Дмитриј ЈЕВСТАФЈЕВ: „Орешник” ће у наредним годинама одредити односе међу великим силама

ТЕСТИРАЊЕ у борбеним условима руског система ракетног наоружања средњег домета „Орешник” свакако је догађај који ће у наредним годинама одредити односе између највећих држава света.

Колико год западни политичари и експерти говорили да тај догађај неће имати спутавајући ефекат на западну политику, у стварности ће САД и њихови савезници морати да преиспитају своје приступе како у сукобу око Украјине, тако и односима са Русијом уопште.

Русија је први пут показала потенцијал да уништи високозаштићене непријатељске циљеве на територији целе Европе и значајног деела азијско-пацифичког региона, без преласка нуклеарног прага.

Ово је нова ситуација, суштински флексибилнија са политичке тачке гледишта од концепта „ограниченог нуклеарног рата“, тако омиљеног у Сједињеним Државама, који је донео славу младом Хенрију Кисинџеру.

Постоји велика нада да су после догађаја последњих дана, изјаве и акције Русије у контексту нуклеарног одвраћања почеле да се схватају озбиљније.

Како се не сетити неистина 2019-2021. о истраживању спроведеном у Сједињеним Државама о томе колико би људи могло да погине у размени нуклеарних удара између Русије и Сједињених Држава. А посебно закључка да се глобална катастрофа не предвиђа.

Француски министар спољних послова Жан Ноел Баро рекао је да Париз није заплашен ажурирањем руске нуклеарне доктрине и, уопште, да је блеф све што Москва говори о нуклеарном оружју. Истина, то је рекао и пре тестирања нове руске ракете.

С друге стране је мишљење шефа Стратешке команде САД, контраадмирала Томаса Бјукенана. Јер, он је открио да Сједињене Државе дозвољавају размене нуклеарних удара у којима би Вашингтон задржао део свог арсенала за даље одвраћање потенцијалних противника.

Изјава је дата на високопрестижној платформи Центра за стратешке и међународне студије и тешко да није била усаглашена са врхом Пентагона. У суштини, ово је прерада стратегије „ограниченог нуклеарног рата“, али без идентификације конкретних противника, што може бити покушај да се развије „вишевекторско нуклеарно одвраћање“.

Све ово се не може оценити само као део политичке пропаганде са циљем да се изврши притисак на Русију поводом ситуације у Украјини. Уместо тога, видимо знаке намере да се обнови дугорочна линија понашања у области нуклеарног одвраћања евроатлантског војног потенцијала. Вероватно у погледу ситуације „одбране на новим границама“.

Западни политичари и војни званичници већ отворено признају да сукоб није У Украјини, већ ОКО Украјине и да су у њега директно укључене земље НАТО-а.

То је суштинска промена логике понашања западних земаља у односу на период пре 2021. године, када су пропуштене све могућности за мирно решавање противречности на релацији Русија-НАТО, у чијем фокусу је била Украјина.

Обратимо пажњу на још неколико околности које одражавају стратешке промене у одбрамбеном менталитету у евроатлантској заједници.

Прва околност. Американци, више него Европљани, разумеју озбиљност изјава Русије о новим приступима употреби нуклеарног наоружања. Сликовито речено, ако је Европа у фази порицања нуклеарног оружја, онда су Сједињене Државе чврсто прешле у фазу преговарања. Али, политику поводом нуклеарног оружја НАТО одређују Сједињене Државе, без обзира шта Париз и Брисел сада покушавају да тврде. Управо Вашингтон мора да смири неодговорне европске партнере који покушавају да наметну САД своју визију ситуације.

Друго. НАТО је увек претпостављао да има значајну супериорност над Русијом у конвенционалном наоружању. То је оно што је диктирало дугорочну политику Вашингтона и Брисела да се одрекне значаја нуклеарног оружја и као војно-политичког и као војно-моћног оруђа.

Повратак нуклеарног оружја на дневни ред од стране самог НАТО-а значи да се они више не осећају апсолутно сигурним у области конвенционалног наоружања.

Треће. Расправа о теми нуклеарног наоружања и нуклеарног одвраћања као дела одбрамбене политике НАТО-а (макар и у тако стидљивој форми као што се сада дешава) значи стварно признање неуспеха НАТО-а и Сједињених Држава – пре свега у коришћењу модела прокси ратова против Русије као стратешког фактора. Да, у одређеној фази је то функционисало и чак је створило неке потешкоће Русији, али сада та стратегија више не функционише.

Настају услови под којима наредни прокси могу бити војници НАТО земаља. А једина шанса да се то избегне је – нуклеарно оружје.