. А такође и мекане играчке и фотографије. Један наш познаник има колекцију борбених возила-играчака.
Идемо горе, тамо седи борац са црвеним тракама, у рукама му маче. Чеше га иза уха. Треба рећи – мачке и пси су свуда, на свим локацијама где су наши борци. Многи их носе кући, да се навикавају. Неке животиње путују са борцима кад их прекомандују. Све су углађене, добро ухрањене и задовољне.
– Хајде да погледаш како ми овде живимо и ратујемо.

Воде ме даље кроз шуму, до друге земунице. Борци извирују. „Ваш пасош молим“. Записују податке. И то негде дубоко у шуми. Нисам одмах схватила где су ме одвели. Мислила сам да ће тамо бити нека подземна просторија. Пре тога сам била код других јединица. Неки у разбијеном селу, неки у напуштеној кући или у подруму вишеспратнице. Било их је и у шуми, али тамо су биле само рупе. А овде – подземни град. Усред шуме. Боже, како? Где су гомиле земље? Где су трагови рада? Како је то могуће?
Земуница је на дубини чак не знам колико метара. Одоздо, одозго, све около је покривено даскама. Ходаш ходницима минут, други, трећи, четврти.
– Могу ли да направим видео, кажем, нећу га нигде поставити ако ми не дозволите.
– Снимај.

Војници протрчавају, журно добацујући „добар дан“ – и онда настављају својим послом. Свуда се гранају пролази. На зидовима са једне стране висе трофејни дронови и гранате. ФПВ, „мавики“, огромне „Баба Јаге“, више од мене. На другој страни су фотографије војника који су одликовани медаљама и ордењима. Писма на фронт деце из разних крајева. Цртежи са малим тенковима и тробојкама.

Осећам се као Алиса која је за зецом упала у рупу и отворио јој се свет који је за друге затворен.
Километарски пролази. И настављају да се граде, јер се фронт креће. Не знам како то раде, ни кад.
Радни жагор се чује из различитих „просторија“. Рат у режиму онлајн. Командант бригаде координира дејства артиљерије, извиђања, пилота и јуришника. Телефони звоне, људи трче. Свуда су упаљена светла, али уопште не можете да чујете буку генератора. А на врху је тиха шума.

Излазимо напоље у други део тунела. Тамо је мали полигон где борци гађају мете. А поред је земуница. Наизглед иста. Само што је на врху крст. А испод је храм. Мали храм, са олтаром, иконама и свећама…
Али нису ме највише импресионирале подземне инжињеријске структуре, кохерентност рада различитих јединица и успеси (а овај пук их је имао много). Него људи.
Причали смо углавном са мобилисаним људима.
Наравно, сви су уморни. На првој линији фронта су од јесени 2022, код куће су им остале породице. Деца расту, нека су већ пошла у школу, други имају сина који је уписао факултет. То није био њихов избор, за разлику од професионалних војника или добровољаца. Псују и жале се. Размењују вести. Обични људи. Неки су аутомеханичари, неки менаџери, неки инжењери. И жале се – и некако се, знате, и ја нервирам. Не знам ни зашто. Због рата, због времена, због рана. Узнемирена сам због свега. Зато што они псују и жале се.

И одједном ми један од њих каже:
– Али у исто време, не разумем како је било могуће да не одем? Како сам могао да побегнем из земље? Испада – моја ћерка иде у школу, и сви знају да је њен тата побегао кад је требало бранити отаџбину. Како с тим живети касније? Пред ћерком би ме било срамота до краја живота.
Знам доста људи чија деца иду у школу, а родитељи су им побегли, неки у Тбилиси, неки у Киргистан, неки даље – и не пада им на памет да размишљају о срамоти и шта ће мислити њихова деца.

Вратили смо се по истим јаругама и прошли поред малог села. Тамо живи доста људи. Са напредовањем наших многи се враћају. Чини се да село није претрпело велику штету, али је било много поломљених зграда.

На овом путовању у зону Специјалне операције обишли смо многа села која је руска војска ослободила у лето 2022. године. Многа од њих су у рушевинама. И знате, уништена су не само ратним операцијама… Мештани причају да су украјинске оружане снаге, кад су се повлачиле, саме тукле по читавим кућама. Прецизно, од муке и беса, намерно. И без устезање говорили људима: „Оставићемо иза себе спаљену земљу, да никоме не остане“.

Возимо се поред тог села. И одједном Андреј, борац који је причао о својој ћерки, показује на зграду:
– Видиш ли? Ово је локална школа. Сами смо је изградили.
– Како то сами?
– Па одвојали смо од наших плата и скупили за грађевински материјал. Прозори, кров. А 1. септембра сва деца су добила руске уџбенике до 11. разреда, оловке, пернице и све остало. Нека уче, сад су наши.

Сви ови уморни мушкарци желе кући. Тамо их чекају њихова деца, али помажући другима, помажу као да су своја. Уосталом, као што је код нас обичај, нема туђе деце. Војници су своје „рупе“ претворили у „куће“ и поносни су на победе својих сабораца. Тешко је пренети тај осећај – кад после умора и гунђања чујете понос. Понос на своју земљу, на свој народ. Кад постоји тежина свести о томе шта се дешава, постоји и јасно разумевање да то није „обавеза“, „терет“, већ „дужност“. И ову линију са стране не можете увек осетити.
Они не чекају само крај рата. Они чекају Победу.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)