Ана Долгарјова: РУСКИ МРАЗ – РУСКА РАДОСТ

Долази руска зима, приближава се руски мраз.
Замрзавају се блатњави ратни путеви. Теже је сакрити се међу голим дрвећем на белом снегу. Дронови могу боље да виде мете. Опаснији је рад јуришника. Лакше се тенкови крећу.
Рат ескалира. Разоткрива се, као зимска природа, његова ружна смртоносна суштина.

Лакше се дише.

Зима је мајка руског човека, мраз је његова национална идеја. Французи су се смрзли, Немци су се смрзли. Украјинци се не смрзавају јер као нација и не постоје, они су заблудели Малоруси.
Али зими је, наравно, ратовати лакше и смртоносније.

Живот руског човека зими је такође лакши него лети. Лето је лето. Лепљиви зној, комарци, а спас само у хладној води. И што је најважније, руско лето није јединствено: исто је у целој Европи. Руска зима је упоредива само са канадском. Добро, добро – урачунајмо и Скандинавце. Они су дошли код нас у деветом столећу и донели нам своју отпорност на мраз. А сад се мраза плаше – свеће, џемпери, вруће шоље и дебели зидови. Не баш потомци Викинга, не баш.

Кад Европљанин озбиљно размишља о смаку света, Рус иде на скијање. Кад Европљанин сигнализира катастрофу, Рус вади клизаљке. Почетком децембра није могуће набавити карте за северне дестинације – Мурманск, Карелија…
Срце Русије је север. Ладога је била престоница Русије пре Кијева. Новгород је њен млађи брат, који су основали тадашњи сепаратисти. Дух Русије – то је Соловјецки манастир. Основали су га два монаха, одолели Швеђанима, Британцима, револуцији, бео-бео – оцртава се на позадини белог снега.

Зими на Соловјецка острва дува ветар са Белог мора и пада снег. Правиш фотографије у боји, али оне испадну црно-беле. Језера и морско пространство су прекривени снегом, само гране дрвећа као да су исцртане црним мастилом. Чак и зимзелени борови на тој белини изгледају црни. И преко свега – звоњава звона.

Дуге јутарње службе почињу у пола седам ујутру. Певају монаси. Ништа сувишно: две продавнице за цело село. „Производи“ и „Роба“, кратко и јасно. На улазу црвена паперјаста мачка. Овде мачке имају нарочито густо крзно, оно их штити од оштре климе.
Снег пада до колена, или чак до струка. Западни човек ту не би преживео. Руси купују скије и моторне санке од малих до великих, јуре около, само им ветар звижди у ушима.

У Карелији лове и пецају у рупама. Карелија – то нису само рекреативни центри за велики новац, то су и села у којима су Карели помешани са Русима и где је лов важна помоћ у вођењу скромне фарме, где мало шта расте. Овде моторне санке нису луксуз, већ потреба. Дошла сам једне зиме у такво село. У дворишту је лежала лобања медведа. На столу је био паприкаш од лосова и гуске. Исечеш дрва да потпалиш пећ, ма какво централно грејање? Својим рукама. Из купатила – право у снег.

Ово је, узгред, важно: попарити се да кости омекшају, а затим – на мраз. И ништа. У фебруару, после сваке сесије, излазила сам да пушим омотана пешкиром– и нисам се прехладила.
Уронити у ледену рупу, без купатила – ништа простије. Може за Богојављење, може и тако. На Богојављење је то традиција, иако не црквена, црква се према њој односи са опрезом. Али је то и даље руски – три пута заронити у ледену воду, обући се и наставити својим путем. Ни они се не прехладе.

Шездесет одсто територије Русије је – мраз. Седам милиона људи настањује тај мраз, и ништа, не намеравају да изумру.
Кажу да стрес од хладноће покреће у телу хормоне радости. А ми смо, у ствари, радосна нација, додуше без лажних осмеха. Руси су као деца. Наивни, радосни, некористољубиви.
Икар је пао јер му је сунце растопило крила.
Руски Икар лети, не пада.
Он лети у свемир, у руски свемир.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)