Небојша Лазић: Срби између хришћанског витешког оптимизма и жалопојки, самосажаљења и дефетизма

Народ који оплаче себе и одриче се себе, престаје да буде оно што је био и постаје сјена историјске драме славне прошлости.

Када погледамо један дио друштвених носилаца наше националне идеје, видимо често самовиктимизацију, видимо дефетизам и самосажаљење. Ридање над собом, вјерујем, да није било овако ни у вријеме највећих страдања, робовања или искушења. Побједе се доносе одлучношћу и ведрим, полетним духом, никако реториком нарицања и кукања. Јунаштво као идеја не може бити одлика једности унутар стања духа, него истинске врлине.

Зашто очајавати ако вјерујемо у Бога и свој народ? Светосавље је управо супротност, као и Косовски завет. Није Лазар нарицао над својом судбином и судбином народа, није слушао тужне стихове о свом поразу и тешком стању, него је дјеловао с вјером у Бога, управо супротно. Што је људима немогуће, Богу је могуће. Знали су то наши преци и на Косову пољу и на Кајмкачалану.

Вјеровали су и та вјера их је спасила. Српски народ је запао у опште стање апостасије, свој понос, инат и пркос би замијенио тужбалицама, кукњавом и самосажаљењем. Не плаче се за јунацима, не оплакују се живи. Неко ко дубоко вјерује у српску националну идеју не може бити дефетиста; зна да ово што ми сада живимо, колики год да је пад, није крај историје. Били смо ми и без државе, и у робовању, али бодрили смо себе.

Гусле су пјевале о јунацима, о подвизима. Инспирисале су нове јунаке и нове подвиге, народ је стварао своје лидере, оличене унутар крајњег оптимизма каквог може бити само дубоко хришћански. Вјера њихова спасила их је. Вјера се манифестовала дјелима. Почели смо да се стидимо славне прошлости, да бјежимо од садашњости и да се плашимо будућности као највеће кукавице. Све очекујемо од других, а себе штедимо. Нису се наши на Крфу уздали у друге, него у себе – себе полумртве, себе измучене, себе напаћене, себе протјеране, али у себе и своје, до последњег атома снаге.

Нису мијењали своје за туђе, само су чували своје и сачували га. Вјеровали су у побједу. Нису имали друге опције; јер онај ко се не бори, он је већ поражен. Народ који је национално импотентан осуђен је на нестанак. Историја људског рода је сурова; живјеће само они народи који се боре, који не одустају, који иду у будућност упркос садашњем лошем стању. Неће они који се уздају у друге, него у себе, опстати. Ми стално чекамо да некога другог стигне Лазарева клетва, заборављајући да је та клетва намјењена само нашем народу. Страх нам је закаљио образ; постали смо нијеми посматрачи, општемјесташи најузвишенијих родољубивих идеја које смо недјеловањем банализовали. Ако је Бог с тобом, чега се бојиш? Ако није с тобом, чему се надаш? – рекао је наш блаженопочивши патријарх Павле. Онај народ који западне у колективну летаргију, њему само остаје фолклорни национализам. Туга и очајање су продукт не онога што је био овај народ, него у шта га ми сада претварамо.

Понос је замјенило самосажаљење, што колективно психолошки дјелује као демотивишујуће. Саборност се тако разбија на највећи могући начин. Нико не жели биди дио тима који губи, ријетко ко има толики мазохизам. Један дио националних окупљања личи на масовне сахране или масовна опјела. Јасно је да оплакујемо то што нисмо наши славни преци, али никако не требамо да скренемо са њиховог пута, јел предаја значи пораз и нестанак.

Дефетизам је аутошовинизам родољуба.