Кецмановић: Прича о Босни није могла почети са Радованом, нити се може завршити са Милетом

ИМА још немало оних који и даље искрено мисле да је босанску хиљадугодишњу мулти-култи хармонију покварио Радован Караџић.

Вјерују да данас у 90 одсто муслиманском Сарајеву, сви цркоше да је обнове, да се опет живи заједно у јединственој Босни и да буде све “као пре рата”.

Милорад Додик је сада тај који свима срећу квари, јер не да да васкрсне олимпијска зимска идила. И већ више од деценију, када год му из амбасаде САД и ОХР-а притегну свилен гајтан, уз скандирање Башчаршије, они по већ ко зна који пут, навијају: “Готов је готов, само што није.” Али, он их изненади па опет – није.

А зашто пак није?

Зато што није, нити је могло почети са Радованом, нити се може завршити са Милетом. Прича о Босни старија је и од Андрићевих слутњи у Писму из 1923.

Из собе у хотелу “Европа”, будан и неспокојан у позној ноћној тишини Башчаршије, ослушкује поноћно оглашавање звона Саборне цркве, Катедрале и Сахат-куле у радијусу од пар стотина метара: “Исте сате не откуцавају у исто вријеме”.

Фра бег Иво, како су га звали пријатељи, копао је по бечким архивама о Босни, али није знао историју колико професионални историчари. Знао је, међутим, толико колико му је било потребно да је разумије боље од свих. Из тих суптилних запажања градио је метафоре од судбоносног значаја и трајања.

Иако је често цитирана његова мисао да је у Босни танка линија између љубави и мржње, мржња је интепретативни кључ тог његовог разумијевања Босне.

„Фатална карактеристика босанске мржње је у томе што босански човек није свестан мржње која живи у њему, што зазире од њеног анализирања, и – мрзи сваког ко покуша да то учини”, а Дервиш Сушић додаје: “У Босни мржња се види у знаку супротне вјере, чује у пјесми, слути у погледу пролазника”.

Чак и када данас говоре и пишу о Србима као „геноцидашима“, „лошем народу“, о томе да „сво зло у Босну долази из Београда“, они кажу да „добри Бошњани не умију мрзити“, али да их „више нема јер су их Срби све побили“.

По екс реису Мустафи Церићу, сада бошњачки народ воде „неки нови муслимани“, који биће умију да мрзе.

На то ће вас боснољуб засути љепотама и достигнућима БиХ. Борове шуме и близина мора, излетишта и скијалишта, алеја платана која фијакером води до Врела Босне. Андрић, Меша, Кустурица, Берберове графике, Мирза и Вараја шампиони Европе. “Доли Бел” и “Отац на службеном путу” под Златним палмама. Младеново Тетовирано позориште са “Сцене на Обали” побједник у Единбургу. Топ листа надреалиста, севдалинке на Илиџи, Заим и Сафет. Брега, Куста, др Неле, Кемо, Јадранка, Неда, Хари, па Бијело дугме, Плави оркестар, Црвена јабука, Пушење, али и Енергоинвест, Агрокомерц, УНИС, ФАМОС, УПИ, хиљаду школа, хиљаду километара аутопутева, гасификација. А тек зимска олимпијада, босанска ривијера у Неуму, па комшилук и раја, па ћевапчићи, пите, јемеци и мезетлуци, иста јела, иста пића, исте пјесме …

Заиста, невиђен успон у свему. Али, као да Босна и Сарајево нису имали унутрашњу снагу да до политичког циља мира и стабилности изнесу толики терет успјеха.

Глумац Јосип Пејаковић, пробошњачки Хрват, разочарани Југословен, неутјешни боснољуб, написао је и изводио широм земље монодраме, најприје “Југославијо”, а потом само “Он мени нема Босне”.

Потом је релативно најбројнији муслимански народ повео исламистички екстремиста Абу Изат (мауџахедини надјенули Изетбеговићу), који, како вели Кустурица, “није видео даље од Скендерије, те БиХ повео у пакао грађанског рата”.

Били су потурице, К унд К их је придобила не дирајући у беговске привилегије, за НДХ су постали хрватско цвијеће, од ’45 све сами партизани. А када је дошао вакат, Алија је на побједнички скуп СДА, на коме су овацијама поздрављени амабасадори исламских земаља, свој говор завршио цитатом: “Кунем ти се, мили боже, да више робом бити нећемо!”

Каквим то “робом” кад су на поклон добили нацију од комшија, као и идеалну трећину федералне републике са атрибутима државности, иако умало није постала трећа покрајина у Србији?!

Многи Срби кажу да Југославију није требало ни правити, него ићи на националну државу Србију која би се протезала до линије „Карлобаг-Карловац-Вировитица”. Још мање ју је, веле, послије Јасеновца требало обнављати. Уосталом, и прије уједињења у Краљевину СХС и Југославију, 42 од 54 општине у БиХ диретно су се прикључиле Србији. А шта тек рећи за БиХ, која не може да се договори ни о своме средњовјековном поријеклу између конвертита на ислам и хришћанског робља под Турцима. Но, на страну историју великих догађаја, пређимо на ситнице које живот значе.

Српски историчар Немања Девић недавно подсјећа да је послије славног пробијања Солунског фронта, српска краљевска војска у ослободилачком походу стигла на Дрину, а из Сарајева национално мијешана делегација са молбом ђенералу Степи да ослободи и Сарајево.

Не наилазећи нигдје на отпор, српска војска се 4. новембра 1918, преко Бистрика, спустила у град гдје је војвода Степа на улицама масовно дочекан као ослободилац.

Реис-улема еф. Чаушевић му је приредио свечани пријем, на коме је славни војсковођа изјавио да ће “Срби и муслимани живјети као браћа”. Србе су у истом граду у међувремену од само четири године 1914-1918, након Принциповог атентата, та иста браћа хапсила и затварала, разбијала српске куће и радње. Како Краљевину Југославију, “браћа” су касније исто тако од срца дочекала и усташку НДХ.

Након 1945-те, улица на Бистрику је и даље носила име “4. новембра 1918” и комунистичка власт је сваке године свечано обиљежавала тај датум.

Полагало се цвијеће и на гроб младобосанских атентатора, који су иструлили на доживотним робијама по влажни аустроугарским затворима, сарајевска улица десном страном Миљацке задржала је име Обала војводе Степе Степановића. А онда је, без званичне одлуке, Степина обала постала само Обала, док је она преко пута, звана Чобанија, понијела име Обала Париске комуне.

Спомен-гробница младобосанских атентатора постао је гроб светих видовданских великомученика, који су походили једино православни свештеници и млади сарајевски српски пјесници Ного, Вешовић, Караџић, Дутина…

Улица “4 новембра 1918” је неформално деноминована у Бистрик. А званично обиљежавање датума када је српска војска ослободила Сарајево од аустроугарског окупатора прећутно је престало.

Његошев „Горски вијенац“ постао је проблематичан због “истраге потурица”, па је у школској лектири, умјесто уз објашњење историјског контекста, анализиран селективно, прескакањем незгодних дијелова.

Рукометни клуб “Млада Босна” у врху савезне лиге без ријечи је преименован у “Жељезничар”, а други мање успјешан, који се звао само “Босна”, задржао је име.

Неко је упитао зашто се новоизграђена ледена дворана зове Зелена трансверзала, а не према боји снијега “бијела”.

Иначе, “зелена трансверзала” у геополитичкој литератури означавала је лук повезанх муслиманских земаља који води од БиХ преко Санџака, КиМ, БЈРМ ка Блиском истоку. Истрага није утврдила ко је био кум ЗЕТРЕ.

Српски језик у источној и западној варијанти постао је “српско-хрватски”, па онда “српскохрватски/хрватскосрпски”.

Име улице Милоша Обилића на Башчаршији “изговарало” се Ковачи. На анзис-картама Сарајева фотоси џамија, и тек понека црква. Металне табице са ознакама улица и бројева, одувијек плаве, позелениле су.

Ситнице!?

Постдејтонско постепено отимање надлежности и наметање закона Српској, појединачно небитних, али кумулативно фаталних, назива се убијањем методом “кување жабе”.

Босански лонац се крчка већ пола миленијума, а ложи се на мржњу о којој пише Андрић.