Зоран Чворовић: Шта нам је показао попис у Црној Гори?

Овај текст, написан тек што су резултати пописа у Црној Гори о идентитетским питањима обнародовани, не претендује да буде свестрана анализа тих података. Ово је само један кратак осврт на те податке, уз изношење неколико теза за које се, по мом суду, може наћи упориште у резултатима пописа

Попис становништва, домаћинства и станова у Црној Гори спровден је од трећег до 28. децембра прошле године, а добијени подаци у вези са националном, језичком и верском структуром Црне Горе постали су тек јуче доступни јавности.

Страх од пописа

Одлагање објављивања резултата пописа становништва, Управа за статистику Црне Горе (Монстат) је у међувремену објашњавала компликованом процедуром јавног тендера за набавку софтвера помоћу којег ће грађани моћи да контролишу личне податке које су дали пописивачима (ОВДЕ).

Да би показао апсурд у коме се нашла Црна Гора са шесто и нешто хиљада становника, због тога што њена јавност месецима чека резултате пописа становништва, Милан Кнежевић је објашњење Монстата својевременом прокоментарисао речима: „Да смо организовали попис у Индији и Пакистану до сада би се ручно избројали, а ево у Црној Гори никако да се избројимо“ (ОВДЕ).

Да су разлози за одлагање објављивања резултата пописа политички, а не „софтверски“ веровали су многи у Црној Гори. Политиколог Владмир Павићевић је такву доцњу објашњавао не само очигледном неозбиљношћу људи из Монстата, већ и процедуралним компромисима око пописа које је Милојко Спајић, као тек изабрани премијер, направио како би избегао бојкот пописа у режији Ђукановићевог ДПС (ОВДЕ).

Вишемесечно одлагање објављивања резултата пописа становништва морало је, у национално и језички подељеној савременој Црној Гори, изазвати сумње да се ради о политички мотивисаној доцњи. Посебно када се узме у обзир чињеница да је реч о првом попису становништва који је спроведен након величанствених литија и пада Ђукановићевог режима, који је почивао на криминализацији државе и злоупотреби национално-идентитетских питања.

Стога се освајање политичке слободе у Црној Гори након пада једног у суштини једнопартијског режима, сасвим разумљиво доводило у везу, како са почетком суђења за државни криминал, тако и спровођењем кредибилног пописа становништва.

Начин на који је Ђукановић владао, довео је неминовно до тога да те две ствари након његовог пада имају једнаку вредност, пошто једнаку правну заштиту морају уживати вредности владавине права (независно судство, подела власти, легитимност власти, слобода привреде), као и идентитетска права (националност, матерњи језик, вероисповест).

Притом су пописи становништва, уз саобраћајну инфраструктуру, једна од кључних манифестација нововековне суверене државе, које је разликују од средњовековне мозаик-државе, јер суверена држава преко ових инструмената потврђује своју контролу над људима и територијом. Следствено томе, страх од пописа и објављивања његових резултата код носилаца старог режима у Црној Гори, најјасније показује какво је заправо њихово државотворство.

Како оценити резултате?

У оцени најновијих података о националној и језичкој структури Црне Горе мора се избећи максимализам, који је најчешћи кривац за појаву колективног песимизма, и који иде руку под руку са појавом неке врсте националног фатализма. Наиме, међу патриотски орјентисаним грађанима Србије није ретка појава да се све осим убедљиве победе сматра националним неуспехом. А у случају Црне Горе убедљива национална победа јесте само ситуација у којој Срби имају макар релативну већину у укупном броју становника.

Такава нерална оцена само додатно потхрањује колективни песимизам и фатализам, који се акумулирају у српском народу још од национални неуспеха, пораза и издаја из 90-тих година прошлог века. Припадницима генерација које носе националне ожиљке из 90-тих, а који се и сами налазе у старој или зрелој животној доби, као да је углавном непозната она историјска истина о којој је својеврмено писао Стојан Новаковић:

„У новом, за живот подобном и на живот створеном народу, никакво питање не може бити сасвим затворено и свршено, и све су одлуке само подлога новим, будућим одлукама. Данашња, Европом створена ситуација, у којој се налази српски народ, може бити само полазна тачка новим еволуцијама. Да клонути не треба, да се нема рашта и да нико нема разлога да буде злослутан пророк, доказ нам је свеколика прошлост наша. У њој смо ми не једанпут, имали положаје сто пута горе од данашњега, и како народ није онда пропао, него је нашао начина да се подигне на ново, тако ће и садашњи положај створити оно што му родољубље, вредноћа, прегнуће и устрајност народа омогуће“ (ОВДЕ).

Због пораста Срба у укупном броју становника у односу на попис из 2011. године (32,93 одсто према некадашњих 28, 72 одсто или у апсолутној вредност за 27 260), као и због пораста броја грађана Црне Горе којима је српски матерњи језик (43,18 одсто на према некадашњих 42,88 одсто), резултати пописа у Црној Гори могу се већ на први поглед оценити као добра материјална основа за осигурање будћности српског народа као политичког субјекта у Црној Гори (ОВДЕ, ОВДЕ, ОВДЕ).

Ово само под условом да цифре из пописа, речју Новаковића, „родољубље, вредноћа, прегнуће и устрајност“ претворе у конкретне политичке и правне мере. А да би до тога дошло неопходно је претходно направити анализу чинилаца, који су деловали у дужем временском оквиру, и који су дали садашњу идентитетску слику Црне Горе.

Чини се да се већ сада са великом поузданошћу може закључити да постојећа идентитетска слика Црне Горе показује, да Ђукановићева репресивна идентитетска политика према српском народу није дала резултате. Број Срба према овом попису је за око један одсто већи у односу на број Срба према попису од 2003. године, који је спроведен у стању националне мобилизације у покушају спречавања разбијања СРЈ (усвајање Уставне повеље 2003. године која је омогућила чланицама државне заједнице да организују референдуме о одвајању).

Пошто се број Срба по садашњем и попису из 2003. године разликује само у један одсто, може се закључити да је садашња идентитетска слика Црне Горе прилично стабилан производ друштвених и политичких процеса у црногорском друштву у последњих тридесетпет година.

С друге стране, извесне промене које се у овом попису уочавају у односу на раније пописе у категорији националности и језика, као и у промењеним националним и језичким структурама појединих општина, показују да она није „цементирана“, а нарочито када се посматра из историјског оквира који је знатно шири од последње три и по деценије.

Држава и нација

Та тренутно стабилизована етничка слика Црне Горе, судећи по резултатима актуелног, али и два претходна пописа (2011. и 2003.), потврђује тезу да је у новом веку држава постала „калуп за формирање нације“ и да то искушење морају озбиљно узети у обзир у својим националним програмима оне нације чији је национални идентитет претежно формиран као заветни (ОВДЕ).

Наиме, Срби су према попису из 2023. године потврдили ранији тренд да су већина (апсолутна или релативна) у оним деловима Црне Горе који су јој присаједињени после Првог балканског рата 1912. године, односно шест година пре добровољног укидања независне Црне Горе одлукама Подгоричке скупштине: Беране – апсолутна, Бијело Поље – релативна, Пљевља – апсолутна.

Као и да су већина у приморским општинама које су присаједињене комунистичкој НР Црној Гори тек 1945. године: Херцег-Нови – апсолутна, Тиват – релативна, Будва – релативна. У односу на претходни попис Срби су постали већина у етнички мешовитој општини Тиват и општини Будва.

Од правила да је српски идентитет најснажнији у крајевима који су последњи присаједињени Краљевини Црној Гори или су тек присаједињени комунистичкој НР Црној Гори, одступа општина Котор у којој Црногорци имају релативну већину, али и бројчано патуљасте општине Плужине/историјска Пива (у свим пописима), Андријевица (у свим пописима) и општина Жабљак (први пут од овог пописа) у којима Срби имају апсолутну већину, а чије су територије присаједињене Кнежевини Црној Гори 1878. године (ОВДЕ, ОВДЕ).

Територије бројчано великих општина Подгорице и Никшића, а уз њих и малих општина Мојковац, Колашин, Шавник (историјски Дробњак) и Зета, највећим својим делом припале су Црној Гори 1878. године, а само мањим 1858. године (са изутеком дела данашње општине Мојковац на десној обали Таре која је присаједињена Црној Гори 1912. г).

А резултат последњег пописа становништва управо у овим општинама бележи апсолутну већину етничких Црногораца, али и апсолутну (Мојковац, Колашин, Шавиник, Зета) и релативну (Никшић 49,48 одсто и Подгорица 44,81 одсто) већину грађана чији је матерњи језик српски.

Притом, најзначајнија новина коју је донео попис од 2023. године у језичкој структури појединих општина, јесте чињеница да је српски језик као матерњи на овом попису добио релативну већину у општини Подгорица.

Два су изузетка од правила да су на територијама присаједињеним Црној Гори 1878. године, истовремено у већини етнички Црногорци и српски језик. Први је општина Котор, која није прикључена Кнежевини Црној Гори 1878. године, већ НР Црној Гори 1945. године, а у њој релативну већину имају етнички Црногорци и српски језик.

Други изузетак је етнички мешовита општина Бар, која је највећим делом прикључена Црној Гори 1878. године (само мали део је припадао четворонахијској Старој Црној Гори), и у којој релативну већину имају и етнички Црногорци и црногорски језик.

Подаци о општинама у којима етничку већину представљају Црногорци, а већински језик је српски, а чије су територије ушле у састав Црне Горе 1878. године, када се тумаче у светлу тезе о држави као „калупу за формирање нације“ упућују на следећи закључак: на територијама које су присаједињене неких осамдесет година од настанка самосталне Црне Горе (доношење правног акта Стеге као темеља државне заједнице Црногораца и Брђана од 1796), етнички идентитет већине становника налази на нивоу који поистовећује црногорску државну припадност са националношћу, али подаци о матерњем језику сведоче да није дошло до потпуног етничког „раскорењивања“ тог становништва, пошто оно свој језички, тј. културни идентитет одређује као српски.

А још је Стојан Новаковић указао на појаву да Срби неретко поистовећују националност и са држављанством. Анализирајући извештај о ђацима  једног америчког колеџа из Цариграда за 1908-1909. године, Новаковић је приметио да се један Србин „записао као Аустријанац, један као Белгијанац, а један као Црногорац“. „И само су се Срби нашли да узму грађанство и државу одакле су као народност, а то не учини ни Грк, ни Бугарин, ни Јерменин ниједан!“, закључује свој осврт Стојан Новаковић (ОВДЕ).

Највећи део територије данашње општине Даниловград званично је ушао у састав Црне Горе 1858. године. И овој општини, као и у оним које су у састав Црне Горе ушле после Берлинског конгреса 1878. године, апсолутну већину грађана чине етнички Црногорци, али, такође, апсолутну већину чине и грађани чији је матерњи језик српски.

И најзад, на територији општине Цетиње, које се углавном поклапа са територијом четири нахије на којима је формирано језгро самосталне државе Црне Горе и где је држава најдуже била „калуп за стварање нације“, у убедљивој апсолутној већини су, из пописа у попис, грађани који се сматрају етничким Црногорцима (91,07 одсто) и којима је уз то матерњи језик црногорски (85,77 одсто).

Податак о језику говори о томе да је „раскорењивање“, односно конверзија 12.431 становника Цетиња из српског етничког корпуса и српске културе – процес који је већ далеко одмакао.

Када се као чинилац у стварању новог етничког идентитета у Црној Гори узима време присаједињења појединих територија Кнежевини и Краљевини Црној Гори, не превиђа се чињеница да садашњи несрпски национални иденитет Црногораца, нарочито оних 31 одсто чији је матерњи језик црногорски (ако се од 34, 52 одсто укупуно изјашњених одузму Бошњаци и Хрвати који су се изјаснили да им је матерњи језик црногорски), није формиран у Краљевини Црној Гори, чији је етнички идентитет био неспорно српски, већ након револуционарног терора и Брозове и Ђукановићеве националне политике.

Међутим, процес формирања црногорске државе током 19. и почетком 20. века, развио је у свести народа у Црној Гори, у неким крајевима више, а у неким мање, локал-патриотизам и свест о државној посебности, који су у условима Брозовог и Ђукановићевог режима послужили као корисна сировина за обликовање новог идентитета.

Регионализација и уставне промене

Када је у питању садашња територијална етничка и језичка слика Црне Горе, историјским чиниоцима ваља додати и савремена миграциона кретања повезана са економским факторима. Попис из 2023. године потврђује ранији тренд демографског „пражњења“ севера Црне Горе у коме већину имају Срби и истовремено повећање економски најснажнијих приморских општина Будве и Тивта, а у нешто мањем проценту и Херецг-Новог у којима је све изразитија српска већина (ОВДЕ).

Поред приморских општина стални раст становништва бележи и Подгорица, као и већински албанске и бошњачке општине. Прилив становништва у приморским општинама и Подгорици великим делом долази са севера Црне Горе, као и из Никшића и територија општина присаједињених 1878. године.

Ову важну чињеницу морају узети у обзир носиоци српске политике у Црној Гори. Притом, како економско јачање приморских општина, тако и девастација севера Црне Горе и никшићког краја, чине оправданим залагање за неки модел регионализације државе.

Регионализација би помогла не само економској заштити приморских општина и економском опоравку никшићког краја и севера Црне Горе, већ би кроз јачање локалних и племенских индвидуалитета, још увек снажних у Црној Гори, зауставила процес коначног претварања државног идентитета у национално-културни идентитет нове несрпске нације.

Резултати најновијег пописа становништва у Црној Гори, који су, по мом суду, врло охрабрујући и који показују да је у њој српска национална свест итекако жива и жилава, морају бити материјализовани кроз нове уставне норме о крактеру државе, грбу, застави, химни, држављанству, језику и писму.

Насилна идентитетска конверзија становништва Црне Горе коју је покушавао да спроводе Ђукановићев режим, пре свега кроз образовну, културну и медијску политику, као и општа дискриминација Срба, показали су тачним упозорење Марка Павловића, које дао током расправе о доношењу устава независне Црне Горе 2006. године, да је Црна Гора само наизглед дефинисана као грађанска држава.

Речју Павловића, „за одређивање карактера државе начелно дефинисање је од споредног или никаквог значаја“, јер „карактер државе (национални или анационални) одређују њен назив, службени језик и писмо, и државни симболи“. А с обзиром на ове елементе, Црна Гора је „дефинисана као национална држава црногорског народа“ (ОВДЕ).

Пошто се показало претходних скоро две деценије да је „грађански карактер“ државе Црне Горе био идеална „маскировка“ за спровођење политике насилне идентитетске конверзије грађана Црне Горе и промене њеног историјског бића и културног образца, не чуди што су из ДПС-а након објављивања резултата пописа пожурили да кажу да је попис наводно потврдио „грађански карактер Црне Горе“ (ОВДЕ).

Када је у питању неопходна промена уставних норми, политичка мудрост налаже да се најпре јавно отвори питање неодрживости, из угла резултата пописа, члана 13. важећег Устава Црне Горе, који једино црногорском језику признаје статус службеног језика. Најмање што 43,18 одсто грађана Црне Горе чији је матерњи језик српски морају да добију у смислу уставноправног признања и заштите, јесте проглашење српског језика, уз црногорски, за службени језик државе.

Решењем уставног статуса српског језика, аутоматски би се отворило питање неодрживости грађанског карактера Црне Горе. Јер, држава која има два службена језика, који су изрази два различита национална идентитета и од којих ни један нема апсолутну већину, не може бити грађанска држава. Она по својој етничкој и језичкој структури, како је истицао Павловић, заправо опомиње на савремену Белгију, као федерацију састављену од две доминантне националне заједнице – валонске и фламанске (ОВДЕ).

Када промена одредбе Устава о службеном језику доведе у питање грађански карактер Црне Горе, онда ће се неминовно отворити и питање неодрживости постојећег грба, заставе и химне Црне Горе.

Јер, Црна Гора као држава две доминантне националне заједнице са два службена језика, мора имати такве државне симболе који су изражавају двонационални карактер државе Црне Горе. И најзад, постојећи плеонастички и отуда бесмислен ст. 1. чл. 12. Устава Црне Горе, по коме „у Црној Гори постоји црногорско држављанству“ требало би брисати (ОВДЕ), јер је искључиво у служби асимилације Срба, а противан је двонационалном карактеру Црне Горе, који потврђују подаци најновијег пописа становништва.

Поставља се питање како извести промену важећег Устава Црне Горе, када је према чл. 157. Устава за промену његових најпроблематичнијих напред навдених чланова потребна референдумска већина од три петине свих бирача.

Овај уставни пропис, који је у потпуној опреци са резултатима пописа и са стварношћу Црне Горе, а који је настао како би се по сваку цену заштитио нови синтетички антисрпски црногорски национални идентитет у формирању, има све изгледе да у наредном периоду постане највећи извор политичке нестабилности у Црној Гори.

Устав који не може да обезбеди стабилност државе и постаје препрека њеном мирном развитку, морао би бити уклоњен игнорисањем његових ревизионих одредби, вољом грађана Црне Горе као носилаца суверености. Следствено томе, нови устав који би изражавао стварну етничку, језичку и верску слику Црне Горе могао би бити донет од стране уставотворне скупштине.

За успех тог подухвата нужан је компромис међу странакама које су срушиле Ђукановићев режим, али које су у идентитетском смислу потпуно различите. До компромиса се може доћи само ако српски народ у Црној Гори успе у наредном периоду да јасно и одлучно формулише став, да је алтернатива компромису (=друштвеном уговору) око нове конституционализације Црне Горе распад државе, јер је њен садашњи уставни идентитет октроисан супротно, не само историјском бићу Црне Горе, већ и постојећој етничкој и језичкој стварности црногорског друштва.

 

Зоран Чворовић је професор Правног факултета у Крагујевцу. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Извор: Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Getty