Душан Пророковић: Здравитас – чија су наша деца?

Има она народна пословица о терању лисице и истеривању вука. И даље, није јасно због чега тако тврдоглаво Министарство просвете инсистира на спровођењу пројекта против којег су буквално сви родитељи, а који не може бити ни легитиман ни легалан?

При томе, проблем је могуће решити врло једноставно. Али, постаће и то јасно, исто онако како је за само неколико недеља и све друго постало јасно. Шта се то још у међувремену разјаснило?

Прво, Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, суштински – нема појма шта се дешава. Он просто нема одговоре на питања која интересују родитеље, а родитеље управо интересују информације од јавног значаја и питање заштите података о личности.

У реду, Повереник може да се позове на одређене „законске пасаже“ и објасни како за конкретна питања која су му упућена и није надлежан, већ да одговоре треба тражити код самог Министарства, но ваља подсетити да се пре само пар седмица исти тај Повереник већ оглашавао тврдећи да је процедура приступа подацима деце формално регулисана, што се могло разумети и да је сигурна, као и да за предметну обраду података није потребан пристанак родитеља чиме се практично дало за право Министарству просвете да настави са пројектом.
Питања без одговора

Питања упућена Поверенику биће парафразирана, имајући у виду да су у официјелној верзији дужа по обиму и конкретнија по садржају.

Да ли у другим земљама постоји слична база података и како је уређено питање приватности личности?
Зашто се подаци чувају трајно?
Ко ће одржавати сервер и где ће се налазити сервер?
Које безбедносне мере се предузимају за заштиту података на серверу?
Да ли постоји документ о процени утицаја обраде података на заштиту приватности лица?
Која врста софтверских решења се користи за обраду и заштиту података?

Пошто нема одговора нити на једно од постављених питања, а што у свом допису Повереник и признаје, онда је логично запитати се на основу чега је раније утврђено да ће се процедура спроводити безбедно? На основу увида у документ којим се регулише управо та процедура? На основу саопштења за јавност Минситарства просвете?

Чекајте, неко ће баратати са личним подацима и информацијама о моторичким способностима сваког ученика у Србији, а да није унапред детаљно разрађено ко ће чувати те податке, где ће их чувати, који ће се програми и алати користити?

Да ли су уопште свесни људи који промовишу све ово око прикупљања и обраде података шта се дешава на дарк вебу? Чиме се све тргује? Како се проваљује у базе података?

О тим стварима, најчешће, боље је не писати како се јавност не би узбуњивала, али људе који промовишу Здравитас треба упутити да посете неку од наших безбедносних структура и упознају се са овом материјом. Овде се ради о подацима о деци, и то врло осетљивим подацима, а не о количинама кромпира у школској интендатури.

Друго, у изради платформе Здравитас, плаћене 42 милиона динара, од маја 2024. године учествује фирма регистрована као друштво са ограниченом одговорношћу у априлу исте те године. Привредни субјекат са „огромним искуством“ од 30 дана и првим великим послом, који треба да нам гарантује како ће све бити у реду са подацима и да ће платформа функционисати беспрекорно!?

Таман и да постоје икаква објашњења на напред постављена питања, а које Министарство врло неубедљиво покушава да пружи, ово је толико катастрофална референца да у потпуности дискредитује не само парцијална објашњења него и целокупан пројекат. Са које год стране да се погледа апсолутно је катастрофално.

Треће, захваљујући родитељима који сада организовани преко друштвених мрежа шаљу различите врсте информација и материјала, дошло се и до податка да Светска здравствена организација, заједно са неколиким агенцијама УН развија „Глобалну платформу за праћење здравственог стања у школама“.

Иста она Светска здравствена организација која се силно „прославила“ својим поступцима током пандемије и иста она организација која је повезана са Светским економским форумом и крајње спорним глобалним пројектима. И шта ћемо сад? Има ли ово наше везе са тим њиховим? Да ли се то подаци прикупљају и обрађују за Клауса Шваба?
Које је решење?

Четврто, ово јесте увођење тоталитаристичке праксе у наш институционални систем и могуће је – по много чему важан моменат. Подаци о деци пласирају се на платформу без сагласности родитеља и без било каквог формалног пристанка.

Поређења ради, сагласност родитеља тражи се и за фотографисање њихове деце на екскурзији. И то са разлогом, због неких непријатних догађаја из прошлости. Образложење како је ово пројекат који сеже још у 2017. годину и како је тада требало писати „амандмане“ једноставно није на месту, ем због тога што се процес одвијао нетранспарентно за заинтересовану јавност, ем због тога што није било никаквих наговештаја да ће се овако брутално кршити људска права и слободе.

Толико брутално, да је то упоредиво са праксом злогласних једнопартијских режима. Између осталог, Република Србија потписница је међународних конвенција на предметну тему, две су конвенције о правима деце и заштити приватности лица ратификоване, али то као да никога не интересује.

Никога не интересују ни све бројније одлуке савета родитеља и школских одбора о забрани дељења података о деци, као и појединачне тужбе – којих је већ било. Где ће се завршити ако се овако настави?

Настали спор између родитеља и Министарства просвете решава се лако. Подаци могу бити прикупљани и обрађивани као и до сада. То су подаци за предметног наставника, а не за платформу. Ко жели да подаци за његово дете буду пласирани на јединствену платформу нека потпише сагласност.

Због чега људи из Министарства просвете не желе да се проблем реши лако? У чему је ствар? Јесу ли некоме обећани подаци о нашој деци? Је ли некоме обећана функција у Светској здравственој организацији? Је ли у питању потрошених 42 милиона динара? Или се прави оквир за даље кршење људских права и слобода у нетранспарентним процедурама?

Ако је некоме заиста стало до здравља наше деце, проблем се решава на једном састанку, за пола сата. И тако се враћа поверење у систем и људе. Ако је некоме стало до спровођења овог пројекта из других побуда, онда решења неће бити, па ће се натезање наставити. Докле?

Док се не обустави спровођење. Јер, због начина на који се све ово ради, никаквог поверења нема, а када нема поверења, не може се нешто ни имплементирати. Само, цена ће протоком времена постати виша. То је увек тако. Ако се решење не нађе на почетку кризе, на крају је све то далеко скупље. У сваком погледу.

Душан Пророковић је професор Факултета за међународну политику и безбедност и аутор више значајних дела, међу којима је и монографија ,,Геополитика Србије”. Ексклузивно за Нови Стандард.