Француски филозоф Паскал је рекао: „Камен бачен у море мења цело море“. Хиперзвучна ракета „Орешник“, која је погодила украјинску фабрику „Јужмаш“ и спалила је, својим ударом је променила слику света. Променио се ток војних операција у Украјини. Ниво сукоба између Русије и Америке се променио. Политичка ситуација у Европи се променила. Дошло је до промена на будућем фронту САД и Кине. Променили су се саобраћај кроз Ормушки мореуз, квоте за производњу нафте у ОПЕК-у, цене зрна кафе, стање сеоских путева у Вологдској губернији, израз очију Владимира Зеленског, поцрнелих од ужаса. Ракетни систем „Орешник“, који је настао у главама нама непознатих совјетских ракетних генија, променио је свет. Тако једна бриљантна мисао, рођена у прошлости, обликује садашњост и будућност.
Мени, срећнику, пружила се прилика да опишем совјетску нуклеарну тријаду, совјетски пројектили били су јунаци мојих романа и мог новинарства. Био сам сведок неколико лансирања на космодрому Плесецк, кад се над шумама упалила џиновска бакља, полетела на небо и нестала као блистава звезда. Силазио сам у ракетне силосе у којима су спавале тешке балистичке ракете, усмерене на Лондон и Вашингтон. Кретао сам се под белоруским звездама на мобилном ракетном бацачу „Топољ“, који је знао своје циљеве у Немачкој и Француској. На Бајконуру сам се дивио узлету на небо џиновске лепотице – ракете „Енергија“. Познавао сам велике совјетске технократе, творце јединствене ракетне школе, творце фантастичних совјетских ракета. Међу њима је био и Олег Дмитријевич Бакланов – организациони геније који је под својом моћном руком окупио небројено мноштво ракетних научника који су створили совјетски нуклеарни ракетни штит. Совјетске војне технократе – то је посебно племе генија и стваралаца, неустрашивих, смелих, који су тврдили: „Ми смо у стању да урадимо све што није у супротности са законима физике“.
Систем „Орешник“ и јесте све то што није у супротности са законима физике. Међу ракетним стратезима родио се нови поглед на свет, сагласан са учењем космисте Фјодорова. То би могло да оживи оронуле доктрине којима су највише партијске школе и помпезни конгреси Комунистичке партије чашћавали совјетски народ.
Погледу на свет није било суђено да се оствари. Након распада Совјетског Савеза, ракетни научници су се жалили у разговорима са мном: „Ми смо се бавили открићима у области науке и технике, а спровођење ових открића поверили смо политичарима, од којих су се неки испоставили као лутке, а други – ниткови.” Нерадници и ниткови су уништили Совјетски Савез, задали монструозан ударац совјетској војној техносфери, претворио је у рушевине, предавши је америчком непријатељу који нас је поразио. Тада су под Горбачовим дигнути у ваздух јединствени ракетни силоси, од којих је сваки био небодер који је ишао у центар земље, јединствена машина испуњена хиљадом драгоцених изума. Ове експлозије одјекнуле су широм земље, баш као да су нам минске инсталације погодили амерички „Томахавци“.
Официри ЦИА-е крстарили су по ракетним пројектантским бироима и фабрикама и крали из сефова супертајне совјетске проналаске. Кремљовски издајници су америчким гиљотинама секли совјетске подморнице, уништавали велики ракетни систем „Ока“, а совјетски ракетни научници су одбијали да из земље оду у прекоморске војне центре и носили су тајне цртеже из фабрика, увијајући се у њих, као што су се рањени команданти увијали у црвене заставе, спасавајући светиње од непријатеља.
Пораз је био страшан, и чинило се, непоправљив. Русија је изгубила балтичке државе, Украјину, Централну Азију, повукла се из свих региона Земље, и чинило се да је заувек изгубила велику школу совјетске ракетне науке. Али тако је само изгледало.
Путин је, повинујући се законима руске историје, започео препород Русије, рестаурацију великих технократских школа. Оживели су велики дизајнерски бирои и фабрике које су биле претворене у прах. Корпорације су мало по мало, нит по нит, шраф по шраф, обнављале радионице и конвејере. Шуме су почеле да се диме, океани су узаврели од лансирања нових руских пројектила. „Булава“, „Сињева“, „Јарс“, па „Калибар“, „Кинџал“ и, на крају, данашњи „Орешник“.
Велики подвиг су направили ракетни научници. Старци, сломљени слабошћу и болешћу, напуштали су своје домове, устајали из кревета и одлазили у фабрике и конструкторске бирое, враћајући сачуване цртеже и открића. Оживљавање руске ракетне школе, која данас чува Русију – то је руско чудо, пример Путиновог великог стила, који укључује „Бесмртни пук“, Гергијевљев концерт у сиријској Палмири, Кримски мост, устремљен ка Херсонесу…
Руско оружје је свето, јер штити мистичну светињу, чије је име – Русија. Архангел Михаил, архистратиг, који предводи целу војску руских светаца, држи у рукама копље. На будућој, још неосликаној икони, анђео Херсонеса у азурној одежди, са снежно белим крилима, држаће у рукама ракетни систем „Орешник“.
Патриотизам је појам који има огроман садржај. Наравно, то су и руске брезе, и руски маслачак, и Пушкин, и „Годишња доба“ Чајковског, и Стаљинградска битка, и гробови палих хероја, и божанствени руски језик. Али концепт „патриотизма“ такође укључује обожавање, поклоњење великом руском оружју, његовој лепоти, моћи и светости. Јер оно, било да је то мач Дмитрија Донског или шлем Александра Невског, или бајонет бородинског гренадира, или прострељени шињел Александра Матросова, или разорни, праведни ударац ракетног система „Орешник“ – све су то симболи неодољиве, непобедиве Русије, симбол златокуполне, звонасте, молитвене свете Русије.
Ми данас говоримо о традиционалним вредностима, о очувању породице, о боголикости човека, о чудесној подели људског рода на мушкарце и жене. Али не дај Боже да се поново вратимо у домострој, да заглавимо у архаичности, да престанемо да се развијамо. Русија је земља гигантског скока из антике у будућност, земља невероватне традиције и огњене авангарде. Традиционално руско благо укључује осликану руску матрјошку, форму купола на цркви Свете Софије Новгородске, а такође и ракетни систем „Орешник“. „Орешник“ је традиционална руска вредност.
Прелепа је руска шума. И у њој смрча, бор, храст, бреза, јасика, јова и, наравно, лешник.
(zavtra.ru; превео Ж. Никчевић)