Игор Маљцев: ЗАШТО У САВРЕМЕНОЈ РУСКОЈ КУЛТУРИ НЕМА РАТА

 

Почнимо са адутима. До 2025. године Русија ће потрошити више од 51 милијарде рубаља на културу. То је нормално. Рекло би се: ево тренутка истине: друштво се консолидује, идеје висе у ваздуху, постоји чак и нека врста државне наруџбине. И новца има.

А као резултат добијамо – „Летећи брод“, певач Шаман, „Бела бреза“ и „нови роман Виктора Пељевина“. То пише културни ТГ канал, али он је просто претекао моје мисли. Претплаћујем се.

Серијали иду један за другим: оно што изађе за недељу дана не може се потрошити за месец дана, осим ако га не премотавате уназад. Институт за развој интернета најавио је да ће на мрежи бити још више дечјих и омладинских серија, игара и програма. Платформе приређују једну презентацију за другом – црвени тепих у „Октобру” више не треба ни да се чисти, већ само усисава у међувремену.

Позоришта постављају једну премијеру за другом – и што је позоришта мање, то је више премијера. Министарство културе удара рецке – рука да отпадне.

Руска култура је преживела у условима санкција и ратних дејстава – и веома је поносна на себе.

Рецепт преживљавања је веома једноставан – максимално игнорисати тему Специјалне војне операције.

И већ скоро три године, културњаци су се изврнули наопачке да не би нешто ланули против СВО-а, и глумцима су уста зачепили, јер су глумци склони да причају глупости. То и јесте тајна просперитета. Али између унутрашњег фронта и демонстративних изјава „за“, нестаје прави слој културе, она који преузима тему која је свима на уснама, и реално у њу урања, покушавајући да осмисли људске судбине, да схвати шта се и зашто догодило, па чак и да развије нову естетику. Да, рововску и дроновску, неспретну, као да није било ни Симонова, ни Твардовског, ни огромне традицију рововске књижевности 1950–1970-их.

Јасно је зашто се диже толика галама око нове песничке речи. Зато што песник просто треба од нечега да живи, а не да храни редитеље, глумце и сниматеље. Они немају пара за маркетинг. Као ни дистрибутивних канала, за које мора да се плати. Изађи – и читај. Као Караулов, као Долгарјева и сви они којe приљежно називају Z-песницима, тако их намерно везујући за тарабу пропагандног сектора.

Узгред буди речено, слово Z се усамљенички шепури на фасади Машковљевог театра, и ја просто чујем како од мржње шкрипе зуби колега по цеху господина Машкова. И да он није био то што јесте, одавно би био згажен у прах. Али он стоји.

Господа од уметности заузета су унутрашњим монологом – сви покушавају да одгонетну ко ће победити. Ту нема времена за развој нових концепата.

Али нова естетика се на нас обрушила заједно са првим видео снимцима, ухваћеним са дронова који лете у правцу француског оклопног возила, уз енергичну, присвојену (не брините за ваша ауторска права) звучну подлогу.

И сви су повикали – дајте нашим момцима дронове са нормалним камерама! Јер само кадрови победничке акције могу спречити психу нације да не падне у депресију и безумље. Покажите нам како је тамо. Покажите нам да се наши момци боре и побеђују.

Дођавола са вашим прашњавим „Пигмалионом“ и „Трамвајем званим жеља“ старог геја Тенесија Вилијамса. Покажите нам 45 секунди како наши момци уништавају „Абрамсе“ и „Леопарде“. То је најважнија ствар. Растрзани кадрови и мапирана монструозна скенирања сигнала – то и јесте најава нове естетике. Нове ТВ, стриминга и биоскопа. Да. Тамо нема драме, нема сценарија. Постоји само акција, која и јесте истинска драма.

То се чак и не квалификује као документарац. То је тренутак, бљесак. Али управо су нам ти снимци омогућили да схватимо шта се дешава и да изазовемо оно најважније – емпатију према нашима. Не према генералима у истражном затвору – већ према нашим момцима у рововима. А то је нешто што ниједан филм не може. А филмских стваралаца имамо – пун стадион. Хонорари за сценаристе и редитеље, а још више за медијске глумце, огромни. Али нико, нико од њих, баш као ни од позоришних, не може и неће.

Као што у документарцу Саше Франка „Култура. Рат и мир“ (узгред, мало ко га је видео) каже Петар Толстој: „Не можете толико година све заливати либералним дезодорансом и очекивати брзе промене“.

Председнички фонд за културне иницијативе, свака му част и хвала, подржава позоришне представе. На пример, изванредна представа Олге Окрепилове „Руска зора“, заснована на књизи Иље Ривкина о људима из Доњецка, Луганска, па чак и из Одесе. Да би разумели шта се дешава, долазили су чак и Немци са Истока – у делегацијама. И шта? По уговору осам емисија, плус једна за пројекат „Ратни репортери“ у центру „Зарядье“. И то је све. Нешто што би било идеално за било коју малу сцену било ког државног позоришта потпуно је игнорисано од московског одељења за културу, чак и на нивоу плаката.

И испада да се с једне стране налази публика попут људи чија деца сад заправо ратују, са њене стране је и „велика“ држава – а на другој неки мали „народ” и мала држава коју представљају они који у фотељама ишчекују расплет. Како што тачно пише Ана Долгарјева: „опште расположење (нове – паралелне) креативности може се окарактерисати једном речју – „буђење“. Али њему се лепљиво супротстављају доња и средња карика тог истог „културног механизма“.

Подсећајући на две друге велике и за Русију значајне кампање, Ана пише: „Важно је да су се и авганистански и кавкаски поход одразили у руској књижевности, али у овом одразу подвиг руског војника је био покопан под општом трагичношћу епохе”.

Не, Ана, не „трагичношћу“. Све је много горе. Само што сте ви млади и нисте видели методично клеветање учесника ових похода (па и самих похода). Једноставно нисте имали ту прилику.

А ми смо људи стари, али имамо добро памћење. Авганистан – „Ја вас тамо нисам послао“, „наша земља је агресор“ – то је филозофија идеолошких и биолошких очева данашњих „креативних делатника“. Тешко да се ви сећате шта је канал НТВ објављивао о првом и другом чеченском рату. Да су на једној страни борци за слободу, поносни ратници, а на нашој одвратни „федерали“, војници колонизаторских снага. Више од половине медија је том пропагандом гушило свог гледаоца-читаоца. Убеђивали га у агресивност и ништавност, у вечну кривицу Руса пред демократијом, која постоји само у далеким земљама, од САД до Израела, које никад ни са ким не ратују.

И ви би хтели да неко у таквим околностима ризикује, макар на филму, да то нормално осмисли, да објасни шта се дешава? Ко би му дао новац и пустио га на екране?

Али. Да сам на месту читаоца, одгледао бих серију „Резервисти” – прво искрено сведочење, па и оно сачињено приватним средствима. Има превише сиве боје, превише негламурозног звука, уопште – нешто о чему не желите да размишљате. Хвала Екатерини Агранович што је све то издржала.

Разговор није завршен.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)