Душан Пророковић: Средње силе у светској политици
Фото: akorda.kz
Живимо у „ери нереда“и одржавати поредак све је захтевније, па се тако и релације средњих са великим силама могу проблематизовати. Међутим, када се говори о средњим силама, постоји и претходни проблем који је неопходно решити. Шта су уопште средње силе и како их дефинисати?
Овогодишњи Међународни форум у Астани на тему „Средње силе у променљивом глобалном поретку“, био је посвећен месту и положају средњих сила у међународном окружењу које се мења. Љубазни домаћини, као и увек, све су организовали на врло високом нивоу, а овога пута уприличили и засебно предавање председника Казахстана Касима – Жомарта Токајева. Таман и да шеф државе није ништа суштински рекао и држао се уобичајених политичких фраза, за учеснике – у највећем делу људе из академске заједнице и медија, ово је значајна ствар. Не пружа се прилика сваки дан да нешто приупитате шефа државе. И не пружа се сваки дан прилика да шеф државе одговара искрено и нашироко. Председник Токајев није се држао уобичајених политичких фраза, говорио је о суштинским стварима. Несумњиво, Казахстанци себе доживљавају као средњу силу. Односно, државу средње моћи. На чему темеље такав доживљај?
Председник Токајев истиче четири стуба спољне политике: независност, мултилатерализам, регионалну стабилност и дипломатију. Дакле, да би се једна земља убројала међу средње силе, нужно је да води независну спољну политику (прагматичну и да се не сврстава иза било које од страна у конфликтима), да активно подржава рад мултилатералних платформи (било да се ради о међународним организацијама или иницијативама), да тежи окупљању свих регионалних актера (у Централној Азији функционише формат такозване „петорке“ који поред Казахстана сачињавају и Узбекистан, Туркменистан, Таџикистан и Киргизија) и да непрестано предузима дипломатске акције којима би се посредно или непосредно решавала отворена питања (нема ослањања на војну силу и наметање решења било коме).
У опширном годишњем прегледу дешавања у земљи и свету за 2023. годину, Казахстански институт за стратегијска истраживања подвукао је да „средње силе покушавају да одрже ред“ унутар светског политичког система у тренуцима када настају структурне промене. Услед тога се и сукобљавају са великим силама, јер средње силе захтевају да „иста правила и начелни принципи важе за све“. Пошто живимо у „ери нереда“, одржавати поредак све је захтевније, па тако, према претходном закључку, релације средњих са великим силама могу се проблематизовати. Међутим, када се говори о средњим силама, постоји и претходни проблем који је неопходно решити. Шта су уопште средње силе? Како их дефинисати?
КО СУ СРЕДЊЕ СИЛЕ Оно што се у политичком простору чини подразумевајућим, у академској заједници често је потпуно нејасно, а за новинаре конфузно. Углавном, колико излагача је говорило на ову тему, толико је било и различитих дефиниција. Свако средње силе одређује и разврстава према неким својим критеријумима. Тако се, у зависности од аутора, њихових теоријских и методолошких оквира, али уочљиво – и у зависности од тога из које земље долазе, могло чути како су средње силе и Индија, Јапан, Бразил, Јужна Кореја, Немачка, али и Казахстан, Пакистан, Египат, Турска, Израел… Овај појам почиње се интензивније користити од половине ХХ века, када Канада и Аустралија траже већу улогу у ОУН називајући себе средњим силама. Није познато како су на овај захтев реаговали Черчил и Стаљин, мада се може лако претпоставити. Несумњиво, неке земље су утицајније у међународном окружењу или се истичу по одређеним индикаторима потенцијала моћи (војне, економске, политичке) па их није могуће сврстати у мале државе, а истовремено, њихови утицаји и потенцијали моћи несразмерно су нижи у односу на „најзначајније играче“ па их није могуће сврстати ни у велике силе. У том међупростору појављује се неколико десетина по свему различитих и често неупоредивих актера међународних односа. Међу њима су, рецимо и субимперијалне силе, регионални актери који захваљујући подршци великој сили (империји) на глобалном нивоу, могу да задовољавају део сопствених интереса на регионалном нивоу уз подршку исте те велике силе. Тако би се могло објаснити деловање Јапана или Израела. Међу њима су и декларисане регионалне силе, државе које опредељују регионалну безбедносну динамику захваљујући томе што имају, поред изражених потенцијала моћи (већи су него код комшија) још и јединствен географски положај. У ту категорију убрајају се Турска и Иран. Међу њима су и аспиранти за велике силе, државе које су давно превазишле регионални ниво и у великој мери утичу на поједине глобалне процесе, попут Индије и Бразила. Већ споменуте Аустралија и Канада тешко да се могу сврстати у било коју од три наведене категорије, пошто су оне интегрални део англосфере и система „пет очију“. Заједно са САД, Великом Британијом и Новим Зеландом усаглашавају безбедносну политику и учествују у имплементацији стратешких циљева. Посебну тешкоћу, након фебруара 2022. године представља покушај одређивања улоге европских држава. Осим Француске, која још увек, макар то било приметно само на нивоу реторике и непрестаног понављања фразе о стратешкој аутономији, остале европске чланице НАТО немају готово никакав маневарски простор за самостално деловање. Укључујући и Немачку. Да ли се средњом силом може назвати држава која уопште није реаговала на уништавање кључног цевовода од којег је зависила њена енергетска безбедност?
Председник Токајев сасвим је у праву када тврди да су „велике силе закључане у међусобна ривалства“, па да зато међународне институције немају капацитет да реше актуелне кризе. Међутим, колико је реалан његов позив да се због тога окупе средње силе и организују платформу за разговор и проналажење решења, остаје врло упитно? Сама по себи, идеја је племенита, иницијатива може бити вишеструко корисна, но – субимперијалне силе ће учествовати у тој платформи као проводници империјалних интереса (увек ће „вући“ на једну страну, код њих нема објективног и непристрасног приступа), регионалне силе ће све посматрати кроз призму региона у којима доминирају (њима не требају нова начела која ће угрожавати њихову текућу позицију), аспиранти за велике силе (зло)употребиће ситуацију да легитимизују своје амбиције.
КОНФРОНТАЦИЈА ЗА РАВНОТЕЖУ У анархичном међународном окружењу поредак се мења са успостављањем нове равнотеже снага. Нову равнотежу снага креирају велике силе (са партнерима који их прате), а поредак се може утврдити или кроз конфронтацију или кроз кооперацију. Најчешће се поредак гради кроз конфронтацију, ретки су случајеви када се то одигравало кроз кооперацију, односно договором између великих сила које творе равнотежу снага. Такав изузетак забележен је крајем ХХ века, пошто се самоукидањем совјетске супердржаве распао и биполарни поредак. Ипак, опет није све прошло мирно, да би се учврстила нова (не)равнотежа снага и на њој заснован једнополарни поредак САД су водиле читав низ превентивних и преемптивних ратова, вршиле агресије на друге суверене државе, организовале обојене револуције и дисциплиновале партнере. Текуће успостављање нове равнотеже снага, које је одмакло далеко и већ је неповратно, резултира обликовањем (највероватније асиметричног) мултиполарног поретка, а ескалације конфликата у Украјини и на Блиском истоку, нажалост, могу представљати само почетак сукобљавања која ће се наставити и на другим меридијанима, тамо где постоје геополитичка жаришта. Могу ли средње силе спречити такав развој ситуације? Прецизног одговора, наравно – нема. Између осталог и због тога што је упитно и објашњење појма средње силе. Али, то није разлог да се на ову тему не размишља. И да се због тога не покрену нова истраживања. Можда баш кроз процес уоквиравања платформе за кооперацију „изникне“ и јаснија дефиниција средње силе. Можда се баш тако појаве и нове идеје о успостављању правила и принципа новог поретка. Углавном, од оваквог приступа не треба одустајати. Како због практичног, политичког дела, тако и због оног другог, теоријског и академског. Ако ништа друго, овогодишњи Међународни форум у Астани показао је да се о тој теми још мора разговарати. Сви конфликти завршавају се споразумима. Пре или касније, када се успостављање равнотеже снага заврши и „зацементира“ поредак, биће нужно покретати разговоре о бројним темама, усаглашавати преговарачке оквире и тражити решења преко дипломатије. Свакако, биће нужно и да неко одигра улогу медијатора, прихватљивог за све велике силе. Мале државе такву улогу не могу одиграти. Дакле, остају средње силе. Упркос свему и без обзира што их, барем за сада, не можемо дефинисати.
