Мирослав Стојановић: Бајденово ДА, Шолцово НЕ

Два државника у одласку, један неповратно (Џо Бајден) други с наглашеним (безизгледним?) амбицијама да се, упркос фијаску и поразу, врати на трон (Олаф Шолц) повукли су, у исто време, два радикална, а посве опречна, потеза.

Непосредно пред сеобу из Беле куће, Бајден је направио заокрет планетарно високог безбедносног ризика и потенцијалне нуклеарне катастрофе – дозволио је Кијеву, оно што је дуго, све до пре неки дан, упорно одбијао, да користи америчке крстареће ракете дугог домета (до триста километара) и гађа циљеве (дубоко) на руској територији.

Још неко време, до парламентарних избора 23. фебруара и, потом, склапања владајуће коалиције (што никад не иде глатко) немачки канцелар Шолц остао је тврдо на својој досадашњој позицији – поновио је рекао „не“ испоруци (још разорнијих) немачких крстарећих ракета „таурус“ (домет до пет стотина километара) Украјини.
Прва раселина

Од кад траје сукоб у Украјини, а с њим беспоговорно америчко дисциплиновање западних Европљана, ово је прва и једина, јавно и драматично видљива, раселина у односима између Берлина и Вашингтона. И то на политички најексплозивнијем проблему – питању рата (не само украјинског) и мира.

Сличну (јеретичку) политичку храброст – опет на теми рата и мира! – показао је својевремено Шолцов страначки претходник на канцеларском трону Герхард Шредер: одбио је (демонстративно) да се, у заливском рату, стави под ратни барјак тадашњег америчког председника Џорџа Буша Млађег.

Шредер у том часу није био усамљен. Тада је створен (моћни) антиратни (и антимаерички) тријумвират који су, уз немачког канцелара, чинили руски и француски председници, Владимир Путин и Жак Ширак.

Олаф Шолц се изричитим и реским „не“ („НЕ остаје НЕ и – тачка!“) испоруци „тауруса“ Украјини, с образложењем како неће „да увлачи Немачку у рат са Русијом“, нашао се, међутим, потпуно усамљен на политичкој ветрометини: жестоко га, наиме, због тога нападају не само опозициони конзервативци, него и доскорашњи коалициони партнери, Зелени и либерали, у чијим редовима има највише бучних русофоба и (ратних) хушкача, од Аналене Бербок до (још грлатије) Мари Агнес Штарк Цимерман.

Сам Шолц је дао „шлагворт“ за баражном паљбом с којом се сада суочава. Одбијао је да самоиницијативно улази дубље у украјинску ратну лаву, пре него то учине (пре)моћни савезници с оне стране Атлантика. А у томе је прешао пут и правио заокрете какве није направио ниједан лидер у западној фамилији: од пољске болнице и пет хиљада шлемова – прва понуда – стигао је до хаубица и тенкова („леопарда“) – не да, међутим, оно што Зеленски највише и најупорније тражи, „таурусе“.

Враћање на почетак

У одгонетању разлога за (ипак неочекивану) Шолцове одлучности (коју руски шеф дипломатије Сергеј Лавров хвали као одговоран државнички чин) кад је реч о фамозним ракетама „таурус“ (најубојитије оружје којим располаже Бундесвер), одлучности скопчане с његовим великим политичким ризицима (не само у сопственој кући) страх од увлачења земље у рат са Русијом може бити преовлађујући. Не и једини разлог.

Иако отписан гашењем „семафора“ (трочлане „коалиције неспојивих“), Олаф Шолц очигледно нема намеру да баци (политичко) копље у трње.

Иако означен као најнеуспешнији немачки канцелар (на листи популарности међу двадесет политичара, месецима је месецима на последњем месту!) Шолц демонстрира невероватну самоувереност: понавља како ће заједно, његова странка и он као њен, поново, кандидат за канцелара, победити 26. фебруара на парламентарним изборима.

У том контексту, и са том намером, Шолц улази у изборну арену представљајући се као „канцелар мира“. Рачуна да би то могла да буде, упркос премоћи ривалских конзервативаца (Хришћанско демократска унија (ЦДУ) и њена баварска „посестрима“ Хришћанско социјална унија (ЦСУ)), „добитна карта“: на тој карти су антиратне странке, и на десници и на левици, Алтернатива за Немачку и Савез Сара Вагенкнехт оствариле (готово тријумфалан) успех (сеизмички осећајући „пулс“ јавног расположења) на септембарским парламентарним изборима у три источнонемачке покрајине, Саксонији, Тирингији и Бранденбургу.

Из губитничке позиције Шолц покушава да се извуче враћајући се на почетак: отписан од сопствене странке (нису га хтели за лидера), на минулим изборима је побрао (ако не и преовлађујући) завидан број гласова програмском најавом „нове источне политике“, на трагу оне (чувене) Брантове, која је, добрим делом, постала ДНК странке. У њеном средишту требало је да буду још интензивнији (партнерски) односи званичног Берлина са званичном Москвом.
Претње страначким пучем

Најновији потези Олафа Шолца – инсистирање на телефонском разговору, после дугог ћутања, са Путином и енергично одбијање да следи Бајдена испоруком „тауруса“ Кијеву – могу се тумачи као грозничави покушај да, у последњем часу, оствари немогуће: да у још једном (другом) мандату остане на најважнијем политичком положају у земљи.

Шолц би, неочекивано, на том путу, и нескривеној амбицији могао да се „спотакне“ у сопственој странци. Док се налазио десет хиљада километара далеко од Берлина, на Самиту Г 20 у Бразилу, у партији је почело да кључа, с обрисима пуча: све су гласније сумње (а њих изражавају све чешће веома утицајни прваци странке) у то да Социјалдемократска партија (СПД) са Шолцом нема шта да тражи на превременим (ванредним) изборима.

У таквој, неочекивано хаотичној ситуацији, садашњи министар одбране Борис Писторијус указује се као могући кандидат за канцелара са изгледнијим шансама од (малерозног) Шолца у изборној арени. На раније споменутој листи популарности, Писторијус се налази на првом месту.

То, међутим, мало, или готово ништа, говори о његовим изгледима: у на парламентарним изборима се не гласа за личности (иако је њихово „зрачење“ утицајно) него за странке. А некад моћна Социјалдемократска партија (СПД), према прилично поузданим истраживањима, драстично заостаје за главним ривалом, Хришћанско демократском унијом (ЦДУ).

Ако би се, међутим, определила за Бориса Писторијса као свог кандидата за савезног канцелара, уместо Шолца, странка би се друкчије одредила и према суштинском питању рата и мира. Писторијус је (упркос свом руском имену) далеко радикалнији у подршци Украјини, укључујући и ратну опцију: вероватно би му било лакше да, кад би то од њега зависило, испоручи „таурусе“ Кијеву.

Коначна страначка одлука о такозваном „КА“ (канцеларском) питању, пашће наредних дана. Колико ће то зависити од моћи (још увек) канцелара да консолидује ситуацију, и спречи страначки пуч, знаће се ускоро. Хаотична ситуација је најгоре решење за странку велике традиције (постоји готово два века) и знаменитих лидера.