Девић: У Сарајево су 1918. прво ушли делови 14. пешадијског пука, а потом главнина на челу са Војводом Степом

САРАЈЕВО, 6. новембар 1918. године. Сунчеви зраци стидљиво су тог јутра падали по маси народа који се окупљао ишчекујући војску с истока која ће јој донети слободу. Ипак, мало ко могао је да наслути како ће се завршити тај дуго очекивани, а опет предуги дан.

Победничком армијом која је прелазила Дрину и долазила на позив Народног вијећа – представничког тела јужнословенских народа Босне и Херцеговине (председник је био Србин, а потпредседници Хрват и муслиман), командовао је српски војвода Степа Степановић, јунак са Једрена, Цера и Доброг Поља.

Стари војвода предвиђао је могућност сукоба већ на Дрини. Али борбе није било, нити ма каквог организованог отпора ни аустроугарске војске, нити босанских муслимана и римокатолика. Напротив, непријатељи су пред војводом Степом, како је записао један савременик, „бежали као птице пред олујом“.

Интересантно, један од последњих извештаја са терена који је окупаторски командант Стјепан Саркотић упутио Бечу говорио је почетком новембра 1918. да су Срби „у добром расположењу“, Хрвати недефинисаног и променљивог расположења, док су муслимани махом „потиштени“. Но када је српска војска прешла Дрину и стигла у Вишеград, Народно вијеће упутило је у њену команду једну национално мешовиту делегацију, са захтевом да своје снаге упути и у Сарајево, не би ли тамо успоставила ред.

Одмах је, на бази првих извештаја из Босне, Врховна команда српске војске услишила њихову молбу, и 4. новембра упутила наређење војводи Степи да продужи напредовање ка Сарајеву.

И даље приправни и за сукобе, војници са шајкачама сврстани у новоосновани Сарајевски одред су се брзо приближавали граду у ком су непосредно после убиства аустријског престолонаследника на Видовдан 1914. избиле варнице које су убрзале распламсавање светског пожара. Убрзале, јер су ратни планови и пре тога увелико прављени, а Беч безмало деценију пре почетка Великог рата развијао планове како да покори и окупира Србију.

Град на Миљацки је од тог јуна 1914. па до новембра 1918. видео и запамтио свашта. И општи јуриш на српске установе и радње, тих дана када је Фердинанд убијен, и мучења и премлаћивања Срба, и узимање талаца и ликвидације, и долазак српске војске на Романију и пред само Сарајево… А онда и журне одласке Сарајлија, у тајности, међу српске добровољце.

Прве године рата нису обећавале тријумф српског оружја, али те 1918. јуриш те војске нико није могао да заустави.

У срцима окупљених у Сарајеву 6. новембра владала је бура. На хиљаде грађана изашло је на улицу, а куће и установе биле су окићене тробојкама. Српска војска чекана је сатима, по опречним информацијама где ће доћи, и на Бистрику и на главној железничкој станици.

Дочек српских ослободилаца био је тријумфалан и потресан. “Сарајево испод Требевића, сад си варош Карађорђевића“, запевало се скоро па хорски. А онда, по извештају медија, и “Радо иде Србин у војнике“. Па ипак, тог дана у град је ушла тек претходница војводе Степе: делови 14. пешадијског пука на челу са потпуковником Ранковићем.

На војводин долазак чекало се још пуних десет дана. Све то време град је проводио у празничном расположењу, уз свакодневну песму, дефилее, па чак и један свечани пријем који је организовао босански реис.

Сваку манифестацију пратило је клицање краљу Петру, Србији, Шумадији.

Војвода Степа стигао је са својим штабом и остацима јединице преподне 17. новембра.

Не треба скривати: у дочеку српске војске учествовали су пре свега Срби, и готово само они. И муслимани и Хрвати били су тих новембарских дана и даље уздржани, а многи од њих и заплашени аустроугарском пропагандом. Ипак, и војвода Степа и његови официри, како наводи на основу докумената историчар Горан Латиновић, користили су сваку прилику да их прикупе и да истакну основну поруку нове државе: да у држави која је тек настајала православни и муслимани треба „да се пазе и да живе као браћа“.

Зато је и 17. новембар протекао свечано као и 6. новембар, а сам долазак војводе Степе прослављен као друго ослобођење.

Градоначелник Сарајева Аристотел Петровић је војводи и његовим војницима узбуђено пожелео добродошлицу и изразио захвалност за све њихове напоре.

Мара Љубибратић, која му је даривала ловоров венац, присећала се незаборавних момената: „Велики наш војвода, са сузама у очима, пољуби предати му вјенац, а ми у том величанственом моменту, кличући Краљу, Војводи, Српској војсци, Слободи, заборависмо на све патње и понижења, уздигнусмо се, да по примјеру овог великог човјека, ширимо љубав, братство, јединство. (…) Са свију страна похрли и старо и младо, слабо и нејако, да се поклони свом великом Хероју и да својим очима види Слободу. (…) Када га је на једном састанку жена, једна угледна муслиманка огрнувши га дивном старинском махрамом у свом поздравном говору замолила да узме и њих у заштиту, одговорио је узбуђено да ће сви грађани без разлике вјере уживати права и слободу.“

Сам војвода Степа спречавао је, заиста, насиља и освете за којих није да није било основа. Многи појединци узимали су тих дана правду у своје руке, а посебно су на удару били муслимански феудалци по градовима, који су вековима израбљивали српске сељаке третирајући их и на прагу 20. века као спахије рају.

Већ 18. новембра, само дан пошто је дочекан у Сарајеву, Степа Степановић добио је ново наређење од Врховне команде да део своје војске упути и у Бања Луку, Приједор и Крајину, и да тамо успостави ред и заштити не само становништво, већ и привредне и индустријске објекте.

Одмах се приступило извршењу тог наређења. Док су градови уз Дрину ослобађани у првој декади новембра 1918, Крајина је српску војску дочекивала крајем месеца. Симболично, војници са шајкачама у Бања Луку су умарширали 21. новембра, на дан када се празнује Свети архистратиг Михаило, командант небеске војске.

И на Врбасу је дочек био такав да су савременици стицали утисак да „смо устали из гроба“.

Овде треба нагласити један детаљ који је реметио талас одушевљења доласком српске војске као претходнице доласка Краљевине Србије у Босну и Херцеговину. Баш на дан који ће се касније празновати као Дан примирја, 11. новембра, један од надлежних српских официра из Сарајева извештавао је Београд да упркос већинском расположењу у народу овде стварају упориште и кругови који заступају становиште Загреба, да Босна треба да припадне “југословенским републикама“. Односно, да се међу утицајним појединцима шири идеја да некадашњи словенски делови Аустро-Угарске треба да се окупе и створе сопствену државу, без уједињавања са Србијом и Црном Гором.

Заиста, Народно вијеће односно покрајинска влада у Сарајеву јесте у данима када се очекивала хитна акција оклевала са уједињењем – тачније са дефинисањем оквира под којим би се уједињење извело.

Иницијативу је, по свему судећи, преузела Бања Лука и Крајина. Тамо су локални органи власти изнели опозициону иницијативу у односу на Сарајево, и затражили непосредно уједињење са Краљевином Србијом. Без много политике, бирократије, посредних органа власти.

Проглас о уједињењу са Србијом упућен је из Бања Луке 27. новембра, а пратио га је и идентичан захтев из Бихаћа. За њима су, углавном стихијски, кренула и локална народна вијећа широм Босне и Херцеговине.

У Врховну команду српске војске тих дана стизали су телеграми и из свих крајишких срезова и из Бијељине, али и из срезова са муслиманском већином, попут Тешња, Сребренице, Маглаја, Кулен Вакуфа, Јабланице.

Резултат је био да су 42 од 54 котара прогласила непосредно уједињење са Србијом, пре него што је настала југословенска држава.

Онда се убрзала и неодлучна влада у Сарајеву…

И уз мање или више знане детаље, 1. децембар 1918. уписан је у личну карту југословенске државе као датум рођења, а као место рођења Београд

Сарајево је после 1941. убрзо почело да заборавља 6. новембар и празничне дане из 1918. године. Да је само Василије Грђић свој говор одржан насред чаршије посветио „белим орловима“, за град у срцу Павелићеве НДХ и не би била толика срамота, али да је слично говорио и реис, а његове речи пренела тадашња штампа – е то је требало сакрити дубоко у шкрињи градских тајни.

Због нових генерација, ми морамо да се подсетимо говора реиса Чаушевића из 1918:

„Драга браћо и јунаци! Ја вас увјеравам, да ће Муслимани Босне и Херцеговине знати увијек достојно цијенити те братске заслуге и очувати у успомени овај први сусретај након бурних стољећа. Мислим да ћемо у овако свечаном и радосном расположењу, својој дубокој захвалности дати најјачег изражаја, када сви једнодушно кликнемо: Живио врховни господар српске војске Његово Величанство краљ Петар! Живио врховни командант српске војске Његово Височанство пријестолонашљедник Александар! Живила српска војска!”

Прекид сећања за Сарајево није се десио само 1941, јер би то значило и да се окончао 1945, већ је опстао и у социјалистичкој Југославији.

Да се 6. новембар дуже од 20 година у Сарајеву славио као највећи градски празник, да је безмало сва муслиманска политичка елита упућивала телеграме саучешћа породици војводе Степе након његове смрти, да се садашњи Трг Аустрије звао Ранковићевим Тргом, а обала Кулин бана звала обалом војводе Степе – све је то данашњем Сарајеву непознаница.

Ипак, остаје отворено питање и то како се прославља ослобођење из 1918. у Републици Српској. Изостају слике великих свечаности, народног окупљања, указивања на важност српске слободе, коју је могуће дисати само у оквирима Српске.

А мапа срезова из Босне и Херцеговине који су новембра и децембра 1918. прогласили непосредно уједињење са Србијом, уз неколико одступања, неодољиво подсећа на територију коју је 1992-1995. ВРС држала под својом контролом…