Код Срба то неће проћи! Британски амбасадор преко Србије удара на Русију – помоћу Бугара

Накнадно национализовање војника Црвене армије последица је актуелне политичке ситуације и покушаја да се Русија искључи из ратне коалиције против Хитлера и Сила осовине. Ревизионистичка настојања британског амбасадора потпуно су бизарна и подразумевају да нико ништа не зна о прошлости и историји Другог светског рата.

Овако историчар са Института за савремену историју др Горан Милорадовић гледа на најновије покушаје британског амбасадора Едварда Фергусона да догађаје из историје Другог светског рата представи на начин који је по мерилима данашњице политички подобан и користан у борби Запада против Русије.

Поред тога што је Фергусон бројао крвна зрнца ослободиоцима Београда, наводећи на блогу британског Министарства спољних послова да је приликом ослобађања Београда у совјетским јединицама било највише Украјинаца, што не одговара историјским чињеницама, он је такође написао и да су акције југословенских партизана биле подстакнуте тиме што је Бугарска променила страну и објавила рат Немачкој 1944. године.

По Фергусону, „бугарски војници придружили су се југословенским партизанима у ометању немачких линија комуникације, док су јединице Другог и Трећег украјинског фронта Црвене армије, међу којима је по проценама било између 65 и 70 одсто етничких Украјинаца, навалиле са истока“.

Историчар Милорадовић не сумња да ће у овај наратив поверовати многи на Западу, али да код нас то неће баш моћи тако лако да прође.

Овде се никако не ради о незнању. Амбасадори могу бити само високообразоване особе, људи који знају стране језике и који су врло добро потковани управо у хуманистичким наукама. Не, ово је само одраз тренутне политике коју води Велика Британија у односу на Русију и нема ту никакве мистерије о чему се ради. Актуелни политички односи између те две земље утичу на деформисање слике из прошлости, а пошто немају неки други ауторитет на овом простору који би потврдио такву слику какву они желе, ангажовали су амбасадора лично, рекао је Милорадовић за Спутњик.

Бугарски фактор неважан

Операције југословенских партизана, објашњава наш саговорник, биле су координиране са Савезницима. Западни савезници су дејствовали из ваздуха, бомбардујући немачке трупе у повлачењу и нафтна поља у Румунији, док је Црвена армија долазила са истока. Комбинација та два фактора била је главна мотивација за напад југословенских партизана на Немце.

То што су Бугари променили страну последица је преласка Црвене армије преко Дунава. Прелазак совјетске војске на бугарски терен је изазвало тај преокрет, а они су тада срушили владу, пострељали неке официре због сарадње са Немцима и променили страну. То се дешавало потпуно независно од свега шта се збивало у Југославији.

Совјети су, подсећа историчар, у координацији са другим савезницима прихватили предају Бугара и њихов прелазак у савезничке редове како би ублажили сопствене губитке. Укључивањем бугарских трупа, које јесу учествовале у проласку кроз Југославију, Совјети су само повећали масу војника којом су располагали.

Далеко од тога да је то била нека суштинска промена у том рату. Да се Бугари нису укључили, Бугарска би била окупирана, а рат би завршила Црвена армија уз помоћ југословенских партизана, јасан је Милорадовић.

Назив Украјински фронт нема везе с Украјинцима

Украјина је, објашњава историчар Милорадовић, већ на почетку рата била окупирана, а они Украјинци који су се налазили у саставу Црвене армије повлачили су се заједно са осталим јединицама све до Волге. Они који су преживели када је почело гоњење Немаца, поново су се враћали преко простора Украјине.

Назив Јужни украјински фронт је пре свега географски и нема везе са националном припадношћу људи, а уз то ни тада, као ни сада, у Украјини нису живели искључиво Урајинци у етничком смислу, већ разни други народи, нарочито Руси. Ова накнадна национализација војника Црвене армије нема основу и нико тада није пребројавао национални састав својих трупа. Наравно да су вршени пописи становништва у Совјетском Савезу, као што се то ради у свим другим земљама, али то није рађено на основу војних јединица, побогу.

Фергусон већ „држао лекције“ Србима

Кад је реч о амбасадору Фергусону, то је човек који је пре само пола године на симпозијуму посвећеном настави историје у београдском Ректорату говорио о српском суочавању са прошлошћу, вишку историје, немогућности Срба да „сваре“ своју историју и начинима на које српску омладину треба подучавати о њиховој историји, а одједном сада саосећа са нама и брину га поделе у српском друштву. Уочи обележавања 80 година од ослобођења Београда, рекао је Фергусон, „горчина траје и обликује политику Србије и региона Западног Балкана до данашњих дана“.

Коментаришући опаске Фергусона о поделама у српском друштву, Милорадовић објашњава да је рат у Југославији пре свега био међунационални. То што су борбе вођене и против окупатора не значи да међусобно истребљивање југословенских народа није однело још више жртава. Та огорченост и међусобна мржња која је тада настала морале су, примећује он, бити сузбијене силом и ту силу је обезбедила Комунистичка партија. То је, каже, била Титова политика.

Долазак Тита на власт био је донекле необична ствар ако посматрате то ко је њега све подржавао. Сагласност западних савезника да Југославија добије Комунистичку партију на власти, што је значило уништење свих других партија и опција је мало чудно. Међутим, то је био једини начин да се Југославија задржи као целина, односно да се једним диктаторским режимом спречи даље међусобно сукобљавање. Она је имала онај познати назив „братство-јединство“, а заправо је имала за циљ да се притиском одозго оконча грађански рат, који је укључивао чак и геноцид.

Ништа без Руса

Када је реч о Београдској операцији, односно ослобађању Београда, Милорадивић прави поређење, како би се стекла потпунија слика о томе колика је заправо била снага Црвене армије.

Док су совјетске трупе имале око 300.000 људи спремних за дејствовање на том делу Балкана, југословенски партизани су за Београдску операцију могли да одвоје између 30.000 и 35.000 људи. Дакле, имали су десет пута мање људи, а нису имали артиљерију, оклопне јединице и нису имали авијацију. Да је од њих зависило, мислим да би Немци и данас били у Београду, закључује Горан Милорадовић.