Ендрју Корибко: Путин је коначно кренуо у ескалацију

Читав свет је остао изненађен када се Путин у четвртак обратио нацији и саопштио да је Русија тог јутра тестирала нову хиперсоничну ракeту средњег домета гађавши чувени индустријски комплекс из совјетске ере у украјинском граду Дњепропетровску.

Објаснио је како је то одговор на недавну одлуку Сједињених Држава и Велике Британије да дозволе Украјини кориштење ракета дугог домета по територији Русије. Њихова одлука, по речима руског председника, довела је до тога да НАТО-руски прокси рат у Украјини „поприми елементе глобалне природе“.

Као што је и објашњено овде, у контексту „момента истине“ до којег је довела најновија фаза сукоба, Путин се суочио са избором: или да ескалира или да настави са политиком стратешког стрпљења.

Прва опција могла је да осујети потенцијалне покушаје Доналда Трампа да постигне мировни споразум, док је друга могла да охрабри још већу агресију.
Путинов одговор

Путин се одлучио за прву опцију и то на креативан начин који је мало ко предвидео. Ракетни систем „Орешник“, чије је постојање обелоданио у четвртак, опремљен је самонаводећим бојевим главама (MIRV – Multiple Independently-targetable Reentry Vehicles).

То је у суштини исто оружје које би Русија могла да користи у случају нуклеарног сукоба са Западом, с обзиром на то да поменута карактеристика у комбинацији са хиперсоничном брзином чини пресретање немогућим.

Другим речима, Путин је „зазвечао“ руским нуклеарним арсеналом на најубедљивији начин, али без стварног тестирања нуклеарног оружја, што је његова влада раније потврдила да неће учинити из разлога који су овде објашњени. Он се, дакле, коначно пење уз лествицу ескалације.

Путин је до сада одбијао да крене путем ескалације, а све са циљем избегавања трећег светског рата, и поред више од 1.000 дана украјинских провокација уз подршку НАТО-а, које су укључивале бомбардовање Кремља, система за рано упозоравање, стратешки важних аеродрома, нуклеарних електрана, Кримског моста, као и многих других осетљивих мета.

До овог момента давао је приоритет политичким циљевима у односу на војне, али све се то сада мења, јер је схватио да је његово стратешко стрпљење протумачено као слабост, што је изазвало још већу агресију на Русију.

С обзиром на то да најновија употреба западног оружја од стране Кијева на руској територији (у обиму пре 2014. године) није преседан, будући да је систем HIMARS већ кориштен у Белгородској и Курској области, при чему је Украјина, уз подршку НАТО-а, током лета извршила инвазију на Курску област, поставља се питање зашто је било потребно више од три месеца да се Путинови ставови промене.

Такође треба напоменути да Русија није значајно реаговала на то што је Украјина увела авионе F-16 у своје снаге, иако је Лавров раније упозорио да би они могли бити опремљени нуклеарним оружјем.

Русија је можда добила обавештајне податке да Запад планира још већу провокацију у будућности. Белоруски медији су објавили документе који разоткривају западни план за дестабилизацију и инвазију на њихову земљу, о чему читаоци могу сазнати више прегледом анализа које су наведене овде.

Сходно томе, процењено је да „ажурирана нуклеарна доктрина Русије има за циљ да одврати неприхватљиве провокације НАТО-а“, а поменуто би свакако спадало у ту врсту провокације.

Путиново „стратешко стрпљење“ коначно је достигло своје крајње границе ако је добио назнаке да се нешто слично спрема и у будућности (даље провокације НАТО-а, прим. прев.), што објашњава и употребу система „Орешник“ против индустријског комплекса у централној Украјини. Дакле, тиме је Западу послао недвосмислену поруку да преиспита своје планове.

Узимајући у обзир колико му је важно да избегне трећи светски рат, логично је и то што је његов портпарол потврдио да је Русија о свему обавестила САД приближно пола сата унапред.

На крају крајева, испаљивање хиперсоничне ракете средњег домета у западном правцу без претходне најаве могло је да изазове панику у Вашингтону, где би се то могло тумачити као почетак потенцијалног првог нуклеарног удара од стране Русије, чиме би се покренуо онај сценарио који Путин покушава да избегне.
Тактика одвраћања

Мотив руског председника био је да одврати Запад од извођења неприхватљивих провокација које прелазе најосетљивије црвене линије Русије, а које би Запад могао планирати из очајања како би, што они кажу: „ескалирали да би деескалирали под својим условима“.

Писано је овде, овде и овде да би Трамп могао прибегнути управо тој тактици, али најновија ескалација са ATACMS ракетама – која се може сматрати провокацијом због много већег домета ових ракета у односу на HIMARS – сугерише да је „Колективни Бајден“ одлучио да то учини први, из страха да би било који договор који би могао постићи са Путином превише угрозио интересе САД. Сходно томе, Путин је сада можда одлучио да предухитри САД тако што ће „ескалирати да би деескалирао“ под руским условима.

Русија је у четвртак ујутру први пут користила MIRV (вишеструке независно усмериве повратне бојеве главе) у борби, што је далеко значајније од америчке стратегије „кувања жабе“ која се састоји у проширивању домета ракета које Украјина већ може да користи унутар руске територије, још једном сигнализирајући своје планове за ескалацију много унапред, поготово зато што је мало њих предвидело шта се спрема, а САД су имале информацију само 30 минута раније. Путин је такође упозорио да нова руска доктрина омогућава употребу таквих оружја против оних који наоружавају Украјину.

Мало је вероватно да ће Путин занемарити опрез и испалити „Орешнике“ на војне циљеве у НАТО земљама, ризикујући избијање трећег светског рата, али се не може искључити могућност да ће следећа ескалација коју разматра као одговор на нову агресију бити бомбардовање Молдавије.

Портпаролка Министарства спољних послова, Захарова, изјавила је раније ове недеље да влада у Молдавији, коју подржава Запад, „рапидно претвара земљу у логистички центар за снабдевање Украјинских оружаних снага.“

Молдавија није чланица НАТО-а, што значи да би Русија могла да је бомбардује без преласка црвених линија Запада, а истовремено би тако послала поруку да није слаба као што су неки умишљали након погрешно протумачених разлога за Путиново стратешко стрпљење.

Запад жели да он прихвати НАТО мировне снаге дуж линије контакта (LOC), наставак милитаризације Украјине, њено будуће чланство у НАТО-у и опстанак антируског законодавства.

Супротно томе, Путин жели да протера Украјину из четири региона која су гласала за придруживање Русији у септембру 2022. године, да спречи присуство НАТО мировних снага дуж линије контакта (LOC), демилитаризује Украјину, обнови њену уставну неутралност и укине антируско законодавство.
Могуће решење

Предухитривши Запад „ескалацијом ради деескалације“, или барем коначно пењући се лествицом ескалације као одговор на њихове провокације, Путин настоји да оствари што више од ових максималних циљева.

Ако Путин остане при свом ставу и не одступи од свог новог приступа, који је, по мишљењу многих, одавно требао да примени, јер неки верују да га је требао започети након неуспеха мировних преговора у пролеће 2022. године, имаће много већу шансу да постигне бар део својих најважнијих циљева.

НАТО увек може конвенционално интервенисати у Украјини, западно од Дњепра, како би спасао део свог геополитичког пројекта, те Русија треба да претпостави да неће моћи демилитаризовати или денацификовати тај део земље.

Међутим, оно што Русија може да уради је да употреби војне и дипломатске мере (појединачно и у комбинацији кроз свој нови приступ) како би стекла контролу над свим територијама које сматра својима на источној страни Дњепра, укључујући могуће и сами град Запорожје са више од 700.000 људи.

Нова линија контакта (LOC) затим би могла бити контролисана искључиво од страна незападних снага распоређених као део мандата УН, док би Украјина могла бити приморана да демилитаризује све што остане под њеном контролом на источној страни Дњепра.

Сво тешко наоружање морало би бити повучено на запад у циљу успостављања масивне демилитаризоване зоне (DMZ), док такође постоји могућност да овај регион „Трансдњепра“ добије политичку аутономију или барем културну аутономију како би се заштитила права етничких Руса и оних који говоре тим језиком.

Овај сценарио је први пут разматран овде у марту и могао би попримити облик приказан испод, са западним делом земље обојеним плавом бојом, који би могао прихватити НАТО трупе као део аранжмана који ће бити накнадно описан.

Украјина би могла бити одвраћена од кршења прекида ватре због тога што би демилитаризована зона ставила земљу у неповољан положај за тако нешто, док би Русија била одвраћана „безбедносним гаранцијама“ које је Украјина ове године обезбедила са низом НАТО земаља, што се фактички односи на подршку по „Члану пет“.

Иако Русија може упасти у DMZ, НАТО би такође могао упасти у Западну Украјину или чак прећи Дњепар, било због брзе интервенције или због већ распоређених трупа западно од реке у складу са подразумеваним договором са Русијом.

Оно што је детаљно изложено у претходним редовима, представља максимум који Русија реално може постићи с обзиром на нове војно-стратешке околности у којима се налази више од 1.000 дана од почетка специјалне операције.

Путин је коначно започео пењање по лествици ескалације како би одвратио Запад од још већих провокација типа планова да га принуде на замрзавање постојеће линије контакта и затим, можда, прихватање распоређивања западних/НАТО мировних снага на тој територији.
Прагматичан договор

Такав сценарио би био потпуно неприхватљив за Путина из перспективе националних безбедносних интереса Русије и интереса његове личне репутације, након што је обећао да ће зауставити ширење НАТО-а у Украјини.

Међутим, задржавање северноатлантског блока западно од Дњепра, док би се све источно од њега и северно од административних граница четири бивше украјинске области које су се придружиле Русији у септембру 2022. године, привремено названо „Трансдњепарском“ регијом, демилитаризовало, било би прихватљив компромис.

Трамп би могао сматрати да је ово довољно прагматичан договор са којим би могао да се сагласи, јер се може представити као победа за све релевантне стране у сукобу (на пример, Русија је освојила територију и створила демилитаризовану зону дубоко унутар Украјине; Украјина је наставила да постоји као држава; САД су фактички укључиле Западну Украјину у НАТО).

Овај договор би могао ступити на снагу и пре тога да било која страна „ескалира да би деескалирала“ пре његове инаугурације, и ово је „компромис који чува образ свима“ како би се избегао трећи светски рат.

Наравно, било би боље да се о овоме договоре без изазивања кризе сличне кубанској, која би могла да измакне контроли, због чега би требало да њихове дипломате почну, већ сада о томе разговарати, или да дипломате треће земље као што је Индија предложе ову идеју иза кулиса како би покренуле процес.

Путинов нови (и по некима превише одлагани) приступ сигнализира да неће прихватити замрзавање постојеће линије контакта, а посебно не распоређивање НАТО мировних снага на тој територији, и да ће ескалирати како би то избегao.

Он би могао чак и да „пређе границу“ и употреби тактичко нуклеарно оружје у Украјини (и/или по НАТО-овом логистичком центру у Молдавији) ако осети да је доведен у ћорсокак због потенцијалних провокација Запада (на пример, дестабилизације и инвазије на Белорусију).

Запад би стога требало да почне озбиљно да схвата Путина након што је коначно почео да се пење по лествици ескалације, јер би најгори сценарио, трећи светски рат, могао постати неизбежан ако га претерано притисну.