Филип Грбић: Први новембарски уторак

У славном хиту Америка из 2004. године група Рамштајн је на себи својствен, ироничан и сиров начин објавила истину чија је извесност одавно постала тривијална, а она гласи да „сви ми живимо у Америци”. Волели ми то или не – тиче нас се оно што се у тој земљи догађа.

Познате су нам приче о отменим породицама које су се одликовале високом културом и гласовитим пореклом али којима се догодила несрећа да је, међу бројним наследницима, друштвену предност стекао онај најпростији и најпохлепнији. Ако је Европа таква породица, Америка је потомак којег се сви у кући потајно стиде, али нико се за столом не усуђује да му противречи јер је преко ноћи нагомилао богатство и моћ које ни сам не уме да носи (популарно поређење Америке и старог Рима је непристојно), а при томе је сујетан, охол и склон агресивним испадима.

У једном писму из новембра 1925. године, Рајнер Марија Рилке набраја ствари попут куће и бунара које су „нашим дедовима значиле бесконачно више” и у којима су они налазили и додавали „нешто људско”, за разлику од ствари „лажних, празних и небитних које надиру из Америке”. Рилкеову згроженост американизмом не треба схватати као сентиментални протест и претеривање карактеристично за преосетљивог песника. Антиамериканизам је једна од основних вредности културних Европљана.

У роману Насупрот из 1884. године, француски писац Јорис-Карл Уисманс жали због суноврата аристократије коју је збацио „калифат трговачких агенција”. Он презире разметљиву буржоазију чији се успон подудара с уништењем интелигенције и уметности. Уисманс не пропушта да именује кривца за овај историјски обрт: „То је велика робијашица Америке пренета на наш континент”. Привредни и политички успон Америке могао је да опчини само духовно закржљале Европљане.

Најважнији лажни избори

У уторак, петог новембра одржавају се најважнији лажни избори на планети. Не можемо, дакле, да се правимо да нас се то не тиче јер, на крају крајева –  we‘re all living in Amerika. С тачке гледишта спонтаности и масовног ентузијазма, Трампова кампања 2024. није ни налик на ону из 2020, а да не помињемо 2016. годину која у календару остаје историјски најсветлија коју памти наша злосрећна генерација.

По свој прилици, 2016. је била последња година када су бирачи у англосфери (а можда и шире) о нечему битном стварно могли да одлучују. Британци су изабрали да напусте Европску унију, а Американци су први пут после Кенедија изабрали председника којим војно-индустријски комплекс и медијско-политички картел није могао да управља.

Англосаксонски загрљај који се може упоредити са загрљајем анаконде накратко је попустио у Европи. Свет је готово ненадано добио четворогодишњи предах од бесконачних ратова и жаргона моралног империјализма. За то време, унутрашње противречности у Америци добиле су размере хладног грађанског рата.

И тек што смо ми, „Американци с периферије” дошли до даха, већ почетком 2020. завладала је корона-диктатура, штампане су десетине милиона гласачких листића, медији су непрестано утеривали становништву страх у кости и претварали грађане у подле цинкароше који брижно воде евиденцију о томе ко то у комшилуку крши правила „социјалног дистанцирања”.

Пандемија је послужила као оправдање за неконтролисано гласање путем поште и тако је коначно, пред очима светске јавности, извршена нескривена и безочна изборна крађа почињена ни мање ни више него у „светионику демократије”. Трамп је прогласио победу у изборној ноћи, а затим је медијско-политички картел показао ко заправо има власт у земљи.

Доба терора

У данима и недељама након избора председнику САД је искључиван тон (!) док је јавно говорио, а забрањен му је био и приступ профилима на друштвеним мрежама путем којих се до тада свакодневно обраћао милионима својих присталица. Разумели смо поруку: ”ако ово можемо да радимо председнику Сједињених Америчких Држава који је управо освојио преко 70 милиона гласова, замислите шта можемо да урадимо било коме од вас”.

Слобода говора и транспарентност демократскх процедура наставили су да постоје још само као бесмислене фразе којима се служе професионални политичари, те ништарије у оделима. Почело је доба терора. Застрашивање, хапшење и робија за неистомишљенике. Правни прогон главног политичког ривала. Мушкарци у женским спортовима, женским свлачионицама, женским затворима. Гостовања дрег-краљица у предшколским установама. Избор међу 72 родна одређења. Семинари за освешћивање властитог системског расизма, разуме се, искључиво за белце који су, додуше, неизлечиви расисти.

Речју, историјски суноврат земље која је прешла невероватан пут од лабаве заједнице сиромашних, слободољубивих колониста-пољопривредника до свемирског програма за свега нешто више од век и по. Културни ратови оваквог интензитета би неку другу земљу одавно гурнули у пакао грађанског рата.

Међутим, Американци су, иако заљубљени у своје колекције пиштоља и пушака, телесно веома запуштени, па неискусни посматрач на интернету може стећи утисак као да је на помолу реприза битке код Бул Рана јер анонимни ратници на тастатурама пред изборе износе страшне претње једни другима, али очито у души знају да би липсали као магарци ако би морали да трче неколико километара или да копају ровове без сна и одмора.

Уосталом, поштено говорећи, коме је стало до трчања с минобацачем на леђима и до копања ровова у 21. веку? Знају Англосаксонци где се увек може распалити пожар и пролити крв уколико је потребан извоз властитих противречја. Само треба заголицати машту и амбиције словенским или арапским лидерима. Није лако утврдити ко би из ове две несретне групе народа радије брату око ископао.

Кад се све то узме у обзир, поставља се питање: Зашто је Трамп, који до сада није признао пораз, пристао да учествује на новим изборима имајући у виду да се изборни закони нису променили, то јест да у многим савезним државама NN лица без докумената и илегални мигранти и даље могу гласати једнако као и грађани САД, а допуштено је и гласање путем поште као да се земља још увек налази у јеку ковид-хистерије.

Разумно је претпоставити да је Трамп пристао да овог пута легитимише изборни процес у својству контролисане опозиције како би каналисао бес америчког белог ђубрета (white trash) због екстравагантних издатака америчке владе у спољној политици као што је непопуларно инвестирање у убијање руских војника у Украјини, или због опскурне „зелене агенде” која подразумева незапамћену редистрибуцију капитала, као и због увек нових бизарности у културној политици, попут права деце на хируршку промену пола без сагласности родитеља, и слично. Можемо само да нагађамо, а ми се нећемо устручавати да нагађамо.

„Проглашење“ победника

Победник на изборима у Америци неће бити изабран, него проглашен. Бајден није победио 2020. године, него је проглашен победником. Војно-индустријски комплекс и медијско-политички картел већ знају кога ће прогласити за победника. Оно што можемо да приметимо јесте да се ситуација битно променила након седмог октобра 2023. године када је почела нова фаза обрачуна Израела са својим суседима.

Извесно је да је Трамп крајње непопуларан међу америчким Јеврејима, али његово необуздано и непристојно заклињање Израелу на верност последњих месеци говори указује да процена циониста може да одлучи исход „избора”. Може бити да је Трамп већ добио мандат за још једну америчку блискоисточну крваву авантуру. Ако је тако, онда Трампов други мандат неће бити ни налик на први.

Чак ни снимак Доналда Трампа како, обливен крвљу, под мецима, устаје, пркоси властитом обезбеђењу и инстинкту самоодржања, да би попут митског вође охрабрио своје присталице и позвао их да истрају у борби, није успео да поврати енергију и ентузијазам највећих панкера 21. века – МАГА републиканаца.

Руку на срце, ни интернет више није слободан као што је био 2016. године када су амерички десничари мимовима прокрчили Трампов пут до Беле куће. За разлику од те 2016. када је доводио у питање смисао постојања НАТО пакта и заговарао „сушење мочваре”, Трамп ове године не улива толико поверење због онога што говори, колико због страха, бизарних претеривања и паклене мржње коју према њему гаје његови ривали.

Ако размислимо хладне главе, реч је о сукобу две техно-плутократске фракције унутар САД. Политички гледано, то је сукоб умерених либерала старог кова (МАГА) и месијанских неолиберала (демократе). Извесно је да ће исход те борбе имати посредан утицај и на наше животе али не видимо више било какав простор за политички ентузијазам. Аутентични конзервативизам се још увек није опоравио од катастрофе двадесетог века. Нема сумње да идемо у пропаст, питање је само којим ћемо темпом тамо стићи. Онај ко храмље, као и онај ко трчи, на крају заврше на истом месту.

 

Филип Грбић је књижевник и филозоф. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Pixabay