Бојан Билбија: Грузија између Русије и Запада

Док су сви рефлектори овог света уперени ка највећим геополитичким позорницама са драматичним дешавањима која потресају планету, дотле се с много мање буке и медијских светала одвијају важни процеси који значајно утичу на будућност.

За многе неприметно, Грузија, држава која је после 2003. и „Револуције ружа“, прва ушла у отворени ратни сукоб с Русијом, полако се враћа у традиционалну политичку орбиту, где се подразумевају добре релације с Москвом. Истовремено, то руинира односе Тбилисија с Вашингтоном и Бриселом, где се од избијања рата између Русије и Украјине подразумева да – ако ниси са нама, онда си против нас.

Ову поруку је, мало другачијим речима, пренео амбасадор ЕУ у Тбилисију Павел Герчински, рекавши да су у Бриселу закључили да влада предвођена партијом „Грузијски сан“ и харизматичним премијером Ираклијем Кобахидзеом „није пријатељска према ЕУ“, као и да шири „антизападни и антиевропски наратив, пропаганду и теорије завере“.

Црвене мараме Тбилисија

Чињеница да ова земља, како је наведено „из прагматичних разлога“, није увела санкције Русији и да тамо раде руски медији, нимало не доприноси добрим односима Грузије са Западом. А до пре неколико година била је (антируска) узданица тог истог Запада.

Уочи предстојећих парламентарних избора, 26. октобра, јасно је да се води битка за будуће позиционирање Тбилисија. Одредиће се да ли је могућ поновни заокрет ка Западу, где би Грузија, у геополитичком смислу, постала нова Украјина. И са свим последицама које из тога проистичу. Јер ова земља са 3,7 милиона становника на јужном Кавказу, још од распада СССР-а је камен спотицања у односима Русије и Запада.

Москва је увек говорила да неће допустити да Украјина и Грузија уђу у НАТО. Бивши председник Михаил Сакашвили је то покушавао, и нападом на Јужну Осетију и Абхазију, у којем су погинули руски мировњаци на терену, испровоцирао је рат на Кавказу 2008. године. Садашња грузијска власт прва је отворено признала да је Сакашвили изазвао сукоб и извинила се за исти.

То је само једна од црвених марама Тбилисија за Вашингтон и Брисел, али делује да је грузијска власт одлучила да поправља односе с Москвом, уместо да их погоршава. Како ће на то реаговати бирачи крајем месеца, видеће се, али је чињеница да антивладини, проевропски протести, пролетос нису уродили плодом.

Један од разлога, како кажу познаваоци прилика, јесте и то што су међу водећим организаторима ових окупљања били руски прозападни опозиционари који су побегли у Грузију након почетка сукоба у Украјини. Показало се, тако, да њихове идеје нису прихватљиве ни Русима, ни Грузијцима.

Протести су почели након што је грузијски парламент усвојио закон који од невладиних организација које се с више од 20 одсто финансирају из иностранства захтева да се региструју као „агенти страног утицаја“, уз обавезу да јавно истакну ову ознаку, или прети казна. Владајућа партија „Грузијски сан“, која је аутор овог закона, истакла је да је циљ да се обезбеди транспарентност и да јавност буде информисана о томе ко стоји иза ових организација.

Усвајање закона довело је до упозорења Европске уније и САД. „Усвајање овог закона негативно утиче на напредак Грузије на путу ка ЕУ“, рекао је у саопштењу шеф дипломатије Европске уније Жозеп Борељ. Демонстранти су оптужили пролетос Русију да стоји иза овог закона, зато што је и Москва још 2012. применила слично решење. Нису, међутим, навели да САД имају такав закон још од 1936, када су га увели да би, поред осталог, сузбијали јапански утицај у земљи.

Западни медији подсећају да је оснивач и почасни председник „Грузијског сна“ милијардер Бидзина Иванишвили, чије је богатство процењено на 4,9 милијарди долара, и да су његови послови у Русији или су повезани с њом. Тако су успели коначно да „пронађу руски траг“ у Грузији, али је занимљиво да им не сметају „западни трагови“ – које покушавају да прикрију.

Наводно, „млади Грузијци“ желе више демократије, приближавање Западу и удаљавање од Русије. Да ли је то заиста тако, видеће се најбоље 26. октобра. Запад полаже велике наде да ће влада Ираклија Кобахидзеа на овај или онај начин бити срушена и да ће Грузија поново ступити на „ратну стазу“ с Москвом.

Премијер копира Путина?

Како би утицале на избор грузијског народа, САД и Запад у целини већ месецима бојкотују Кобахидзеа, посебно након што је кроз парламент прошао још један „спорни закон“, о забрани ЛГБТ пропаганде. И опет је оптужен да копира Путина – практично су га сврстали у руски табор.

Зато је администрација председника Џозефа Бајдена повукла позивницу Кобахидзеу на свечани пријем током септембарског заседања Генералне скупштине УН у Њујорку, објаснивши то „антидемократским деловањем и дезинформацијама“ грузијског премијера.

А ни он им није остао дужан: делегација Грузије, с њим на челу, одбила је да се придружи аплаузима током Бајденовог говора у ГС УН, када је говорио о „подршци Украјини“! Кобахидзе очигледно није фасциниран таквом врстом подршке, где стотине хиљада Украјинаца гину зарад „западних пријатеља“. Већ, поучени Сакашвилијевом ратном авантуром, Кобахидзе и његови саборци радије се опредељују за пријатељске односе с Русијом, где би сва спорна питања била решавана дипломатски и мирно, а у међувремену би се развијала економска сарадња на обострану корист.

Али таква политика има и последице. Још у септембру, извор из Европске комисије у Бриселу рекао је за Политико да Грузија може да се суочи са укидањем безвизног режима због „пада демократије“. Како је наглашено, ЕУ наставља да прати активности Владе Грузије, а посебно парламентарне изборе 26. октобра.

„Грузија је морала да испуни одређене захтеве, укључујући заштиту основних права и спречавање дискриминације. Оцена ће бити дата у случају ако развој ситуације буде представљао ризик за унутрашњу безбедност Шенгенске зоне, као и у случају даљег пада демократије у Грузији“, саопштио је извор. Ова изјава уследила је само три дана пошто је грузијски парламент усвојио закон о забрани ЛГБТ пропаганде, али и након што је у јуну ступио на снагу закон о страним агентима.

Нема „одступања“

Ово је јасна порука, не само Грузији већ и другима, да „одступање од зацртаног курса“ неће бити толерисано. Да демократија не може бити све што ви пожелите, већ само оно што је одобрено. У овом случају, политика Кобахидзеа на сузбијању ЛГБТ пропаганде може коштати Грузију слободног визног режима, као и његова жеља да спречи утицај страног фактора на домаћу медијску сцену.

Ове претње треба да створе озбиљан притисак на грађане Грузије и одврате их од ових „антидемократских токова“, те да ускрате подршку Кобахидзеу и на изборима подрже прозападне снаге. С друге стране, на недавно објављеном руском списку „држава и територија које воде политику наметања деструктивних неолибералних идеолошких поставки у супротности са традиционалним руским духовно-моралним вредностима“ нема Грузије. Али зато има Украјине, има Бугарске, Албаније, Грчке, Словеније, Хрватске, Црне Горе, Румуније, Северне Македоније и свих других земаља НАТО оријентације.

И не само то, влада Ираклија Кобахидзеа сада већ сигурним корацима граби ка потпуној обнови односа с Русијом, што је обострана жеља. Ево шта каже Кобахидзе о рату 2008. који је изазвао тадашњи председник Михаил Сакашвили: „Због процеса који су се водили у Хагу, ми смо избегавали чврсте и прецизне формулације на ову тему. Али, када видимо да су завршени судски процеси и да иста та политичка снага покушава да изазове рат у земљи, ми не можемо себи да дозволимо да не кажемо истину грузијском народу да је седмог августа 2008. рат у Грузији изазвао управо Сакашвили“.

Бидзина Иванишвили је на то додао да ће власти у Грузији „пронаћи у себи снагу да се извине за рат из 2008. између Осетина и Грузијаца, који је покренуо Сакашвили по спољном налогу“.

Зато су предстојећи избори у Грузији пресудно важни. На њима ће народ ове земље рећи којим путем жели даље да иде – путем помирења с Русијом и економског просперитета који је с тим скопчан, или ступања у још већу конфронтацију, по украјинском моделу.

Ово је и важан сигнал свим другим земљама да суседи Русије бирају пријатељство и сарадњу с њом, а не сукоб. И да застрашивање одузимањем безвизног режима и увођењем санкција не може пресудно да делује на опредељење грађана о својој будућности. То би била значајна промена у свету, која би могла да повуче ланчану реакцију. Сада је одлука на грузијском народу.

Наслов и опрема текста Нови Стандард

Извор: Печат

Насловна фотографија: IMAGO/Fotostand