Српска светиња чува највеће благо: Не може да се разори оно што долази из Царске Русије

Манастир Житомислић, најзападније духовно и културно средиште Срба у Херцеговини, задужбина је чувене породице Милорадовић. Иако више пута разарана, светиња је успела да сачува непроцењиво благо – црквене књиге и друге поклоне Царске Русије. Драгоцености које су донели гроф Михаило Милорадовић и његов брат Гаврило ускоро ће бити представљене свима.

„Биће изложено све, сви артефакти које је Русија даривала Српској православној цркви. Представници Руског дома су дошли овде и били одушевљени, нарочито нашим музејем и рукописним књигама. Имамо пет рукописних и једну рано штампану књигу. Две су дарови руског цара, то их је одушевило. И књиге ће бити изложене у Београду“.

Ово за Спутњик каже игуман Житомислића, отац Данило, и најављује следећу тему манифестaције “Дани Ермитажа у Србији“.

Ко је и када подигао храм манастира који чува благо није могуће тврдити са сигурношћу, али се зна да су га половином 16. века обновила браћа из властелинске породице Милорадовић – Храбрен.

Војвода Стјепан Милорадовић помиње се још 1416. године. Милорадовићи подижу и три нове задужбине, цркву у Ошанићима код Стоца, цркву у Клепцима, цркву на Требњу.

Од руског цара за народ Херцеговине

У 17. веку део породице се сели у Царску Русију, Гаврило, Александар и Михаило, генерал који се истакао у ратовима с Турцима и Наполеоном, чувени гроф и губернатор Петрограда. 1707.године Михаило и Гаврило у задужбину доносе дарове Петра Великог.

„Две вредне црквене књиге тренутно су на рестаурацији, а две су већ освежене и конзервиране у Патријаршијском архиву. Најстарија рукописна књига из 14. века је Минеј за септембар, а најстарија рано штампана књига Пентикостар који је дар руског цара. Она је веома важна из још једног разлога, има потпис патријарха Арсенија Чарнојевића који је посетио манастир Житомислић“.

Више пута рушеном и паљеном манастиру последњи рат је донео највеће разарање. Житомислић је био срушен буквално до темеља. Камен на камену није остао, али је остао, њиме се поново градило.

„Обновљен је потпуно исти као што је био, од истог материјала, чак истом технологијом градње. Архитекте и историчари уметности су се потрудили да манастир заиста буде онакав какав је био. Једном речју, поново је пресложен у свој првобитни изглед“, објашњава игуман.

Вредна збирка икона

Све је исто, само што Житомислић сада има ризницу, Музеј који у најбољим условима чува благо, његов део. Отац Данило каже да је немогуће замислити шта би све од драгоцености манастир имао, да није на овако трусном подручју толико пута разаран и пљачкан.

„У Другом светском рату немачка војска се уселила у велики конак, ту је изгорела архива и библиотека, можете мислити шта је све нестало у том периоду. Али и даље је ово једна од три најзначајније збирке икона и уметнина у Босни и Херцеговини. Имамо јако вредне иконе настале између 16. до 19. века“.

Без даха остављају радови Георгија Митрофановића и препознатљиве, јединствене иконе мајстора Радула. Поред српских аутора, ризница Житомислића чува и иконе итало – критске школе, али и оне које откривају везе манастира са Светом Гором и Русијом.

„Имамо икону коју је највероватније радио Андреј Рицос, ишчекујемо, треба да стигне и писани документ, да с поносом можемо да кажемо да је то једна од четири иконе Андреја Рицоса. Оне донете из Русије сведоче о свести тадашњих монаха. И образовању, рукописна књига из 14. века сведоčи да су се и у пређашњем манастиру, пре 16. века, монаси бавили писањем. Иконе су донете и са Свете Горе. Имали су с њом добре односе. Све што је из Русије стигло је захваљујући Милорадовићима, али братји која је са Царском Русијом стварала контакте“.

Мучници Житомислића на руском олтару

Поред крсне славе, Житомислић има још једна важан празник посвећен Житомислићким мученицима, братству које је пострадало у Другом светском рату. По формирању НДХ позвани су да се јаве у месни уред, игуман Константин, који је имао 26 година, шесторица монаха и искушеника и један монах који се ту нашао у гостима. Јавили су се. После мучења су бачени у јаму. Однос према њима још је један доказ чврстих духовних, братских веза Србије и Русије.

„Житомисленички мученици су пре три године добили свој датум, 26. јун, а већ прошле године их је Руска црква ставила у свој диптих. Недавно нас је походио јеромонах из Тројице – Сергејеве лавре кога је руска црква задужила да пише житије житомислићких мученика. Понекад се постидимо, јер они боље од нас воде рачуна о ономе што је за нас битно, а све то говори о јединству прaвославних и словенских народа“.

Симболи историјских и духовних веза Срба и Руса, благо које су Житомислићу, Дужима и другим манастирима у Херцеговини, али и Црној Гори, оставили Милорадовић и гроф Сава Валдиславић биће представљени следеће године током манифестације “Дани Ермитажа у Србији“, у Народном музеју Србије у Београду.