Френк Ледвиџ: Запад мора признати реалност у Украјини

Један мој пријатељ, иначе наглашено оптимистични проукрајински аналитичар, вратио се из Украјине прошле недеље и рекао ми: „Изгледају као немачка војска у јануару 1945. године“. Украјинци су потиснути на свим фронтовима – укључујући и у Курској области у Русији, коју су громопуцателно отворили уз много наде у априлу. Оно што је још важније, понестаје им војника.

Током већег дела 2024. године, Украјина је трпела узмицање на терену. Ове недеље, опкољен је град Селидово у западном делу Доњецке области, попут Угљедара (украјински Вулхедар) раније овог месеца. У року од недељу дана или нешто дуже ће по свој прилици пасти – једино што је упитно јесте колико ће Украјинаца бити изгубљено у овој борби. Током зиме, надвија се страховита могућност велике битке око контроле стратешки важног индустријског града Покровска.

На крају, ово није рат за територију, већ рат исцрпљивања. Једини ресурс који се рачуна су војници – а овде рачуница за Украјину није повољна. Украјина тврди да је „ликвидирала“ близу 700.000 руских војника – од којих је више од 120.000 убијено и преко 500.000 рањено. Украјински председник Владимир Зеленски признао је у фебруару ове године да је смртно страдала 31.000 украјинских војника, а број рањених није навео.

Проблеми у регрутацији

Проблем је што су ове бројке далеко од реалности, иако им, по свој прилици, верују западни званичници. Амерички извори наводе да је до сада у рату било око милион убијених и рањених на обе стране. Оно што је критично важно јесте да ово укључује растући број украјинских цивилних жртава.

Низак морал и дезертерство, као и избегавање мобилизације, озбиљан су проблем за Украјину. Ови фактори доприносе већ од раније озбиљним проблемима са регрутацијом, што отежава задатак обезбеђивања свежих снага за фронт.

У Украјини траје расправа око тога да ли да се мобилишу младићи старости од 18 до 25 година и да се тако ризикују озбиљни губици. Због економских притисака почетком 21. века, Украјина је претрпела велики пад у стопи рађања, због чега сада „на располагању“ има мало мушкараца узраста између 15 и 25 година.

Мобилизација и озбиљно исцрпљивање ове групе могу произвести последице које су за Украјину неприхватљиве узимајући у обзир већ озбиљну демографску кризу са којом се земља суочава. Уосталом рат би могао бити завршен пре него што се ова мобилизација оконча, пошто је потребно времена за све политичке, законодавне и бирократске припреме и војну обуку.

У историји нису познати случајеви да је противник увукао Русију у рат исцрпљивањем и победио. Будимо јасни: ово значи стварну могућност украјинског пораза – немогуће је увити у обланде ову горку чињеницу.

Максималистички ратни циљеви Владимира Зеленског, који се односе на повратак украјинских граница од пре 2014. године, уз још понеки тешко оствариви услов – које збуњени и ”правдољубиви” западњаци не оспоравају већ их, напротив, охрабрују – неће бити остварени, а за ово су делимично одговорни и западни лидери.

Лоше вођени ратови у Авганистану и на Блиском истоку оставили су оружане снаге западних држава опустошеним, лоше наоружаним и у потпуности неприпремљеним за озбиљан и дуготрајан сукоб, са резервама муниције које би могле у најбољем случају потрајати неколико недеља. Европска обећања о достављању милион артиљеријских граната нису остварена – свега 650.000 граната допремљено је Кијеву ове године, док је Северна Кореја обезбедила најмање двоструко више Русији.

Само САД располажу знатним резервама наоружања у виду хиљада оклопних возила и артиљеријских оруђа – али мало је вероватно да ће се променити политика врло спорог давања наоружања Украјини, која је сада на снази. Чак и уколико се одлука о промени политике донесе, потребно време за допремање оружја изражаваће се у годинама, не месецима.

Дефинисање циљева

На поверљивом брифингу којем сам недавно присуствовао а на којем су говорили западни војни званичници, атмосфера је била суморна. Речено је да је ситуација „крхка“ и да „никада није била оволико неповољна“ за Украјину. Западне силе не могу да допусте још једну стратешку катастрофу попут оне у Авганистану која се, користећи речи Ернеста Хемингвеја (које је прикладно цитирао истраживач војне стратегије Лоренс Фридман), одиграла „постепено, а затим нагло“.

Неће бити одлучујућег продора руске војске када заузму овај или онај град (рецимо Покровск). Они немају могућност да изведу тако нешто. Тако да неће бити колапса – све ће проћи без „кијевског Кабула“.

Међутим, постоје ограничења у погледу губитака које Украјина може да поднесе. Не знамо колико су висока та ограничења, али ћемо знати када се она досегну. Од кључне је важности да се разуме да украјинске победе неће бити. Неопростиво је да нема и да никада није ни било западне стратегије, изузев плана да Русија крвари што дуже.

Оно што је још важније, морају се поставити два древна етичка питања која одређују да ли је рат праведан, и на њих се мора одговорити: да ли постоје реални изгледи за успех; и да ли су потенцијални добици сразмерни цени која за њих мора да се плати? Проблем је, као и много пута раније, што Запад није дефинисао шта подразумева под успехом. А у међувремену је постало јасно колико је висока цена [продужавања рата] .

Јасно дефинисање циљева и ограничења било би почетак формулисања стратегије – а Запад није нарочито добар у томе. Предводници НАТО-а сада морају да делују и да превазиђу оквире бесмислене реторике или парола да ће (подржавати Украјину) „колико год буде било потребно“. Видели смо куда то води у случајевима Ирака, Авганистана и Либије.

Потребан је реалистични одговор на питања шта се може подразумевати под „победом“ или барем прихватљивим намирењем – као и у којој мери је то оствариво и да ли је Запад заиста спреман да иде у правцу остваривања ових циљева. И онда би западни лидери требало да делују у складу са донетим одлукама.

Почетна тачка би могло бити прихватање да су Крим, Доњецк и Луганск изгубљени – нешто што све већи број Украјинаца почиње да отворено говори. Потом је потребно да почнемо озбиљно да планирамо како ће изгледати поратна Украјина којој ће бити потребно више западне подршке него икада раније. Немогуће је да Русија заузме целокупну, или чак већину, украјинске територије. Чак и уколико би могла, не би могла да се ту одржи. Очигледно је јасно да ће се на крају постићи компромисни споразум.

Стога је време за НАТО – и посебно за Сједињене Америчке Државе – да артикулишу спроводиво окончање ове кошмарне ситуације и да развију прагматичну стратегију да се носе са Русијом у наредној деценији. Оно што је још важније, Запад мора да планира како да подржи херојску, уздрману – али и даље независну – Украјину.

Френк Ледвиџ је виши предавач војне стратегије и права на Универзитету у Портсмуту

Наслов и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Asia Times

Превод: Милош Милојевић/Нови Стандард

Насловна фотографија: Manu Brabo for The Wall Street Journal