О. Дарко Ристов Ђого: Цариград и Ватикан „растачу“ Православље

Договор папе Фрање и патријарха васељенског Вартоломеја везан за усклађивање датума прославе Ускрса између католика и православних, распламсао је полемике на тему да ли је после доделе томоса украјинским расколницима и прекида богослужбеног дијалога са Москвом, Цариград сада и званично најавио раскол какав није виђен од 1054. године.

О томе да ли је на помолу Унија између православних и католика и стварање нове глобалистичке цркве по мери Запада, за „Новости“ говори протојерej-ставрофор, професор Богословског факултета др Дарко Ристов Ђого.

Заговарајући Унију и стварање нове синкретистичке цркве, какве амбиције задовољава папа, а какве патријарх Вартоломеј?

– Присуствујемо једном глобалном процесу. Са једне стране имамо папу Фрања који се очигледно труди да римокатоличку теологију, етику и друштвену праксу растегне како би се тамо нашло места за све оно што се на колективном Западу емитује као тзв. нова нормалност. Сасвим слично се понаша и патријарх Вартоломеј, понекад делујући лично, или преко виђенијих епископа Фанара. И поглавар првог и другог Рима настоје паралелно да своје заједнице прикажу као компромисне, модерне, толерантне па и прогресивне и прилагодљиве, ако треба, и на штету традиционалног етоса и елементарних хришћанских обзира. Занимљиво је, међутим, да сав тај труд да се покаже неко постмодерно лице Ватикана и Фанара није праћено смањењем амбиција да се над другим хришћанима влада.

Нити је папа Фрања ревидирао теологију о незаблудивости папе када говори у име Цркве – ма колико да је давао релативистичке изјаве о важним етичким питањима – нити се патријарх Вартоломеј суздржавао од амбиција да буде својеврстан источни папа већ се углавном трудио да се постави као једини арбитар и једина инстанца у црквеним споровима. Тако смо дошли до наизглед парадоксалне ситуације: и Ватикан и Фанар стално негују једну слику о себи као о глобалним, модерним, нежним, толерантним заједницама које не пледирају на истину, али иста та два центра и даље траже да им се верници покоравају, макар и увиђали погубност или бар бљутавост те постмодернизације хришћанства.

Како из угла двомиленијумске историје Цркве тумачите чињеницу да је заједничко празновање Ускрса и сусрет два поглавара договорен баш у години прославе 1.700 година Првог васељенског сабора?

Никејски јубилеј је само повод да се реализује пројекат „јединства без обзира на разлике“ али тај пројекат постоји одавно. Са једне стране, он је условљен осећајем Ватикана да традиционално римокатоличке земље у Латинској Америци и Европи не могу више да носе католички предзнак, па се, као и у 17. веку губици при једном цивилизацијском земљотресу настоје надокнадити продором на Исток. Патријарх Вартоломеј и читав пројекат Православља по мерама колективог Запада у „јединству са Римом“ гледају скидање стигме источњака, коначну асимилацију у Запад али и могућност да се осталим помесним црквама наметне избор – или прихватити одлуку Фанара као одлуку целе Православне цркве или прекинути јединство са њима (за шта се у Фанару процењује да мањим црквама недостаје снаге).

Да ли је услов за стварање псеудохришћанске религије била легализација Кијевске патријаршије? Зашто је избор пао баш на Кијев, зашто је за почетак стварања великог раскола изабрана баш мајка свих руских градова?

– Мислим да стварање ПЦУ можемо гледати и као локални пројекат од геополитичког значаја али и као полигон за унију. Наиме, Украјина се као национални пројекат родила у умовима гркокатоличког свештенства: њену химну је компоновао унијатски свештеник, најзначајнији борци за Украјину и колаборационисти са Немцима, Бандера и Шухевич, били су деца унијатских свештеника. Иако су већина били и остали православци, сама идеја Украјине као анти-Москве настала је међу гркокатолицима. У данашњим околностима, украјински национализам је још више настројен на сентимент: сви заједно, против „москаља“. То доводи до случајева саслуживања „православних“ из реда Фанару потчињене ПЦУ и гркокатолика, а онда се тај „локални случај“ може истаћи као „пример и за друге“.

Немојмо заборавити да већина данашњих житеља Украјине ипак јесу украјинизовани Руси.

Ако их потчините ПЦУ а онда њу доведете у стање „саморазумљивог“ јединства најпре са УГКЦ (Украјинском гркокатоличком црквом), а тиме и са Ватиканом, постигли сте оно што до сада није нико.

Да ли нас од изгласавања радикалног Закона 837 којим је у Украјини забрањено „моксовско православље“ до забране православља дели један корак?

– Закон 837 представља чин обрачуна са „московским православљем“ иако је руско православље, укључујући и значајне одлике оног „московског“ уобличено огромним делом у Кијеву и на јужним и западним руским земљама. Но како ће се и само Православље морати да одреди према трансхуманистичким захтевима да се сви људски идентитети избришу (осим оних вештачких, из друштвених лабораторија Запада), доћи ћемо у прилику да ће се законима и притисцима кроз време на сличан начин забрањивати Православље каквим га познајемо. Украјина је добар и фрапантан пример будући да ратно стање омогућава сумануте одлуке, али закони о „родној равноправности“ и слични пројекти којима се нормативизује једна, обично милитантно-либерална друштвена агенда а прогони „антипрогресивно“ хришћанство – они постоје и биће све чешћи свугде где то буде могуће.

У околностима када је неопходно бранити канонску и догматску неизменљивост Цркве од Истока ко је најпозванији да наступа у име светског православља?

– Црква није ни свештенство, ни народ сам, ни било ко од нас појединачно. Слободан Владушић одлично примећује да данашњи човек живи у два противречна убеђења: или да је његов живот сасвим мали и неважан или да је свако од нас геније који заслужује све на свету. Тако се и понашамо у црквеним питањима. Православље никад није имало један глас чак ни у времена када се чинило да су само св. Максим Исповедник или св. Марко Ефески „сами“ бранили Цркву, они нису били сасвим сами. Зато не треба да чекамо појаву некога ко ће ствари да опосли за нас него да живимо оно што је вечито и истинито – нашу веру.

Да ли се брисањем догматских разлика између православних и римокатолика Вартоломеј одриче истинског хришћанства?

– Није ствар само у томе да се не признају догматске разлике као неки реликти прошлости, теолошки детаљи – данашњи тренд у постмодерном хришћанству, који налазимо и у званичном документу „За живот света“ који је усвојио Фанар, јесте такав да се одустаје од самог схватања хришћанске вере као оне једине истине о једином истинитом Спаситељу света, јединој Истини са великим словом. То је диктат духа времена: како човек у постхришћанском свету не верује да истина уопште постоји, онда му се нуди једно хришћанство као, рецимо, вероватноћа, привлачан пут, могућа истина, али не и Истина.

Дакле: није посреди одрицање само од истинитог хришћанства, већ одрицање од хришћанства као Истине.

Историја насилничког понашања

Ко сноси одговорност за страдање шест милиона верника канонске УПЦ који нису спремни да приступе савезу ПЦУ и унијата?

– Када је Фанар доделио томос о аутокефалији тзв. ПЦУ, расколничке заједнице којима је он додељен већ су имале озбиљну историју насилничког понашања и отимања храмова од канонске Цркве а у периоду када су тај томос очекивале – у јесен 2018. и рану зиму 2019. њихови поглавари су претили томосом као начином да коначно „преузму“ читаву Украјину, што су ускоро и почели да чине. Зато питање одговорности Фанара није само канонско-теоријско већ, да тако кажем, физичко: легализовали су насилничке групе, подстрекли их да наставе са насиљем а данас окрећу главу од насиља.