Владимир Димитријевић: О СМИСЛУ СТАРОСТИ

Жарко Видовић ( који се упокојио у 95. години живота, разговарајући са једним пријатељем и уз платоновску чашу вина, ону из дијалога „Гозба“), говорио је да је смисао старости у томе да се са старчевог лица чита логосност постојања – обасјано лице старца казује младима да је вредно живети. Лепа је позна јесен живота за коју је Миљковић, у „Балади“, рекао: „Певајте, дивни старци, док над главом/ распрскавају се звезде као метафоре“. И ових дана, када су нас напустила два светилника, Андреј Тарасјев и Драгољуб Петровић, писцу ових редова само је то на памети: живот њихов као пој дивних стараца, над чијим главама су се распрскавале звезде као метафоре.

Обојицу сам знао, и познанство ми је донело много дарова: радост, храброст, веру у Бога и смисао света, наду да, како рече Ного, „није све пропало кад пропало све је“. И, кажем себи и свима, треба да се памте. Јер је памћење оно што је Истина – на грчком, алитија (Незаборав). Том смо Истином могући и ми који смо остали после њих
Андреј Тарасјев је рођен 1933. године у Београду, међу руским избеглицама, а упокојио се 13. новембра 2024. С очеве стране био је од „поповића“, свештеничке лозе, а са мајчине од официра, међу којима је било и генерала. Његов отац, баћушка Виталије, био је свештеник при руском храму Свете Тројице на Ташмајдану, брат Василије свештеник при истом храму, као и његов синовац, Виталије, који је сада старешина руског храма. Сам Андреј је имао чин ипођакона, и био је десна рука оца Дејана Дејановића, јереја при храму Светог Трифуна на Топчидерском гробљу у Београду. Ко зна колико се младих обратило у веру у тој црквици пуној благодати Божје! Отац Дејан и ипођакон Андреј томе су доприносили не само речима, него и зрачењем својих лица, иконизованих љубављу Божјом.

Андреј Тарасјев је студирао историју уметности и архитектуру, а дипломирао руски језик на Катедри за источне и западне словенске језике и књижевности Филозофског факултета у Београду. Био је професор и лектор за руски језик на Филолошком факултету у Београду, предавач на Вишој економској школи, хоровођа руског храма Свете Тројице. Јануара 1962. године удаљен са катедре за руски језик „зато што пева и диригује у цркви“. Деценијама је водио више црквених и грађанских хорова. Са патријархом Павлом, својевремено епископом рашко-призренским, изградио је трајно пријатељство током заједничког рада у Комисији за превод Новог завета.

Сви су га волели, а нарочито његови студенти. Био је прави педагог, што, кад се преведе са грчког, значи „детеводитељ“.
Написао је преко педесет научних и стручних радова из области филологије, руског језика, књижевности и историје. Много је волео Пастернакове песме доктора Живага, из песниковог чудесног романа – песме прожете духом православне вере и богослужења. Био је хроничар Руске Заграничне Цркве у предратном периоду, када је њено средиште било у Сремским Карловцима. Писао је о руском мушком и женском монаштву као обновитељима српских манастира. Кроз његову кућу су пролазили великани руске духовности – од поглавара РЗЦ, митрополита Антонија Храповицког, до Светог Јована Шангајског, о коме је причао:„Када поменем да је и Свети Јован одсео код нас, сви кажу: ’Јао, па ти си видео Светог Јована Шангајског! Је л‘ те благословио?!‘ Кажем: ’Не, ударио је чвргу мени и брату пролазећи кроз кухињу. Ја сам чвркнут светитељском руком‘“.

Ко није волео слатку душу Андрјуше Тарасјева, која као да је изашла из неке Чеховљеве приче, прожете хумором и сетом? Ко се у његовом друштву није осећао као род рођени, а нарочито кад ти каже „Миљенки мој“? Ко не би волео руски народ ако је Тарасјев био Рус, онај наш, укорењен у руску и српску свету земљу?
А умео је да приповеда о руској емиграцији у нас као нико. И озбиљно, и шаљиво. Памтим ово шаљиво, јер је прекрасно, опет чеховљевски. Причао ми је о њиховим, дивно смешним, несналажењима, и о речима, споља истим, у руском и српском, али које значе нешто сасвим друго ( тако је код Руса „покушеније“ атентат, а не покушај, а Србин, који би се удварао руској девојци на сопственој верзији руског, и рекао јој „Ти, мој красни живот“, добио би своје, јер то значи „Ти, мој црвени стомаче“).

Причао је, рецимо, како његов деда по мајци, генерал, у Београду дуго није хтео да живи приватно, него је био у хотелу. Његов другар, писац и шаљивџија, васпитач деце краља Александра, Миле Павловић Крпа, пита га што не тражи стан, него плаћа хотел. А Андрејев деда: „Не могу. Овде су жене много непристојне.“. Крпа се чуди: „Како то?“ „Па, ето, кад пролазим крај кућа са станом за издавање, свугде пише: „Тражим самца“. А то је врло непристојно“. На руском, наравно, „самец“ значи „мужјак“.
Пошто су деду генерала Срби из угледних кућа почели да позивају у госте за крсну славу, а он није знао какви су обичаји, питао је Крпу. А обешењак му каже: „Кад ти изнесу славско жито и послуже те, ти се прекрсти и честитај им: „Свеца ли вам вашег!“ Тако је безобразник обрукао свог доброг познаника, изазвао салву смеха код домаћина, и, да се зна, причао је Тарасјев, Крпи није било жао због тога.

И овога се сећао наш Андрјуша. Во времја она, живели су сложно деда и бака – он угледни руски официр, а она одана госпа. Деце нису имали. Официр је радио у нашем војном геодетском заводу. Кад га нема дуже времена с посла, супруга би, сва брижна, ишла да га тражи, и остављала поруку на вратима: „Отишла сам да те тражим.“ Он дође кући, не затекне је, па оде да тражи њу – док се не нађу. Толико су били везани једно за друго. Једном бака реши да свом мужу спреми оно што највише воли – поховани свињски мозак. И пита комшинку, пре одласка у набавку: „Како ви кажете оно што вам је в олове?“ А она: „Госпођо, оно што је у глави, ми кажемо памет.“ И оде бака у месару, па пита: „Извините, имате ли ви памети?“ А љутити касапин: „Ја имам, а имате ли Ви?“

Па руски професори, од којих је један молио да га преместе из Скопља у Београд, и нашао се код надлежног министра. Извињавајући се, крајње учтиво, због тога што је дошао да министру направи извесна „затрудњенија“ ( тешкоће ), рекао је, мешајући руски и српски: „Опростите, дошао сам да Вас затрудним“, на шта је министар отишао до секретарице и рекао: „Овај нешто тражи, али је не могу да му у томе помогнем. Видите Ви шта је у питању.“
И онај што је, говорећи студентима о томе како се на путевима граде кривине, руску реч „дарога“, претворио у српску „драга“, па је прича о кривинама звучала као „Иде драга и повраћа.“

Андрјушина црквеност, она права, руска, светла и чиста, била је прожета животом уз баћушку Виталија, оца Андрејевог и Василијевог, вероучитеља у руској школи у Београду ( био је, кажу, као вероучитељ, омиљенији од оца Георгија Флоровског, који је извесно време провео у нашој престоници). Код оца Виталија се исповедао и Свети Јустин Ћелијски.
Тарасјев је о судбини своје породице говорио: „И мој отац је са села из околине Маријупоља, данас је то Украјина, а село је тада било грчко-руско. Јасно је да до пролетерске револуције није могло да дође природним путем у сељачкој земљи. Она је вештачки изазвана, Лењин је добио велики новац, стигао је у специјалном вагону, ја то називам првим бактериолошким ратом. Русију је требало срушити, а Руси су били незадовољни неуспелим ратом у који је цар, мученик, ушао да би заштитио Србију. Позната је његова реченица: ’Руски цар је од речи, Србија може бити мирна‘, коју је у телеграму написао председнику владе Николи Пашићу. Све је то једна велика трагедија“.
Иако је бољшевичку револуцију звао октобарском трагедијом, увек је говорио да је, по промислу Божјем, велики преврат спојио његове родитеље с разних крајева Русије – из данашње Новорусије и из древне Костроме, одакле су били Романови.

Од новембра 2024, још једно озарено руско срце почива у српској земљи, као доказ да је Христос наш заједнички Спаситељ, и, како је отац Јустин говорио,“Бог словенских очајника“. Јер, без Христа, наш живот и наша историја су очај и само очај. Са Христом, све има смисла – у Светој Русији и Небеској Србији.

О ДРАГОЉУБУ ПЕТРОВИЋУ

Рођен 20. јуна 1935, у Косору код Подгорице, а упокојен 16. новембра 2024. године у Леушићима код Горњег Милановца, Драгољуб Петровић је био од славног српског племена Куча. То племе је давало витезове попут Илије Куча, кога су и непријатељи Арбанаси поштовали и надметали се да му се нађу у помоћи док је тамновао код Турака, и Марка Миљанова, који је био таква људина да му је, кад га је краљ Никола казнио, узевши му војводску титулу (јер није хтео да буде пуки удворица), пристајала и титула РАЗВОЈВОДЕ, лепше од било кога одликовања. Петровић је своје кучко порекло носио као понос и као обавезу.

Српски лингвиста, србиста, слависта и универзитетски професор, директор Института за јужнословенске језике, шеф Катедре за српски језик Филозофског факултета у Новом Саду, бавио се српском дијалектологијом и ономастиком, проблемима словенске лингвогеографије ( ту су кључне његове књиге „О говору Змијања“ и „Говор Баније и Кордуна“). Запажен је као учесник пројеката Општесловенски лингвистички атлас (ОЛА), који се бавио битним особинама и распоредом гласовних, обличких и лексичких система на словенском језичком простору, као и Општекарпатски дијалектолошки атлас (ОКДА), који се бавио лексиком за животне услове у планинским областима. Пуних тридесет пет година био је укључен у сабирање грађе за Дијалектолошки атлас српског језика. Био је организатор прикупљања српске народне лексике у Војводини, а резултати истраживања објављени су у десет томова(2000 – 2011). Био је члан најугледнијих међународних установа за лингвистичка истраживања.

У доба после Брозове смрти, био је гласан и јасан – против сваке лажи и обмане. Крајем 1985, пошто је у „Књижевним новинама“ објавио текст под насловом „Помиримо пријатеље, непријатељи су смирени“, налетео је на комунистичке инквизиторе. Решењем Општинског судије за прекршаје у Новом Саду од 3. децембра 1985. године, због тога “што је у свом чланку објављеном у листу „Књижевне новине“ број 696/85 од 15.10.1985. године… под насловом „Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени“… учинио прекршај вређања и омаловажавања социјалистичко-патриотских осећања грађана из члана 8 став 1 Закона о прекршајима јавног реда и мира, за који му се на основу истог прописа „у т в р ђ у ј е казна затвора у трајању од 60 (шездесет) дана“; жалба на решење о казни уложена због ненадлежности Општинског судије за прекршаје, као и због тога што „је у питању дело које није прописано као прекршај“, у Покрајинском већу за прекршаје у Новом Саду одбијена је потврдом првостепеног решења, а захтев за судску заштиту, уложен Врховном суду Војводине, „одбија се као неоснован“.
Пресудом Суда части за резервне млађе официре, официре и војне службенике у Новом Саду од 19. априла 1988. године, „због дисциплинског преступа из члана 197. став 1 тачка 2. Закона о служби у оружаним снагама“, односно због тога што се налазио међу потписницима двеју иницијатива (1986): за оснивање Фонда солидарности и за издавање приватног листа Самоуправа, те што је као аутор чланка „Помиримо пријатеље – непријатељи су смирени“ (1985) „кажњен од стране судије за прекршаје казном затвора у трајању од шездесет дана“, осуђен „на казну губитка чина резервног капетана“. Пресуду је потписао извесни Чутурић, о чијем лику и делу се Петровић накнадно огласио, рекавши да се његово име, „иначе секретара Правног факултета у Новом Саду, везује за распродају диплома којом се тај факултет прочуо“ и да су “новине најпре јавиле да је испод Чутурићевог печата изишло око 2.800 таквих диплома, а после се тај број „истањио“ на 455 (према извештају Политике), односно на 37 (према Дневнику)“, те поставља питање „како Јероним Чутурић све што је сам учинио за појефтињење диплома на „свом факултету“ може довести у склад са „моралним ликом и угледом резервног војног старешине ЈНА“ и, нарочито, „улогом судије и председника Првостепеног суда части у новосадској општини Лиман.“

У одбрану слободе говора, одржаване су протестне вечери у Удружењу књижевника Србије, Француска 7, Понеељком у 19, под заједничким називом „Репресија и стваралаштво“, које су трајале од 11. фебруара до 7. априла 1986. године, све док је био у затвору; на тим вечерима, преко 150 књижевника, културних и јавних радника, дигло је свој глас.
Пред крај живота, писао је, и слао на многе адресе, своје посланице бола и непоклека, и у њима сведочио да смо, јер смо се одрекли Бога и себе, народ који умире. Ево једног од записа: „О томе нам, између осталог, сведочи докони мали пољопривредни произвођач“ – који нема другога посла па чита статистичке годишњаке: „У Србији постоји 4.712 насељених места, од којих у 475 нема ниједног детета, у 55 ниједне жене, а у 545 ниједне жене у фертилном периоду од 15. до 34. године; до половине 21. века прети потпуни нестанак чак 3.193 села“; други ће томе додати да „старци у планинским селима умиру сами“; или да је од 2020. до данас „за 102.000 смањен број жена у репродуктивном периоду“; да су Срби престали да мисле о Србији, показали су тиме да се из ње исељава све оно што није ни слепо ни сакато (с малим изгледима да ће се отуд вратити); а да су престали да мисле и о себи, потврђују тиме да су престали да се рађају па једна њихова петина има једно дете, две петине — двоје, а само 1–2 процента има троје (и више) деце; каже ли се, даље, да 1–2 процента припада и оној врсти „коју је Бог обележио“ (и која „то ради“ по обрасцима педерским и лезбејским), показаће се да сваки трећи Србин и свака трећа Српкиња уз њега (ако и није феминисткиња) рачуна на то да их неће имати ко сахрањивати и да ће се, као и свака стрвина, распадати тамо где последњи пут падне и не могне се придићи.

Општи слом о коме говоримо у најоштријем облику испољава се тамо где је то и најприродније — у ђачкој популацији: ове је године за упис на студије на свим универзитетима у Србији отворено 113.000 места, а из средњих школа изишло тек 48.000 матураната. И ваља у вези с тим одмах нагласити: млади су најмање заинтересовани за учитељска занимања и то је неспорно последица распада српскога школског система — који већ много година срамоте трговци, мангупи и незналице уобличавајући га по најбољим мерама и свога незнања и својих лупешких талената, тј. прогонећи из њега све оне садржаје по којима су се Срби као народ одликовали и њима били обележени. И за то наречени срамотници у помоћ призивају Немце и усташе који су, само у ХХ веку, над Србима извршили ри еноциа нудећи немачком концерну Klett и његовој усташкој Клет-Жужул фаланги да злочиначки посао својих држава над Србима површе и геноцидом над српском децом.“

Умро је пишући. Завршио је рукопис свог потоњег дела, и упокојио се, уз књигу Милоја Стевановића („Грешног Милоја“) „Истинољубиви достојанственици“, у којој су објављени разговори са академиком Србољубом Живановићем, професором др Љубомиром Протићем и самим Петровићем.
У ковчегу, са крстом и иконом, био је жут као восак, смирена и смерна лица.

ИМАЛИ СМО НА КОГА ДА СЕ УГЛЕДАМО
„Сопствену смрт, о Боже, сваком дај,/ мрење што ниче из оног живота,/ где му се љубав збивала и сјај,/ и смисао, и беда, и страхота“, певао је Рајнер Марија Рилке, подсећајући нас да је смрт која потиче из смисленог живота нешто сасвим другачије од онога што је немачки песник немилосрдно обележио као „курвање са вечношћу“. Андреј Тарасјев и Драгољуб Петровић, два светла човека, две душе – кандила, заслужили су упокојење достојно живота, посвећног Богу и ближњима. И велики је дар Вишњега што смо били њихови савременици. Имали смо на кога да се угледамо.