ЖАН-ФРАНСОА КОЛОСИМО: Криза хришћанства је увод у кризу Европе

На Блиском истоку данас се збива једна монументална катастрофа цивилизације. Хришћани који су 20 векова подносили многобројне недаће – инвазије, покоље, окупације – први пут у историји ризикују да оданде комплетно нестану. Они су „живо камење хришћанства”, јер тамо је хришћанство рођено, а колико сутра тамо неће бити ничега осим мртвог камења.

Ово је порука француског теолога Жан-Франсоа Колoсима, професора на Теолошком институту Светог Сергија у Паризу, где води и постдипломске студије Православље у савременом свету. Реч је о врсном интелектуалцу, директору Националног центра књиге између 2010. и 2012, аутору серије књига о савременим идеологијама и религијама, издавачу, писцу неколико филмских сценарија…

Професор Колoсимо је у уторак у београдској Кући Ђуре Јакшића одржао предавање о положају блискоисточних хришћана, после чега се одазвао да за „Политику” објасни зашто је то једно од изузетно значајних „моралних питања” данашњице.

Шта се, када је реч о хришћанима, данас збива на Блиском истоку?

То је катастрофа за цело човечанство, не само за хришћане и нас православне. Реч је о народима који су први у историји примили хришћанство, реч је о старим културама које нас воде до порекла човечанства – у литургијама египатских копта садржана је на пример и музика фараона. У том делу света још се говори арамејски језик којим је говорио и Христ.

Парадоксално је да се данас већа брига води о угроженим животињским и биљним врстама, док је угроженост биодиверзитета култура у другом плану. Блискоисточни хришћани данас су разапети у правом смислу те речи: убијани су, прогањани – њихове ћерке одлазе у ропство – и затирани.

Зашто је то „морално питање”?

Зато што је катастрофа и за муслимане који не желе да постану фанатици, катастрофа за Запад који ништа због овога не предузима, нешто што нам предочава суморну слику будућег света. Нестанак древних хришћанских заједница, које су постојале и пре настанка ислама и које су омогућиле да се појави та велика религија, значи и нестанак живог подсетника да хришћанство није само својина Запада, већ вера чије је порекло на Истоку.

Део њихове трагедије и што они и ислам и хришћански запад подсећају на дуг који имамо према свом пореклу. Кроз историју, они су одолевали не само притиску ислама, него и западној инструментализацији. Треба се подсетити да се почев од 14. века на истоку стварају клониране католичке копије постојећих православних цркава, да би касније Британија тамо створила англиканску источну цркву, а Немачка лутеранску… Блиски исток тако постаје место свих хришћанских религија, мада су православци остали најмногобројнији.

Како је и зашто дошло до данашње ситуације?

Почело је у прошлом веку распадом Османског царства, спроводило се кроз цео 20. век, а нагло је убрзано од 2003. када Америка окупира Ирак. То у регион уноси велики поремећај. Американци наиме на својим тенковима довозе и мноштво протестантских мисионара, са задатком да на Блиски исток донесу демократију. При том су несвесни свих чиниоца равнотеже и неравнотеже међу народима и верама региона – они уништавају тај систем и ирачке хришћане доводе у ситуацију каква је била у време Крсташких ратова – у позицију домородаца који ће са њима сарађивати. У очима муслимана они међутим постају колаборационисти. Ти хришћани, који су дотле били спона Истока и Запада, тако постају таоци Истока и Запада.

Њих је 2000. било око милион, а данас их је само 150.000. Они који су отишли напустили су земљу својих предака, напустили су своје светиње.

Још једна тешка последица је да је рат, који Америка све време води недоследно, радикализовао ислам.

Да ли су хришћани примарна мета или само колатералне жртве похода Исламске државе?

Мислим да су најпре били успутне жртве, али кад су исламисти схватили да убијање хришћана оставља велики утисак на Западу, започели су њихове систематске ликвидације.

Треба имати у виду генезу ИСИС-а или Исламске државе. Када су Американци ушли у Ирак, потиснули су целокупну елиту Садамове БААС (арапске социјалистичке) партије, у којој су били сунити. Они су се вратили кроз нови фундаменталистички покрет који има структуру идентичну као БААС. У ИСИС-у су готово сви некадашњи Садамови високи официри и функционери, што је последица система којег су током окупације наметнули Американци.

Они су се окренули тероризму да би се вратили на политичку сцену, што значи да у ИСИС-у нису сви фанатици. То је у ствари коалиција џихадиста, бивших Садамових функционера и сунитских племена. Може се дакле рећи да је то резултат слепила америчке политике.

Шта је по вама крајњи циљ ИСИС-а?

Они су објавили да желе да цео свет постане муслимански, али њихова логика је стаљинистичка, као она у некадашњем Совјетском Савезу. Они нису верници, они Бога настоје да направе инструментом своје политике. Они су „посткомунисти”.

Да ли је оно што се управо догађа на Блиском истоку нека врста „верског чишћења”?

То је баш тако. Они не желе да Блиски исток очисте само од хришћана, већ хоће да се реше и „непослушних муслимана”. То је апсолутни тоталитаризам стаљинистичког типа.

Да ли нас нестанак иоле значајног присуства хришћана на Блиском истоку приближава такозваном сукобу цивилизација?

Хантингтонова теорија „сукоба цивилизација” је погрешна, јер је превидео да културе расту изнутра. Како другачије објаснити сукобе између исламских шиита и сунита. Оно што такође видимо, то је да западни свет постаје све мање хришћански.

Ми морамо да нађемо начин да живимо заједно и путеве да муслимани добре воље пригрле савремени свет. Посебно православци, који у себи носе мешавину истока и запада, треба да нађу начин да се „сукоб цивилизација” избегне. Јер ми бисмо били његове прве жртве.

Ко би могли да буду заштитници преосталих хришћана на Блиском истоку?

Западни хришћани нису добри заштитници, јер је очигледно да Европска унија има велики проблем: она не жели да се представи као заштитник хришћана на рачун других.

Са друге стране, Русија, која треба да има улогу у Европи, не треба у овом погледу да буде идеализована, јер увек има и сопствене интересе. Најзад, Иран, такође у овом погледу мора да има улогу, јер су шиити такође мањина у муслиманском свету. То значи да у улози заштитника може да буде само нека спрега између Брисела, Москве и Техерана, која засад, због улоге и интереса САД и њених веза са Саудијском Арабијом, није могућа.

Ако сагледамо ширу слику, како бисте описали стање хришћанства у данашњем свету?

О томе не можемо да судимо из Европе, јер би се онда стекао утисак да је хришћанство нестало, што није истина. Криза хришћанства у Европи је у ствари симптом кризе саме Европе. У Африци ће на пример, за десет година бити више хришћана него муслимана. У Кини, већ је више хришћана него што их је у Италији – и то је тек почетак.

Видите ли приближавање две главне хришћанске цркве, католичке и православне?

Ако се на то гледа кроз призму понашања папе Фрање – његове жеље да му папство буде скромно, започете реформе у управљању Католичком црквом, промене приступа неким савременим проблемима и трендовима – утисак је да се Ватикан приближава неким позицијама православаца. Треба такође имати у виду да се папа са неким актуелним питањима данашњице суочава на један веома „дисидентски” начин, што би требало да буде инспирација и нашим лидерима.

Нама су свакако потребни дијалог и приближавање, јер се суочавамо са истим проблемима данашњег света, при чему нам није неопходна утопија уједињења две цркве.

Тагови: Европа, Жан-Франсоа Колoсима, Криза, Хришћанство