ДРАГОЉУБ МАНДИЋ: ЖИВОТ ЈЕ ЧУДО – 20 ГОДИНА ПОСЛЕ

Недавно је на Мећавнику обележен 70. рођендан Емира Кустурице. Прослављеном режисеру и једном од највећих амбасадора наше земље у свету честитке су упутиле многе значајне личности, пре свих председник Русије Владимир Путин и руски патријарх Кирил, као и председник Белорусије Александар Лукашенко, што довољно говори о томе колики је значај Кустурице у светским оквирима.

Међутим, поред јубиларног 70. рођендана, за Емира Кустурицу и Мећавник се ове године везује још један јубилеј. Наиме, навршило се 20 година од првог приказивања Кустуричиног филма Живот је чудо, од којег је касније настала и серија, али који се сви заједно, из необјашњивих разлога, ретко када могу видети на малим екранима. Радња филма заправо представља мешавину Шекспирове трагедије Ромео и Јулија, односно песме Забрањеног пушења Љубав удари често тамо где не треба. Главни јунак, инжењер Лука Ђукић (Славко Штимац) са супругом Јадранком (Весна Тривалић) и сином Милошем (Вук Костић) долази из Београда у Босну, са циљем да изгради пругу која ће допринети повезивању различитих делова тадашње државе. Међутим, градећи пругу, Лука као својеврсни Дон Кихот и непоправљиви оптимиста не примећује да се та држава руши све док његов син Милош, уместо да заигра у Партизановом дресу на стадиону ЈНА, не буде обукао униформу војске по којој је наведени стадион добио име. Лукино одбијање да прихвати такав развој ситуације заправо је осликавало расположење самог Кустурице, који је, према сопственим речима, првих 40 дана одбијао да поверује у избијање грађанског рата у Босни и Херцеговини.

Заплет филма настаје када Милош пада у заробљеништво, док његов друг Томо (Давор Јањић), који је у рату постао један од господара живота и смрти, доводи Луки медицинску сестру Сабаху (Наташа Тапушковић), са циљем да је држи заробљену све док не дође моменат за размену. Уместо тога, између Луке и Сабахе се јавља љубав која их је изоловала од ратних страдања, али, са друге стране, истовремено постала и препрека да Лука ослободи сина, а Сабаха се врати међу своје. И како се растанак и размена буду приближавали, љубав између њих двоје биваће све јача, толико да ће их свом својом силином гурнути ка ивици између живота и смрти.

Поред тога, у филму је верно осликана Босна уочи и током грађанског рата. Кустурица је кроз ликове председника општине и његовог помоћника приказао све мане новопеченог вишепартизма. Рат је представљен као време током којег на површину избијају и они најгори и они најбољи. Предратни милицајац и Милошев друг Томо постао је војни командант који је свој положај користио за учешће у шверцу и другим облицима ратног профитерства, док је његов антипод, капетан Алексић (Стрибор Кустурица), приказан као неко ко је достојни настављач српске војничке традиције. Такође, Кустурица није пропустио прилику да прикаже и представнике тзв. међународне заједнице, пре свега кроз лик ТВ репортерке која симболизује улогу светских медија током деведесетих. Оно на шта треба обратити посебну пажњу јесте фигура магарца као персонификације Божје воље, која у кључним тренуцима филма својим чудима утиче на судбине главних јунака, а самим тим и на епилог филма.

Као и у другим Кустуричиним филмовима, Живот је чудо одликују препознатљиви надреалистички моменти, спонтани и аутентични хумор, као и натуршчици са веома запаженим улогама, попут симпатичног војника и Алексићевог посилног којег је играо покојни Владан Милојевић. Филм одликују и динамична радња, живе боје у кадровима и упечатљива музика која се на најбољи начин уклопила у читаву целину. Такође, оно што потписник ових редова као историчар мора да истакне, јесте то што је вођено рачуна да сценографија и костими буду потпуно аутентични. То се најбоље видело у изгледу војника и војних објеката: како је радња филма одмицала и рат се распламсавао, сивомаслинасту униформу заменила је маскирна, југословенску заставу српска тробојка, а звезду петокраку амблем Војске Републике Српске.

Када се филм појавио у биоскопима, већ у октобру 2004. га је погледао 100.000 људи. Филм је 2005. освојио награду „Цезар“ за најбољи филм у Европској унији, а нешто раније је био предложен за „Златну палму“ у Кану, односно за „Златни шиљак“ у Ваљадолиду, што треба посматрати као велики успех будући је то био филм који је на објективан начин приказивао грађански рат у Босни и Херцеговини. Са друге стране, у домаћој јавности је било доста оних који су имали много тога да му замере, било да је реч о буџету или његовој естетици. Поврх свега, као што је већ поменуто, Живот је чудо се из неког разлога током ових двадесет година најређе емитовао од свих Кустуричиних филмова. Зашто је тако, остаје да се питамо.

И за крај треба поменути нешто што је везано за овај филм, а што је, опет, важније од филма уопште. Чекајући да сунце изађе иза облака како би се наставило снимање овог филма, Кустурица је на сету често био загледан у брдо Мећавник које је увек било обасјано. Истовремено, Мећавник су меркали и они који су били спремни да га девастирају зарад експлоатације никла и пуњења властитих џепова. На срећу, исти ти, које у складу са речником политичке коректности зовемо „страним инвеститорима“, нису тада успели у свом сценарију. Уместо Мордора за који је био предвиђен, Мећавник је одбрањен захваљујући широј друштвеној акцији на челу са Кустурицом, који је потом успео од њега да направи једну од најзначајнијих туристичких дестинација на територији читаве Србије. Тиме се показало да је живот чудо не само на филмском платну, већ и у стварности коју свакодневно живимо.