Ивер не пада далеко од кладе: Како отац и син Сорош подстичу рат НАТО-а против Русије од 1993.

Наследник америчког милијардера Џорџа Сороша и нови шеф Фондације за отворено друштво, Алекс Сорош једва је, изгледа дочекао вести да је одлазећа америчка администрација Украјини оставила одрешене руке и дозволила Кијеву да америчким ракетама дугог домета гађа територију Русије.

„Ово је сјајна вест“, истакао је Сорош Млађи на Иксу, поделивши текст „Волстрит џорнала“ који говори о Бајденовом зеленом светлу за режим Зеленског, и не обазирући се на коментаре пратилаца да је за њега сјајна вест заправо трећи светски рат, као и да је он „зли младић“.

У низу коментара пуних незадовољства због оваквог Алексовог одушевљења ескалаторном Бајденовом политиком, нашао се и један који је у потпуности на трагу истине о томе зашто се фамилија Сороша радује вестима да би рат на истоку Европе могао да постане још крвавији.

„Одј**и Алекс. Твој луди отац је и покретач овог украјинског пројекта још од 1990-их – али ће он ускоро бити укинут. Престаните да дестабилизујете свет“, навео је корисник Икса, очигледно, добро упућен у ране радове Сороша старијег.

Да не пада ивер, далеко од кладе, испоставило се, дакле, и у овом случају – јер изгледа да је Александар Сорош, управо од оца Џорџа наследио склоности ка подстицању НАТО сукоба са Русијом.

И као што рече цитирани твитераш, старији Сорош то ради од деведесетих. Он је још 1993. године, дуго пре украјинског сукоба који прети да прерасте у коначни обрачун Истока и Запада, објавио текст под називом „Ка новом светском поретку: будућност НАТО-а“, у коме је Русе и Србе означио као главну претњу по Европу.

Заправо, једино је њих, од свих нација издвојио, истичући како након стабилизације економије постоји „опасност од појаве националистичке диктатуре у Русији — која је, на крају крајева, најважнија земља са безбедносне тачке гледишта“.

Говорећи о некадашњем српском председнику Слободану Милошевићу, Сорош каже како је „открио да је национализам много енергичнији од комунизма“, али додаје да он „сам по себи не представља безбедносну претњу Европи или остатку света; али националистичке диктатуре то чине“.

Исто тако, Сорош се деведесетих залагао за оно што НАТО сада ради – проширење, без обзира на ставове Русије.

„Земље Централне Европе треба да траже пуноправно чланство у НАТО-у што је пре могуће, по могућности пре него што се Русија опорави. Русија се противи, не зато што гаји било какве нацрте своје бивше империје, већ зато што не види никакву предност и ако пристане на то. Њен национални понос је повређен и уморан је од уступака без одговарајућих бенефиција“, наводи Сорош.

Да не знамо за везе милијардера са америчким системом, односно чињеницу да је он отелотворење америчке „дубоке државе“ могли би смо назвати његове речи „пророчким“. Ипак, знајући све што знамо, не можемо а да се не питамо да ли је Сорош, пишући ово, заправо постављао задатак.

Јер, НАТО се заиста ширио без обзира на жеље Русије, а управо таква експанзионистичка политика Алијансе, један је од разлога за покретање Специјалне војне операције у Украјини.

Сорош се 1993. године залагао и за то да Америка преузме улогу „светског полицајца“ – што је рола, у коју се, како видимо, ова држава и претерано уживела уводећи „демократије“ по својој мери у земљама широм света. И на исти начин, делујући и у Украјини. Но, како је још тада увидео Сорош, САД то не могу саме.

„Али ко ће деловати као светски полицајац? То је питање на које треба одговорити… Уједињене нације су већ пропале као институција која би могла да буде задужена за америчке трупе. Тиме НАТО остаје једина институција колективне безбедности која није пропала, јер није испробана. НАТО има потенцијал да послужи као основа новог светског поретка у оном делу света коме је ред и стабилност најпотребнији“, истицао је Сорош много пре него што су Американци проценили да је њихов „ред“ (њима) потребан и на Истоку Европе.
„Јефтини“ Украјинци уместо мртвачких ковчега за Западне војнике

Занимљиво је да је Сорош, у истом раду, предложио управо оно што се данас дешава – да Америка, своје ратове води преко „проксија“, односно људи из источне Европе, које ће користити као топовско месо у борби за свој хегемонизам.

„Комбинација људства из источне Европе са техничким могућностима НАТО-а у великој мери би унапредила војни потенцијал Партнерства за мир јер би смањила ризик од тога да се војници земаља НАТО-а враћају у мртвачким ковчезима, што је уосталом и главно ограничење њихове спремности да делују“, наводио је 1993. године Сорош, као у задатак постављајући Западу да покрене рат на истоку Европе, не би ли се суочио са својом највећом претњом, односно Русијом.

Остваривање сценарија о коме је (који је?) Сорош писао гледамо и данас, док хиљаде и хиљаде Украјинаца гину, само да Западни војници не би гинули.

Прилично је речит у признању да се то дешава, био пољски председник Анџеј Дуда када је својевремено, говорећи о овом сукобу, рекао да Русија мора бити заустављена у Украјини где је такав подвиг „јефтин“, алудирајући на мању вредност живота украјинских војника у односу на њихове америчке колеге.

„Тренутно се руски империјализам може јефтино зауставити, јер амерички војници не умиру“, рекао је он још прошле године у интервјуу за „Вашингтон пост“.

Јер, како амерички ратови изгледају када се плаћају по пуној цени, САД су виделе у Вијетнаму, где је ова држава за око десет година изгубила 58.220 војника.

Заиста – јефтиније је Украјинцима послати најсавременију могућу опрему и пустити њих у смрт.

„Земље бившег Совјетског Савеза једва чекају да Руси буду поражени у Украјини зато што желе да учврсте своју независност. То значи да би украјинска победа резултирала распадом руског царства. Русија више не би била претња за Европу и свет. То би била велика промена на боље“, рекао је Сорош прошле године учествујући на безбедносној конференцији у Минхену.

Није тада, међутим, признао да нису бивше совјетске земље те које се боје „руског царства“, већ да су управо он и дубока америчка држава они који деценијама навијају да Русија буде поражена – безуспешно.