ЗБИРКА ПРИЧА МИЛАНА РУЖИЋА ПРЕДСТАВЉЕНА У ПРЕПУНОЈ ВЕЛИКОЈ САЛИ СКЦ: Приче су нас одржале на површини

КАДА је Милан Ружић са својим „Пуним кофером прича“ бануо на нашу књижевну сцену на велика врата – тачније, посредством највећег издавача, „Лагуне“, ту су његову прозну збирку одмах и приметили, и препоручили – највећи. Синоћ су о најновијој његовој књизи, „Приче и ожиљци“, у препуној великој сали СКЦ говорила иста та, велика имена наше културе: академици Матија Бећковић и Душан Ковачевић, те професор Мило Ломпар, уз уредницу Дубравку Драговић Шеховић и глумца Небојшу Миловановића који је надахнуто ишчитао неколико приповести.

Требало је да се Милан Ружић роди или нешто раније, или нешто касније, а родио се у најнезгоднији час када се добре књиге помешане са хиљадама других не виде – али његове се виде, па гледамо како он постаје велики и у најтеже време, и то књигама, а не појављивањем на најгледанијим телевизијама, записао је ономад о Ружићу Бећковић, који је синоћ приметио да је сала дупке пуна читалаца свих генерација „велика и важна културна чињеница, за понос“.

– Нико никада не би погодио шта је толико публике, људи различитих генерација окупило овде – једна књига. Требало је да се појави један млади писац из Лучана, са једном раскошном књигом, да бисмо се нашли у овој ситуацији, радосној за нашу културу и језик. А језик, срећом, више брине о нама но ми о њему, и језик рађа песнике, а такав је Милан Ружић који – данас када једва да има књижевне критике, када старији писци једва да говоре о млађима – бива уочен од читалаца, оних који не напуштају књигу – истакао је Матија, говорећи о Ружићевом литерарном „инвентару ожиљака и убоја, какве сви претрпимо и који желе да буду обелодањени и испричани.

Да су поезија и проза изједначене а све форме међусобно преплетене, нагласила су обојица академика, а Душко је Ковачевић приметио да се све, па и Матијине песме, може свести на причу.

– Миланове су приче сушта есенција, садрже потенцијал за ширу, дубљу, дужу форму. После дужег времена појавио се писац кратке прозе, дуго скрајнутих прича, а добра прича је суштина добре представе, филма, свега… – рекао је Ковачевић, рад да пружи подршку даровитом младом колеги, заувек памтећи „ветар у леђа“ који је за њега представљао велики ауторитет оног доба, Михиз.

О Ружићевој причи која – иако као кратка форма чак и не садржи збивања, већ има само ситуације – успева да прецизно разоткрије и сажме особености наше епохе, немоћне да надиђе сопствени хоризонт, говорио је синоћ и Ломпар, професор НА чија је предавања о Његошу и културној историји будући писац Ружић током студија бежао, бележећи минусе на својим предавањима.

Поноси се и радује млади писац због толике подршке управо оних великана који су га формирали, као припадника генерације „васпитане за неко пређашње, минуло време, неопремљене за друштво у коме живимо“.

– Ипак, не жалим због тога, напротив, мислим да је прави пут васпитавати децу управо онако како су васпитали нас – нагласио је Ружић, који сматра да је његова обавеза да делује корективно на културу којој припада, а да су нам „причле неопходне – да би нас одржале на површини“.

Језик нам је све

НАМА је језик све што имамо, ми друго средство да се изразимо немамо – рекао је Ружић, дипломирани филолог и активни колумниста, кога описују и као „младог писца који као да пише руком старог човека“, и који видно брине о свом језику.