Алистер Крук: Трамп и будућност западне моћи

Избори су одржани; Трамп ће ступити на функцију у јануару; многи постојећи чланови партијске номенклатуре биће замењени; објавиће се нове политике – али право преузимање власти (уместо пуког седења у Белој кући) биће знатно сложеније. Сједињене Државе су се претвориле у низ „феудалних поседа“ – готово кнежевина – од ЦИА-е до Министарства правде. Регулаторне агенције, такође, су настројене тако да покушавају сачувати доминацију номенклатуре над системом.

Привлачење ових идеолошких противника ка новом начину размишљања сасвим извесно неће ићи глатко.

Међутим, избори у САД су, може се рећи, били референдум о западном интелектуалном мејнстриму. То је вероватно важнија ствар од самог исхода гласања у Америци, иако је и оно важно. Сједињене Државе су стратешки скренуле са пута менаџерске техно-олигархије која је заузела своје системско место седамдесетих година прошлог века, што се већ рефлектује широм земље.
Промашај Бжежинског

Још 1970. године, Збигњев Бжежински (који је касније био саветник за националну безбедност у администрацији председника Картера) написао је књигу у којој је предвидео нову еру. Он је ту еру назвао „Технотронском ером“ и она је „подразумевала постепено појављивање све контролисанијег друштва. То је друштво (…) у коме доминира елита, која није ограничена традиционалним вредностима (…) [и која практикује] континуирани надзор над грађанима (…) [уз] манипулацију понашањем, интелектом и мишљењем људи… [што ће постати нова норма].“

Бжежински на другом месту тврди да „национална држава (…) више није главна креативна снага. Међународне банке и мултинационалне корпорације делују и планирају у оквирима који су далеко испред политичких концепата националне државе“.

Бжежински је обично грешио говорећи о предностима технолошког, космополитског управљања. Он је, такође, одлучно и катастрофално погрешио у политичким оценама и саветима које је дао након имплозије Совјетског Савеза 1991. године – тврдећи да ниједна земља или група земаља убудуће неће имати храбрости да се супротстави америчкој моћи. Бжежински је у Великој шаховској табли тврдио да Русија неће имати избора осим да прихвати проширење НАТО-а и подреди се геополитичким диктатима Вашингтона.

Али, Русија се није покорила. И, као резултат еуфорије елита након 1991. године и „краја историје“, Запад је покренуо рат у Украјини како би потврдио своје становиште – да ниједна појединачна земља не може да се супротстави комбинованој моћи целог НАТО-а. Они су то говорили јер су заиста у то веровали. Веровали су у западну предодређену судбину (Manifest Destiny). Уопште нису разумели друге опције које је Русија имала на располагању.

Данас је стање такво да је рат у Украјини изгубљен. Стотине хиљада људи је непотребно погинуло – само зарад нечије уобразиље. „Други сукоб“, односно онај на Блиском истоку неће проћи ништа другачије. Израелско-амерички рат против Ирана ће бити изгубљен, а десетине хиљада Палестинаца и Либанаца ће изгубити животе без икаквог смисла.

Такође, „вечни ратови“, који су по очекивањима Врховног команданта НАТО-а после 11. септембра 2001, требали да сруше низ држава (Ирак, Сирију, Либан, Либију, Сомалију, Судан и Иран), не само да нису резултирали консолидацијом америчке хегемоније, већ су уместо тога довели до онога што се могло видети на овогодишњем Самиту БРИКС-а у Казању, са дугим списком земаља које теже чланству, спремне да се супротставе страном колонијализму.
БРИКС у успону

Самит у Казању је био, на неки начин, опрезан. Није нудио никаква брза решења, штавише, неке чланице БРИКС-а су биле уздржане (избори у САД били су заказани за недељу дана касније). Путинове поруке тим земљама биле су пажљиво циљане: Погледајте шта и вама Сједињене Државе могу учинити, ако се на било који начин нађете насупрот њима. Заштите сами себе.

Све што је председник Путин могао да каже на БРИКС-у у овом моменту било је: Ово су проблеми које морамо решити. Прерано је да сада формирамо потпуну алтернативу Бретон Вудсу, али можемо успоставити језгро алтернативе за рад у сфери долара: систем за обрачуне и клиринг – БРИКС клир (BRICS Clear); референтну јединицу за обрачун; структуру за осигурање трансакција и БРИКС картицу – систем за малопродајна плаћања сличан Алипеју.

Можда се покаже да резервна валута и комплетна Бретон Вудс инфраструктура заправо нису потребни. Финансијска технологија се веома брзо развија – а под условом да систем за обрачуне БРИКС-а „проради“, на крају ће из њега можда резултирати мноштво одвојених канала за трговину, који су засновани на новим финансијским технологијама.

Али, „у политици је и седмица дана дуг период“. Па је тако, само недељу дана касније (након Самита БРИКС-а, прим. прев), западна интелектуална парадигма потпуно преокренута. Шиболе – они „неприкосновени принципи“ који су владали последњих педесет година – одбачени су од стране гласача у Сједињеним Државама.

До тога је довела њихова идеологија „поништавања“ културне прошлости, одбацивања историјских лекција (јер су, тобоже, писане из „неправедне“ перспективе) и одбацивања вредносног система који се одражава у митовима и причама једне заједнице.

Опет је у реду бити „држава-цивилизација“. Радикално сумњичави и цинични ставови англосфере свели су се на једну од многих перспектива. Они више не могу бити универзални наратив.

Дакле, после америчких избора БРИКС-ов сентимент мора добити радикално убрзање. Идеје о којима се чак није размишљало прошле недеље, сада су постале могуће и о њима се разматра. Историчари ће се некада можда осврнути и приметити како је будућа архитектура глобалних финансија и модерне глобалне економије имала „потешкоћа приликом рађања“ у Казању, али, након америчких избора, она је већ постала здраво новорођенче.

Да ли ће све ово тећи глатко и без проблема? Наравно да не. Разлике између чланица БРИКС-а и“партнерских“ држава свакако ће опстати, али сада се отворио прозор, ушао је свеж ваздух, и многи ће моћи лакше да дишу. Ако постоји једна ствар која би требала бити јасна, то је да нова Трампова администрација вероватно неће осећати потребу за покретањем „рата против целог света“ како би одржала своју глобалну хегемонију (како је то препоручивала Национална стратегија одбране из 2022. године)
Дубоке противречности

Сједињене Државе се данас суочавају са својим унутрашњим структурним проблемима на које је Трамп редовно упозоравао када је говорио о урушавању америчке реалне економије услед премештања производних погона у иностранство.

Недавни извештај РАНД корпорације јасно истиче да америчка одбрамбена индустрија није у стању да задовољи потребе за опремом, технологијом и муницијом како самих Сједињених Држава, тако и њених савезника и партнера. Продужени сукоб, посебно на више фронтова, захтевао би много већи капацитет (и радикално увећан одбрамбени буџет).

Трампов план за опоравак индустрије, међутим, предвиђа болне високе царине које би заштитиле америчку производњу, крај федералног расипништва и ниже порезе, што, ипак, указује на повратак фискалној дисциплини – након деценија фискалне лабавости и неконтролисаног задуживања. Ипак, он не предвиђа велике војне трошкове! (Подсећамо, одбрамбени расходи током Хладног рата ослањали су се на високе порезе на лични доходак који су били изнад 70 одсто, а корпоративни порези су у просеку износили 50 одсто – Трампу то сада никако није на уму).

Професор Ричард Волф у недавном интервјуу наводи да је Запад у целини у великим финансијским проблемима, који су последица необузданих државних расхода:

Пре неколико година, по први пут власници обвезница нису били спремни да наставе са финансирањем дефицита Велике Британије, и влада те земље је смењена. Макрон сада иде истим путем. Власници обвезница су Французима саопштили да неће наставити да финансирају њихов национални дуг.

Ево како то функционише. Власници обвезница кажу Французима: морате да обуздате потрошњу и морате престати са прављењем дефицита. И, као што и студенти знају, начин да се обуздају дефицити могао би бити смањење потрошње. Али постоји алтернатива: то се зове опорезивање. И то опорезивање корпорација и богатих, јер код других (обичних грађана) немате више шта да опорезујете.

Међутим, опорезивање корпорација и богатих, некако, не само да није „изводљиво“, већ се о томе и не расправља. То не може бити „стављено на сто“. Тако да сада имамо превелики дуг. И испоставља се да влада, попут америчке, улази у период у којем ће морати да издваја исто толико за сервисирање свог дуга колико и за одбрану. А то не оставља много за све остале, а онда сви остали кажу: не, не, не, не, не.

И сада, власници обвезница постају забринути, јер један од начина да се реши ова ситуација био би да се престане са плаћањем власницима обвезница, а то, наравно, не сме да се деси. Дакле, имамо две апсурдности. Не можете да престанете да плаћате власницима обвезница (иако, наравно, можете, али са катастрофалним последицама). А, са друге стране, не можете да опорезујете корпорације и богате. Иако, наравно, можете.

Ту долазимо до тачке у којој су се ове контрадикције акумулирале. Не морате да будете хегелијанац или марксиста да бисте разумели да су ове акумулиране контрадикције веома дубоке, веома велике и, на неки начин, фундаменталне.

Оне нам говоре да, с једне стране, свет не прихвата западњачку идеју као универзалну норму– а са друге стране, Запад нема финансијску моћ да оствари своју глобалну хегемонију – ако је то уопште некад и имао: Могло би се рећи да је у питању цугцванг.