КЊИГЕ КОЈЕ НАС ПРИВОДЕ ЛОГОСУ

Недавно се, у издању „Народног дела“ из Београда, а са приређивањем и преводом др Миодрага Петровића, појавило Законоправило, као наша трајна баштина. У три тома, пред нама је почетна светлост којом смо кренули у пуну и праву историјску самосвест, да будемо народ Христов.

Законоправило су „књиге староставне“, којима се обраћамо Богу Правде, да од пропасти штити све нас, заувек. Од Законоправила почиње да „правда држи земљу и градове“.
У поговору Законоправила истиче Свети Сава: „…Појавише се на светлост словенског језика ове богонадахнуте књиге, зване номоканон, јер пре тога беху помрачене облаком мудрости грчког језика; сада пак заблисташе, то јест, протумачене су и благодаћу Божјом јасно сијају, одгањајући таму незнања и све просвећујући разумном светлошћу, и од греха избављајући. Сваки пак учитељ, хоћу да кажем епископ или презвитер или други ко има учитељски чин, ако не зна добро ове књиге – ни самог себе не зна ко је, а проникнувши у дубину ових богонадахнутих књига као у огледалу видеће и себе какав је, и какав треба да буде, и друге ће познати и научити…“.

Миодраг Петровић нас подсећа:“Овакво казивање потврђује да је српски народ свестан не само колико је повезан са византијским правом, већ и да је сачувао пуну самосталност, самодржавност, самоцрквеност. Законоправило је старије од Душановог законика (1346. и 1349. године) око 130 година. Пуну важност је, међутим, задржало и после обнародовања наведеног законика. У Српској православној цркви се све до данас сматра званичним правним кодексом.“

Протограф Законоправила Светога Саве није сачуван. Најстарији препис је из 1262. године, познат под именом Иловичка крмчија. Састоји се од 400 листова на пергамену, размера 24 х 31 см (текст: 8,5 х 23,5 см). На жалост, налази се у Загребу, у Хрватској ( некад Југославенској) академији знаности и умјетности.

Законоправило је дело које је Свети Сава годинама преводио и приређивао, припремајући аутокефалију Српске Цркве. Он је узео све што је вредно из ромејске правне традиције, величанствено синтетисане у Јустинијановим кодексима, али се освртао и на наше обичаје и околности, прилагођавајући све што је требало прилагодити. Када је 1219. добио аутокефалију Српске Цркве, сваком од новохиротонисаних српских владика могао је у руке уручити овај зборник у коме се, поред правила Светих Апостола, Васељенских и помесних сабора Цркве, нашло и грађанско законодавство.

И БОЛ И БОГ – Књига прича лепих као живот

Достојевски је записао да се плаши само једног – да не буде достојан своје патње. А ово је књига о људима достојним патње, која им је, после свега, подарила оно најчудесније – сусрет са Христом, Сином Човечијим, Богом Који разуме бол, Богом Кога је болело док је био са нама на земљи и Који зна како да лечи и теши. Много су лепе ове приче – истините, наше, свечовечне. Читалац им је потребан да не би остале недејствене – ако их прочитамо како су писане, и ми ћемо, једнога дана, постати нечија прича о љубави и доброти.

КАТЕНА МУНДИ

ЛАЗА КОСТИЋ: СУВЕРЕНСТВО СРБИЈЕ/ ЕСТЕТИКА И ПОЛИТИКА

У овој књизи налази се избор Костићеве публицистике који се тиче главних тема његове националне борбе. Ту су, пре свега, Костићеви говори у угарском парламенту, у којима је стајао на позицијама Светозара Милетића и његове странке – то јест, док је и један Србин жив, он је народ. Наредно поглавље тиче се српских питања у европском контексту: осветљавања. мађарских позиција, развоја руско-аустријских односа, сукоба Цариградске патријаршије и Порте, праваца у којима се одвија решење Источног питања. Ту је и избор патријарха у Сремским Карловцима, питање србијанског суверенитета у доба власти напредњака, као и убиство краља Александра Обреновића, као и понешто о Црној Гори у доба књаза Николе.
Русија је била опсесивна тема Лазе Костића – и када је веровао у њу и када је сумњао, песник и борац за српску слободу је пажљиво пратио и одмеравао однос руске државе према Европи и његовом народу. То се најбоље види из поглавља „Са Русијом и око Русије“. У поглављу „Естетика и политика“ видимо да је Костићево политичко ангажовање било веома доследно јер је, између осталог, происходило из његових философских и калокагатијских погледа, који су били засновани како на античкој и европској традицији, тако и на нашем народном наслеђу.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: КАКО БИТИ ДОБАР СРБИН/ ИКОНЕ И ПОРТРЕТИ

Књига изабраних текстова „Како бити добар Србин: иконе и портрети“ одговор је на питање из наслова. У њој су текстови владике Николаја из разних периода његовог живота и рада, а нагласак је на личностима које је он сматрао узорним за српску историју.

У првом поглављу дата је Николајева „личносна историја“ нашег средњег века, од Светог Јована Владимира до деспота Ђурђа Бранковића. Одмах затим су ту „Српски устаници“, Карађорђе и његови, као и „Српски ослободиоци“, јунаци оба балканска и Првог светског рата. Последња два српска краља, већ југословенски, Александар и Петар Други, нашли су се на престолу у тешке и усилне дане државе која је, по Николају, постала „пркос Христу и Светом Сави“, и у којој је наша самоистоветност почела да нестаје. „Српски чича“ је, наравно, вожд Трећег српског устанка, ђенерал Драгољуб Михаиловић, о коме Николај и беседи и пева.

Поглавље „Српски патријарси“ говори о првојерарсима Варнави и Гаврилу – први је херојски пао у борби против филоунијатског конкордата с Ватиканом, а други је робијао са Николајем под стражом Немаца од Војловице до Дахауа. Владика Николај је редовно писао и о упокојењу честитих српских епископа, па је у поглављу „Српске владике“ низ њихових некролошких портрета из његовог пера. Међутим, текст о епископу Варнави Хвостанском, свештеноисповеднику у доба комунизма Николај је писао док је Варнава био жив и у комунистичком ропству. Ту је и поглавље о српским монасима, који су били украс наше Цркве у херојско богомољачко доба.

Два су српска песника које Николај уздиже над иним: Његош и Јован Дучић. Владики Раду се он више пута враћао, па је „Његошев национализам“ настао пре Првог светског рата, када је Николај веровао у утопију југословенства, а текст о Његошу као учитељу и надахнитељу у доба Николајевог изгнанства у САД, после Другог светског рата, када је српском Златоусту Југославија као највећи промашај била сасвим јасна. Беседа поводом упокојења Јована Дучића једна је од најлепших од када говоримо српским језиком. Владика је знао да песници „речима племена дају јасније значење“ (Стефан Маларме), и зато за великане песничке речи није штедео похвале.

„Српски политичари“ у овој књизи су Чедомиљ Мијатовић, трудбеник на народном пољу из доба последњих Обреновића, али и касније (био је историчар и наш представник у Великој Британији), незаобилазни Никола Пашић и оснивач Демократске странке, Љуба Давидовић, човек ретког поштења и честитости.
„Српски родољуби“ су научник и хришћанин Михаило Пупин, пријатељ Николајев и добротвор свог народа, херцеговачки витез Васиљ Грђић, као и Љуба Јовановић, оснивач и уредник часописа „Пијемонт“ (у коме је Николај редовно сарађивао), четник у Старој Србији, један од оснивача организације „Уједињење или смрт“, рањен и умро 1913. у Скопљу, у току Другог балканског рата.

У поглављу „Српски трговци“ дат је општи поглед на етику нашег трговачког сталежа, као и беседа на освештању цркве у селу Шилопају, коју је подигао трговац Љуба Сарачевић, човек честит и побожан, који је наставио да иде путем српских добротвора из прошлости.
Владика Николај је, каже тропар њему посвећен, био „человођа богомољне војске Христове“. Богомољачки покрет је настао спонтано, када је, по завршетку Првог светског рата, неколицина хришћана, углавном сељака, са великим духовним полетом, пошла у народ да проповеда Христа. Прича о овом великом изливању Светога Духа на наш народ у књизи је дата кроз два текста и портрете у поглављу „Српски богомолнички покрет“.

ГОДИНА ГОСПОДЊА – приче за децу и одрасле

Људи живе у свету који је, библијски речено, „долина суза“. Они су самотне биљке – одвојени једни од других зидовима неразумевања, егоцентризма, страсти. Патњу скоро свако носи сам. Па ипак, није људско биће само: Господ му је, између осталог, дао и да се лечи и теши на многе начине – између осталог, и причама. Прича коју причамо може да у хладне ноћи људске самоће доноси топле Божије светиљке: да им указује на свечовечанско братство, на заједништво у вишњем, да их упућује на праоснову битија, која је у љубави. Сваки дан године у овој књизи даје нам по једну причицу, по једну причу, по један доказ да је човек биће коме и Бог може да се обрадује. А Гете је говорио да ће свет постојати док год људи буду радовали Господа. Са свих страна, из хришћанских и општечовечанских ризница, овде су блага којима купујемо, минут по минут, снагу и вољу да живимо и надамо се.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: МОЈА РУСИЈА

На почетку књиге је беседа о Светом кнезу Владимиру, крститељу Русије, чији живот владика Николај повезује са целом руском историјом, говорећи, између осталог, и цару-мученику Николају Другом, који је, по њему, поновио жртву кнеза Лазара, јер је у Први светски рат ушао да би заштитио Србе. Ту су и текстови– о улози Пресвете Богородице у руској вери и историји, о кнезу Владимиру и Светом Сергију Радоњешком, о поукама и примерима руских светих. Дата су и духовна упућивања Светог Серафима Саровског и Јована Кронштатског, кога је владика Николај у емиграцији предложио за канонизацију у Руској заграничној цркви.

„Цареви и свеци“ су примери везани за хришћанско тумачење појединих личности и догађаја из руске историје.
„Китајски мученици“ говоре о православној вери у Кини, коју су донели руски мисионари. Владика Николај се надао да ће се и Кина и Индија обратити Христу, па је оставио и беседу „Христе, дођи у Азију“.

„Срби и Руси у биткама за слободу“, састоје се од Николајеве младалачке докторске студије из историје – о биткама Светог Петра Цетињског против Наполеонових трупа у Боки (када је Црна Гора била савезница Русије), као и од једног каснијег записа о икони Светог Саве на козачким заставама.
„Писма о Русији у ропству и изгнанству“ говоре о Русији под влашћу безбожних комуниста, али и о светлом лику руског избеглице, жичког монаха Харитона.
„Православље, Словенство и Запад“ је поглавље са три текста – први је настао у доба када је Николај веровао да је могућа синтеза Истока и Запада, и да ће Запад разумети Исток (период пре краја Првог светског рата). „Молебан за Русију у Лондону“ је из 1932, када је изгледало да хришћански Запад пати због страдања Русије под влашћу бољшевика, док је „Исус Христос, цар Словена“ жичка беседа Николајева уочи Другог светског рата у нас, када је њему све јасно, и када му је уздање само у Христа и никога више. Под сводовима Свете Жиче он о томе говори јасно и гласно, видећи да је Запад од Христа отишао у крваве магле потоњих обрачуна.

Поглавље „Руска и западна мисао“ доноси поређење између историософије Томаса Карлајла и Лава Толстоја (текст је настао уочи Првог светског рата), као и противстављање мисли Ничеа и Достојевског (текст из 1912. године), док је „Осврт на данашњицу: знамења времена“ о добу тријумфа технике уочи Другог светског рата, када је совјетија, на трагу Запада са кога је и стигао марксизам, као, по Флоровском, „патос насилног даривања среће”, мислила да је Христа могуће заменити машинама и бездушном материјом. У поглављу „Владика Николај и два руска свеца” дата су сведочења светог Србина о светим Русима – старцу Силуану Атонском и Јовану Шангајском. Њихова узајамна љубав пример је како Христос спаја своје људе и народе.
Владика Николај је утицао на све с којима се срео, па и на руске хришћане, што се види из поглавља „Руси о Светом Николају Српском”: из сведочења руског емигранта у Србији и САД, Владимира Мајевског, Николајевих сарадника на њиви Господњој у руској Богословији Светог Тихона у САД, у којој се српски Златоуст и упокојио, као и из записа владике Јована (кнеза Шаховског), Николаја и Софије Зернов, проте Шмемана, али и из садашњих православних умова Русије, проте Андреја Ткачова и Валентина Катасонова, који су Николаја упознали читајући га помно.

На крају је молитва владике Николаја за Русију, настала 1935. Српски Златоуст био је истински пророк, сведок воље Божје у историји – рекао је, на време, када је то изгледало немогуће, да ће се Русија ослободити бољшевичког јарма, и да ће кренути у потоње сведочење вере Христове. Данас, када антихришћански Запад у Украјини ратује против Русије, видимо да се то заиста дешава, и да људи са тог истог Запада, којима је стало до очувања хришћанских вредности и својих породица, одлазе у Русију, која је, упркос свим својим слабостима, последњи бедем вере Господње.

ПРОМЕТЕЈ

ДУШИЦА ФИЛИПОВИЋ: МЕТОХИЈСКИ СФУМАТО

У „Метохијском сфумату“ Душице Филиповић Косовку девојку препознајемо на многим и различитим местима: она је, пре свега, Новомученица Босиљка из Пасјана, коју ће зулумћари растргнути коњима на репове, јер ће одбити да пође за зулумћара и испуни његову злочиначку вољу. „Бејас Ханума“, потурчена кћи свештеника, која је, када ју је хришћанска молитва исцелила, од мужа добила могућност да свом народу обнови срушени храм у селу Пасјану, такође је на трагу Косовке девојке, оседеле од патње, али неодустајнице заветништва. И девојка Азра, ћерка оца муслимана, Хасана, и исламизоване Српкиње Злате, којој су у коси, пред сахрану, нашли крст, Азра која је расла са Ђурђином ћерком Симоном (а она покушала да њену и судбину њене мајке опева у својим писменим задацима) потиче из света који је за Косовке девојке наступио после тешког земаљског пораза, када је требало изнова живети у измењеним условима на ивици пропасти и слома.

Симонини писмени задаци, који, углавном из формалних разлога, не наилазе на добар пријем код њене професорке књижевности, покушај су да се допева и доприча оно што је „из тмине појање“ косовско – метохијских векова. Јер се архетипично понавља, а не нестаје. И у томе је моћ Душице Филиповић – да нам, својим писањем, не дозволи да мислимо како живимо као неко други, и да смо заиста успели да побегнемо од себе. Нисмо, нећемо, не можемо побећи.

Сама њена Ђурђа, главни лик „Метохијског сфумата“, била је Косовка девојка, која је, почетком последње деценије прошлог века, наслутила судбину свог народа на Заветној земљи. Чак и када се остварила као жена и мајка, она је наставила да оплакује одузете пределе и утамничену лепоту, јер се све достојно плача мора оплакати.

Код Душице Филиповић есејистичко је посвећено размишљањима о књижевности и ликовној уметности, као и о везама писања и сликања. Та веза је у сну, који нам помаже да се не помиримо са овдашњицом, при чему писац, који је увек и песник, не треба да нам наметне своје виђење, ма како снажно, него да нас поведе ка нашем сопственом (сно)виђењу. Стапање утиска и слике, осећања и сазирања у Једно је крајњи циљ нашег постојања. Зато је наша дубина у висини, у бескрајном плавом кругу. Зато је, сматра Душица Филиповић, наш задатак да Србију суочимо са Сербијом, без обзира што можемо умрети а да се не сретнемо.
ОБРАЗ СВЕТАЧКИ И ОЧЕВ ДОМ

УТЕШИТЕЉИ (Св. Теодосије Јуродиви Кавкаски; старац Виталије Глински и Грузијски)

У доба када је изгледало да ће православна вера у Русији заувек умрети, на Кавказу, у Грузији, уделу Мајке Божје, појавили су се свети утешитељи људских душа, старци Гаврило и Виталије, који су били луди за овај, а анђели за онај, вечни и непролазни свет. Ко им је долазио, није отишао без утехе. Онима који им, због заборава Бога и душе, нису долазили, сами су ишли и приводили их Христу. Деца су у њима препознавала децу, а одрасли су, са њима, постајали деца Царства. Чуда и поуке стараца Гаврила и Виталија преливају се једна у друге – чуда су поуке, а поуке чуда. Њихов живот се наставио и после смрти, и траје, траје, никад не престаје. Књига за оне који су жедни светлости.

ЧУЈ, ГОСПОДЕ, ГЛАС СРЦА МОГА – Лична молитва у животу Хришћанина по предању Светих Отаца и саветима савремених духовника

Како се може живети без молитве? Може, али тако што сваког дана умиреш без васкрсења. Може, али у црном вихору страсти и психичких оптерећења, у алкохолним испарењима и нарко-бунцањима, бежећи у капсуле са умирујућим прашковима и виртуелне светове дигиталне деменције. А ко живи са молитвом, кога Бог слуша је Отац, ко пред Њим излива своје срце и у Њему налази снагу да опстане на путу човештва, тај никад није сам. Ово је књига о молитви као разговору човека са његовим Творцем, која постаје загрљај са Оним у Чији се дом, после дугих лутања, враћа, да би у Светлости невечерњој заувек остао.

АЗБУЧНИК ДОБРОТОЉУБЉА – Живе речи подвижничког живота

Први пут се на српском језику (али и међу православнима уопште) појављује књига где су поуке Добротољубља изложене по темама. Иза свако појма откривају се недогледне дубине Божје премудрости, али и веома практични савети за свакодневни духовни живот. У времену психологије која пориче бесмртну психу, ево правог приручника за оне који желе Смисао, Истину и Лепоту. Слово по слово, реч по реч, молитва по молитва – и ето нас са азбуком спасења која је увек уз нас. Ово је књига која нас буди и бди са нама на стражи Светих Тајни и Светих Врлина.